30. децембар 2010.

Вилијам Шекспир: Сонет 107.

Не кажи, да ми срце издаје тебе,
Мада тијо гасне, чим те овде није;
Лакше бих се, веруј, делио од себе,
Но од овог срца, што у теби бије.

Та љубав му је дом – и ако некад
Одлутам – опет се натраг вратим
Тачно и на време, увек исто рад,
Чио да оперем оно што заблатим.

Не веруј никад, ни кад са мном влада
Слабост, што сваку људску пут опседа,
Да би ме могла настраност да свлада,

Да узмем ишта од тог што свет испреда;
За ме, сем тебе, ништавног у свему,
Јер ти си ми, ружо моја, све на њему.

28. децембар 2010.

Милутин Бојић: ЈЕЗЕРА

Греју ме твоје очи пуне магле,
Кô језера су где се оцртава
Предзимско небо, што над њима спава,
И мрке тисе, што се над њих сагле

Кô трепавице. Да ли тугу таје
За вечним сунцем које им се скрива,
Или се на дну њином борба збива,
А врх њих само зимске звезде сјаје?

Туђ поглед као сен преклизи њима,
Жуди се распу у колуте дима.
Очи, ја у вас тонем препун снова,

Мир пружате ми, докле из даљине,
Преко гробова, кроз светост тишине,
Кô позив чујем нови звук ветрова.

(1914)

27. децембар 2010.

Десанка Максимовић: СВАКА ТВОЈА РЕЧ

Свака твоја реч,
у мени је до песме порасла
свака твоја реч.

Сваки твој додир,
у мени је до загрљаја порастао
сваки твој додир.

Наш случајни сусрет,
у мени је до живота порастао,
наш случајни сусрет.

Све што ми се због тебе догодило,
као очарано живи у мени,
и чини се, неће проћи,
све што ми се због тебе догодило.

И волела бих
да те тек сада волим први пут.

Волела бих да не верујем
да ће ми срце за тобом проћи
када будеш једном отишао.

25. децембар 2010.

Пабло Неруда: НЕ ПИТАЈ МЕ

Срце ми је тешко
од толиких ствари које сам спознао
и то је као да носим
врећу големог камења
или као да киша непрестано пада
по моме сећању.

Не питајте ме ништа о томе.
Не знам о чему говорите.

Ни други нису знали,
тако сам ишао из магле у маглу
мислећи да се ништа не догађа,
тражећи воће по улицама,
мисли по пашњацима,
и исход је био овај;
сви су имали право,
а ја сам у међувремену спавао.
Зато нека наметну на моје груди
не само камење него и сену,
не само сену него и крв.

Тако стоје ствари, младићу,
а тако и не стоје ствари,
јер, упркос свему, ја сам жив
и здравље ми је изврсно,
расте ми душа и расту нокти,
ходам по бријачницама,
одлазим до граница и враћам се,
иштем и означавам положаје,
но ако желите више сазнати,
моје се стазе заплићу,
а чују се туга и лаж
како лају око моје куће;
ведро време је љубав,
изгубљено време је плач.

И тако, о свему оном чега се сећам
и о оном чега немам у памћењу,
о оном што знам и о ономе што сам знао,
о ономе што изгубих на путу
с толиким изгубљеним стварима,
о мртвима који ме нису чули,
а можда су хтели и да ме виде,
најбоље да ме не питате ништа;
ставите ми руку овде, на прслук,
и видећете како у мени удара
врећа мрачног камења.

23. децембар 2010.

Јован Дучић:ТАЈНА

Наше две љубави пуне кобне моћи,
Од свију скривене, живе у свом стиду,
Као под звездама, заспали у ноћи,
Два мирна пауна на старинском зиду.

Кријем своју љубав као мржњу други -
Истом силом лажи и свим подлостима;
Као други стакло отрова, свој дуги
Свој бол безутешни ја кријем међ свима.

Колико је шуман ехо моје лажи,
Да не прену никог ударци мог срца!
И колико мира у речи где грца
Цела једна душа и сан од свег држи.

Сва је моја радост знати бол да скријем;
Сва мудрост, љубави дати изглед злобе;
Врлина, да презрем сузе које лијем,
И покажем срце као празне собе.

И тако две наше љубави очајне,
Огрнуте лажју вечитом и ниском,
Стоје немих уста у дну наше тајне -
Два црна пауна на зиду старинском.

21. децембар 2010.

Бранко Миљковић: ДИС

O моје сунчано порекло та потонула крв
Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица
Нека се земља развенча са сунцем Жица
од воде проденута кроз уши боља је него црв
Отишао Изашао на врата којих нема
у свим водама зелени пси ме траже
Овде нико не долази одавде нико не одлази,
топле лажи
пољубаца закопа у песак ова пустиња где се
спрема
крвожедна тишина коју својом љубављу хранити
треба
у овом изобличеном простору чија смо поломљена
ребра
из чијег камена чудовишне птице вире
Руко испружена према другој обали клони
Ако смо пали били смо паду склони
Овде је ноћ што се животу опире

18. децембар 2010.

Никола Шоп: НЕВИНОСТ

Дању је будно скрива обично одијело.
Оно се тако скромно до кољена шири.
Људи јој виде само лице бијело
И руку, што чедно из рукава вири.

Ноћу, кад са ње пане хаљина свјетлоплава
И спусти се низ врата малог стана,
Невиност јој се кроз бијело оцртава.
И постеља буде од ње обасјана.

У сну, кад са ње склизи покривач бјеличасти.
Трну се звијезде да сакрију чари њеног лика.
Тад јој се око постеље надвирују сабласти.
То су грјешне жеље ноћних пролазника.

Међу њима се сија само једна сјена:
Немирна моја душа, тужна луталица.
Она нечујно долети до кревета њена.
И тихо је покрије, спуштених трепавица.

16. децембар 2010.

Хорхе Луис Борхес: ПРЕТЊА

То је љубав.
Покушаћу да се сакријем или побегнем.
Расту зидови њене тамнице,
као у страшном сну.
Лепа маска се променила,
али, као и увек,
јединствена је.
Чему моји талисмани:
бављење књижевношћу,
непоуздана ерудиција,
учење речи које је користио
оштри север да опева своја мора
и своје мачеве, ведрина пријатељства,
галерије Библиотеке,
обичне ствари, навике,
млада љубав моје мајке,
ратничке сени предака,
безвремена ноћ,
укус сна?
Бити са тобом
или не бити са тобом је мера мога времена.
Већ се врч разбија на извору,
већ човек устаје на цвркут птице,
потамнели су они који гледају са прозора,
али тама није донела спокој.
То је, већ знам, љубав:
немир и олакшање кад чујем твој глас,
чекање и сећање,
ужас живљења у будућности.
То је љубав са својим митологијама,
са својим непотребним малим враџбинама.
Има један улични угао
којим се не усуђујем да прођем.
Војске ме већ опкољавају, хорде.
(Ова соба је нестварна; она је није видела.)
Име једне жене ме одаје.
Боли ме једна жена свуда по телу.

12. децембар 2010.

Милан Ракић: СИМОНИДА

(Фреска у Грачаници)

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне, на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи!

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу
Док мирно сносиш судбу твоју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене са мрачнога зида,
На почађелој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи.

10. децембар 2010.

Милош Црњански: ЉУБАВНИЦИ

Нико нас неће поделити више, 
на добре и грешне.
Тајни смо као гране снежне,
а све што је старо у љубави,
плаче све тише.
Још мало само, па ћемо
суморни, са осмехом тужним,
у страстима ружним, стати,
болни, бледи, уморни.
У биљу, или нечем другом,
моћном, над пропланком једне шуме младе,
наћи ћемо опет своје наде. 

У мирисном небу ноћном.
Наде свих који се болно смеше.
И, кад, опет, као вечни цвет,
над телима уморним, небеса заплаве.
И загрљај опет буде свет',
као злато око свете главе,
са тамјана мирисом суморним,
нећемо знати који грех то беше,
међу гресима што к'о облаци плове,
што нам та тела и душе даде дивне и нове.

08. децембар 2010.

Владислав Петковић Дис: КАКО МИ ЈЕ

Од некога доба изгледа ми као
Да ће се моје замутити око,
Душа и жеље и све што сам знао
Губи се, пашће у мрачно, дубоко.

Миран сам... ни трун срџбе или чега
Што прави смешним немоћне и јадне,
Смрт, вечно жива, будућност је свега –
Свег што рођењем у колевку падне.

Некад, док младост, пролазна и блудна,
Вођена страшћу која разум плени,
Готово увек и за порок будна –
Некад, док младост живљаше у мени,

Смејах се често, подругљиво вазда,
Природи, Богу, и говорах смело,
Да онај који обличја нам сазда
Учини срамно, кукавичко дело.

И причах себи да ћу једном моћи,
Са мишљу коју величина даје,
Ждерати застор с непровидних ноћи,
Видети простор и вечност каква је,

И да ћу отуд траг безумљу знати,
И где је прошлост са безбројно жртви,
Чије је време, ко је Богу мати,
Нашто је живот и куд иду мртви.

07. децембар 2010.

Даница Марковић: ВРАЋАЊЕ У ПРОШЛОСТ

Знам да неизбежно у ноћи несане
Оплави те сетног успомене плима.
Ти се врћеш мишљу, душе растрзане,
У вечери оне тонова и рима

Под прстима мојим кад је клавир стари
Плакао у песми тугу моју давну,
И твој поглед ведри продро да озари
Моје душе бездну суморну и тавну.

Ти пролазиш духом по местима оним
Где пролећне воде шуме и с планина
Веје мирис горе дахом осионим,
Где траг наших стопа сребри месечина.

И у таласима те свемоћне плиме
Младости најбољи разазнајеш део:
Живиш узбуђено безброј пута њиме
И њим обасјаваш нови живот цео.

Знам ја - јер је моје осећање исто -
Тај немир у теби, то је део мене:
Он у теби живи побожно и чисто
Радошћу и болом среће несхваћене.

04. децембар 2010.

Алекса Шантић: НЕ ПРУЖАЈ РУКЕ

Не пружај руке са плачем и тугом
Док чујеш срце да кроз груди бије!
Не склањај главу нити буди слугом -
Соколом буди што се небу вије!

Сујети мрској не чини по ћуди,
У вртлозима невоље не клони!
Безгласна стијена љутом грому буди,
У себи душа нека сузе рони.

Уздигни главу, као што врх диже
Стољетно борје, кроз облак и таму!
Живот је борба - нек олуја стиже,
Сунце ће снова родит се у пламу.

Уздањем светим дижи духу крила
И буди борац који часно пада;
Али не клони под теретом сила;
Судбине горке, невоље и јада!

Немој да туђа залаже те рука;
Ако си сирјак, не дај духу да је:
Зној и крв твоја, у вихору мука,
Нека те храни док живота траје!

Не пружај руке! Немој бити слугом,
Сујети мрској не чини по ћуди!
Нијемо, кô стијена, бори се с тугом!
Уз пркос свеме свијету гордим буди!

01. децембар 2010.

Сергеј Јесењин: НЕЋЕМО ВИШЕ

Нећемо више газити по лободи,
лутати грмљем, ни тражити траг.
Са снопом власи својих попут зоби
из снова мојих неста лик твој драг.

С бојом на кожи јагода румених,
ко рујни сутон кад тоне за брег,
нежна и лепа ти си била мени,
налик на бели и блистави снег.

Очију твојих зрна увенула,
звонко ти име ишчезло ко пој,
но ипак оста у набору шала
невиних руку медни мирис твој.

А кад на крову зора њушку своју
ко маце мије, док у ветру поју,
о теби кротки доносе ми глас.

Да си ми била сан, песма и срећа,
често ми плава дошаптава ноћ.
Ко себи сазда гипки стас и плећа,
тај светле тајне открио је моћ.

Нећемо више газити по лободи,
лутати грмљем, ни тражити траг.
Са снопом власи својих попут зоби
из снова мојих неста лик твој драг.

29. новембар 2010.

Десанка Максимовић: НАША ТАЈНА

О теби нећу говорити људима.
Нећу им рећи да ли си ми само
познаник био или пријатељ драг;
ни какав је, ни да ли је
у нашим сновима и жудима
дана ових остао траг.

Нећу им рећи да ли из осаме
жеђи, умора, ни да ли је икада
ма које од нас друго волело;
нити срце наше
да ли нас је ради нас,
или ради других
кадгод болело.

Нећу им рећи какав је склад
очи наше често спајао
у сазвежђе жедно;
ни да ли сам ја или си ти био рад
да тако буде -
или нам је било свеједно.

Нећу им рећи да ли је живот
или од смрти страх
спајао наше руке;
ни да ли звуке
смеха волели смо више
од шума суза.

Нећу им рећи ниједан слог једини
шта је могло, ни да ли је могло нешто
да уплете и сједини
душе наше кроз читав век;
ни да ли је отров или лек
ово што је дошло
ономе што је било.

Никоме нећу рећи каква се
због тебе песма догађа
у мени вечито:
да ли опија топло
као шуме наше с пролећа,
или тиха и тужна
ћути у мени речито.
О, никоме нећу рећи
да ли се радосна или болећа
песма догађа у мени.

Ја више волим да прећутане
одемо она и ја
тамо где истом светлошћу сја
и зора и ноћ и дан;
тамо где су подједнако топле
и срећа и бол жива;
тамо где је од истог вечног ткива
и човек и његов сан.

26. новембар 2010.

Иво Андрић: ЛЕПА МЛАДА ЖЕНА ГОВОРИ

Да сам вода текућица
У којој многи жеђу гасе,
И сваки одлази задовољан, чист и умивен,
Са својом срећом јединственом
Којој на свету нема равне.

Да сам пиће, силовито и радосно,
Које пију другари по крчмама,
Тражећи срећу у осмејку и заборав у певању.
Да им ја жеље остварујем, и најлуђе и најсмелије,
Помамним шумом ноћних сати, густим димом теревенке.

Да сам отров, муњевит и непознат,
Пиће за оне који не могу
Да сачекају залазак сунца,
Да сечем живот у корену, брже од муње,
Да мисли, бића и светове
Бришем нетрагом заборава.

25. новембар 2010.

Јован Дучић: ДРУГОВИ

Кад се кроз хуку ноћног планинског ветра чуло да неко и по трећи пут закуца на врата, домаћин се диже да види ко је. У страшној ноћи чуло се како лају лисице.

Човек који је био изгубио пут у помрчини, и склонио се овде од зла времена, не препозна у домаћину човека који му је некада украо жену и псето. А домаћин је опет видео у странца само његову тешку торбу која је изгледала пуна новца.

Преконоћ, дигну се домаћин и његова жена, задане путника и узму му торбу.

Ни жена није познала свог некадањег мужа. Али је псето познало свог некадањег друга. Оно му је дуго лизало стопе, и урлало над њим с пиштањем и са сузама.

Јер жена има инстинкат спола а не инстинкат пријатељства.

19. новембар 2010.

Витомир Вито Николић: ДАН

Ни у какав дневник овај дан не може,
ово ругло дање, малодушно, сиво,
ни кише да се покисне до коже,
ни вјетра, ни сунца, ничег живог.

И то тако тиња - изван људи, млако,
нико тим не живи. Вичем срдит вани:
Дане, ђубре једно, не свиће се тако,
губи се натраг па пристојно свани.

16. новембар 2010.

Иво Андрић: ШТА САЊАМ И ШТА МИ СЕ ДОГАЂА IV

Ко ће знати времену крај,
Ветру пут, тишини име,
И шта је то
Што мени подгриза мисли и разара сан?
Сваке ноћи подмукли гости дођу
Невидљиви, нечујни,
И огњеним песком ми заспу уста и очи.

И док се упорно хватам за сећања,
Светла неба, мушкога хода,
Плодне самоће, и дела –
Они стоје више моје главе, невидљиви, нечујни;
Чекају да буде
Мртво тело у мртвом мраку.

Ал` мене јутро избавља и диже
Небеским сунцем, водом, младим лишћем;
Музика ме вида;
И прамен нестална дима у даљини;
Крепи наду;
Сећа на дане кад сам знао за радост.

13. новембар 2010.

Херман Хесе: ТАЈАНСТВЕНЕ

У заносу,
заљубљене жене откривају
своју тајну и она је наша
за цео живот.
Јер, ако Љубав обманути уме,
ако и Жудња познаје превару,
када се сједине лагати не могу.

Ти и ја смо се заклели,
и Жудња се с Љубављу стопила,
а ипак, никад ми ниси открила,
ту немирну загонетку ко си.
За мене си вечно остала тајна!

Онда си изненада отишла,
уморна од мене,
и тако ми нанела последњу бол;
али део мене остао је у теби заробљен.
Кад угледам те издалека како идеш витка,
ја пожелим ту непознату лепу жену
као да једном нисмо били пар.

10. новембар 2010.

Велимир Живојиновић – Massuka: РУКА

Где је твоја уска, тиха рука,
пуна звука док низ косу клизи,
пуна речи кад се око струка
свије, кад се попут витог лука
слије с мојим телом? Присни, ближи,

ми ћутасмо тад, а она сама
причала је шта у теби ври:
цела сочна, топла, слатка тама
кључала је њоме; цела ти
звучала си кроз њу; цела драма

крви наше, и болна и драга,
у снажни се изливала звук,
док уз бедра свијао се нага
твој дрхтави, витки, ломни струк.

Где је твоја тиха рука вита,
да на сомот ослоним се њен,
па да слушам како шумно хита
њеном крви мога била сен,
како чезне гладна, никад сита,

да изљуби поре моје све,
шапћући име моје?
Пун сам звука тихе руке твоје,
пун нежности и њене и своје,
и ње жељан, жељан ње.

05. новембар 2010.

Марина Ивановна Цветајева: БЕЛЕЗИ

Ко да пренесох гору у дол –
Бол свога тела.
Познајем љубав: то је бол
Дрхти пут цела.

Поље у мени, тако се чини,
Саздаше за олује.
Познајем љубав по даљини
Што свему близу је.

Ко да су јаму у мени рили,
У основу, ка смоли.
Љубав познајем по жили
Дуж тела што боли.

Промаја као гриве прам
Пири на Хуна:
Љубав по кидању знам
Најчвршћих струна

У грлу – ту рђа у теснацима
И жива со је.
Не знам љубав по гласницама
Већ по трнцима
Дуж пути своје.

04. новембар 2010.

Јован Дучић: КРАЈ

Хоћу у твом срцу, после тамних јада,
Да оставим једну носталгију дугу:
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.

И кад ови дани за свагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Кô шапат пољупца и уздисај риме.

01. новембар 2010.

Хорхе Луис Борхес: ДАНАС

Данас бих могао –
да те волим као јуче,
као сутра,
као сваки дан.

Данас бих могао..
отићи далеко – пуно даље
него што је време,
пуно даље него што очи досежу.

Данас бих могао
пружити руку
низ укрштенице збуњеног
срца
и дотаћи златну рибицу за срећу.

Данас бих, најзад, могао
да се пробудим срећан
кад сам те већ сањао
и твоје усне сном љубио!

Све бих данас могао
јер данас је добар дан:
за херојски живот обичног темпа,
за љубав и понеки пољубац
што га тамо далеко
на твоје чело
сместа поветарац
ушуњавши се између завеса
ношен мојом жељом
и сребрном траком месеца.

27. октобар 2010.

Весна Парун: МОЛИТВА

Молим за Сунце у твојим очима,
за додир који буди трептај живота,
за тебе једина љубави моја.

Молим да руже не увену као сећања,
да ниједну сузу не пусте више.
Молим за твоје речи саткане од жеље,
За наше душе обојене тугом.

Молим да самоћа не боли више,
да дођеш у мој свет,
да свака нада постане стварност,
да сваки трен са тобом буде вечност.

Молим да твоје руке,
Отопе лед мога живота,
да време избрише боли,
да срце закуца још јаче.

Молим да не живим од сећања која се гасе,
Да никада – постане заувек.
Молим, молим љубав

25. октобар 2010.

Борис Пастернак: ТУГОМ МУТИШ ОЧИ

Раздражљива а тако тиха,
сва си од ватре која гори.
Дај ми, у тамно здање стиха
лепоту твоју да затворим.

Гле како су преображене
у жару кућице абажура,
крај зида, крај окна, наше сене
и обриси наших фигура.

С ногама седиш на дивану,
по турски их под собом сплете,
свеједно- на светлу и у тами
ти вазда судиш као дете.

Причајући - на концу се збише
зрнца што ти падоше с врата.
Поглед твој је тужан сувише,
а реч наивна и умиљата.

Реч љубав тек теби могу дати;
све друго је неважно, лако,
за те – свет ћу преименовати,
само ако ти желиш тако.

Можда ће чувство благо, тајно
твој тамни поглед да источи
и твог срца богатство сјајно?!
Зашто ли тугом мутиш очи?

24. октобар 2010.

Јован Дучић: ЋУТАЊЕ

Остале су страсне речи неречене,
Само твоје очи, мирне као тмина,
Оне су гледале и слушале мене;
Мој бол на твом уху певаше тишина.

Каква химна срца, та реч неречена!
Та реч што не позна беспућа и блудње!
Кад тишина збори место нас, реч њена
Има сву чистоту сна и болне жудње.

Та блага музика љубави што ћути,
Има мир молитве у дубини духа:
Никада се речју лажи не помути,
Нит се глас порочни дирне нашег слуха.

Идеја у неми камен увајана;
Вера сва у сузи што неће да капи;
Та заклетва што је у незнан час дана;
И највиши закон бола који вапи.

22. октобар 2010.

Иван В. Лалић: ДОКАЗИ

Докажи, ако можеш, да те нема –
То неће бити доказ да ја јесам. 
Докажи опет, јер доказе све сам   
Заборавио.  Зато трајем, земан.       

Кадкад ноћу у тишини слушам; 
Трепери простор, рађа се олуја. 
Пулсира огањ у звездама згрушан 
По вољи Бога славуја и гуја...     

Докажи своју одсутност на начин 
Да ум се смрзне, а да срце схвати - 
Зашто од тебе иштем немогуће?   

Промаја  ноћи, један кров без куће, 
Пехар кукуте, напев као зачин- 
Пошаљи твоју сенку , да ме прати.





20. октобар 2010.

Алекса Шантић: ЧЕЖЊА


Гдје сте? Ја будан на прозору стојим
Наслоњен челом на стакло... Све спава...
Ноћ сјајна, кô да по окнима мојим
Полако шушти ваша коса плава...

У ове часе звијездâ и сновâ
У вашу башту ја сам долазио;
Мирисао је јоргован и зова,
И мрки чемпрес повијо се ти'о.

У ове часе ви сте ружа били,
Ја лептир био што на цвијет пада;
Ах, ваше косе, очи, смијех мили,
И ваше тијело и љепота млада

Опише мене... Ми бјесмо у рају,
Јабуке слатке берући са грана...
Док славуј пјева и звијезде сјају
И расипа се мирис јоргована.

Но све је прошло... Кô јаблан без росе
Сам гинем сада и у чежњи стојим...
Ноћ сјајна, ко да свила ваше косе
Полако шушти по окнима мојим.

1905.


18. октобар 2010.

Десанка Максимовић: ВЕРНОСТ

Гајим цвет да те закитим кад се вратиш.
Ничије очи не смеју на њега пасти,
ничије очи до твог повратка.
Нико сем тебе осетити не сме
како му је душа мирисна и слатка.

Пред људима спуштам земљи очи,
чувам их за тебе кад се вратиш,
нека буду пуне као јутарњи зденци,
кад приђеш у њима радост да захватиш.

Учим за тебе у потаји песме,
нико од људи њиме топле звуке
пре твог повратка никад чути не сме.
Запеваћу их тек кад издалека
спазим да ти си ми испружио руке.

Смири напаћену душу, смири,
чувам срце до твог повратка.
Сва патња, ма како дуга била,
тад чиниће ми се да је била кратка.

Загрљај наш биће дуг као чекање,
биће дуг бескрајно.
Узећу те у сутон на своје груди
и пустити тек у јутро сјајно.

Гајим цвет да те закитим кад се вратиш.
Преда те с цвећем увек ја пожурих.
О, биће опет хиљаду дана среће
после хиљаду сузних и тмурних.

16. октобар 2010.

Стеван Раичковић: СЛУШАМ СВОЈ ТАМНИ ГЛАС ИЗГОВОРЕН ПОД ЛИШЋЕМ

Застанем:
И тражим некуд у себи реч једноставну, сасвим,
Просто која извире,
Скоро налик твом дисању кад спаваш,
Те има од оног небесног
Што се свија
Благо и неприметно
И лаки стас трава и спокојност камења.
Застанем.. и тражим реч.
Па кад је нађем
Предуго слушам свој тамни глас изговорен под лишћем
И откривам:
Само је реч моја у ваздуху
И светлост
Па тоне моја реч, некуда.
Ја не знам куда тоне, губи се.
Кад би је ветар однео
У неко срце
Да шуми као лишће љубави!

14. октобар 2010.

Витомир - Вито Николић: УМЈЕСТО МОЛИТВЕ ЗА ДАЛЕКУ

Понекад, давна, сјетим те се,
а нешто топло засја у души
као од добре старе пјесме
што се случајно запјевуши.

Гдје ли си ноћас, ти далека,
да ли си негдје свила дом,
или још увијек, као некад,
луташ поноћним Београдом.

Да ли још тражиш оног чудног,
оног из твојих снова врелих,
кога си тражила узалудно
и оне ноћи кад смо се срели.

Тражи, само тражи, трагај,
он ипак једном мора доћи
из твојих лијепих снова, драга,
у твоје нимало лијепе ноћи.

Као што дођу ове пјесме
из дивних шума непознатих
право у наше ружне несне,
у горку збиљу касних сати.

Понекад тако сјетим те се,
а нешто топло засја у души
као од добре старе пјесме
што се случајно запјевуши.

12. октобар 2010.

Душан Костић | ПОНЕКАД

Понекад ми се учини
да си облак који прође:
био је и нестао.
Била си грана, била си грожђе
које сам једва, можда у сну
унесен усном дотакао.

Понекад осјетим, у осами,
да је све тако брзо било
метеор који је у тавно крило
вода и трава пао:
понекад зажелим да смо сами
опет и опет, да дођу снови
које сам ти некад шапутао.

10. октобар 2010.

Бранко Миљковић: ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ

Ја волим срећу која није срећна,
песму која мири завађене речи
слободу која има своје робове
и усну која се купује за пољубац.

Ја волим реч о коју се отимају две слике

и слику нацртану на очном капку изнутра,
цветове који се препиру са временом
у име будућих плодова и пролећне части.

Ја волим све што се креће,

јер све што се креће,
креће се по законима мировања и смрти.
Волим све истине које нису обавезне.

Ја волим јучерашње нежности,

да кажем своме телу "доста" и да сањам биље,
прсте, очи, слух другачије распоређене
у шуми неголи у телу.

07. октобар 2010.

Мика Антић: ИКОНА

Заборави да негде на свету постоје
некакви твоји мужеви,
и моје жене,
и постеље у којима су снови занат.

Нека друмови буду
за мене и тебе пружени
ове случајне вечери
далеко
у неповрат.

Можда смо зато и рођени
да једном туда одемо.
Да ти милујем косу
као да сам ти први.

А после
да једно другоме
мало лепог додамо
уз две-три мрве љубави
и једну крпицу крви.

Никада нећу због тебе
ићи да лочем рум,
ни да срочим за вечност
најбољу песму крај чаше.

Мало ми се осмехни
кад се вратиш низ друм.
И немој да ми машеш.
Ни ја нећу да машем.



06. октобар 2010.

Рабиндранат Тагоре: Градинар 49

Чувам јој руке, грлим је и тражим
Да пољупцима опљачкам њен смех,
У наручју да отмем јој дражи
Да испијем јој усне, тамне као грех.

Али ко небу плаветнило да узме?
Лепоту ми се додирнути хтело,
Ал' измеђ' руку она ми испуже:
У рукама ми оста само тело.

Где је лепота? Где је њен свет?
Враћам се натраг преварен и сможден.
Ах како телом да дотакнем цвет
Што само дух га дотакнути може?

03. октобар 2010.

Марина Ивановна Цветајева: ЈАТО ГАЛЕБОВА

Ја ћу те отети, од свих земаља, од свих небеса
Зато што ми је шума колевка – гроб грм скресан
Зато што по земљи на једној нози шећем
Зато што о теби певам како нико неће

Ја ћу те отети од времена и ноћи тамних
Од свих златних застава, од мећева свих
Кључеве ћу бацити и псе отерати са трема
Зато што од највернијег пса ја сам верна

Ја ћу те отети од свих жена - што да увијам?
Нећеш бити ничији муж, ни ја жена ничија
И у последњем трену, узећу те - не причај!
Од оног с којим Јаков у ноћи скита

Али док ти руке не скрсте на грудима –
О проклетства - у теби још луде крви има:
Два твоја крила у етру траже лек
Теби је свет - колевка, а гроб - свет. 

26. септембар 2010.

Иво Андрић: ТАМА

Ја не знам куд ово иду дани моји,
ни куда воде ове ноћи моје.
Не знам.
Ни откуд магла ружна
на све што се чекало,
ни откуд немар јадни
на све што се радило,
ни заборав откуда,
жалосни на све што се љубило.
Магла.
Ко ће да ми каже ноћас, шта мени значе
лица и ствари и спомени минулих дана?
И куда иду ови дани моји
И зашто бије тамно срце моје?
Куда? Зашто?

24. септембар 2010.

Момчило Настасијевић: ТРАГ

Чудно ли ме слободи ово
чудније ли веза.

букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.

И траг путањама твој,
па ме пали.

А чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.

Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.

И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.

Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?





23. септембар 2010.

Ана Андрејевна Ахматова: РЕКАО ЈЕ

Рекао је да немам супарница
Да за њега нисам обична жена
Него пријатна светлост
И песма необузданог завичаја
Када умрем, да неће туговати
Да неће завапити, изгубивши памет:
„Ускрсни!“
Али ће у исти мах схватити
Да је немогуће живети
Телу без сунца и души без песме.
А шта сад?

21. септембар 2010.

Лаза Лазић: ПОЛОЖИО БИХ УВО

Положио бих уво на твоја недра,
ставио бих длан на твоју мишицу,
додирнуо бих уснама твој лакат,
прислонио бих колено уз твоје ноге лист.

То дотицање сведочи да те волим,

Свако може да те раскине као вук,
али само ја твоје крваве комаде опет састављам
и чиним да из њих убрзо поново изникне
живот горког маслачка.

20. септембар 2010.

Јован Дучић: ЖЕНА

Ја сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене.

Њен чар да је моје велико откриће;
Да мирно присуство те чудесне жене
Не разуме више нико осим мене,
Осим моје вечно очарано биће.

И пред чијом гордом лепотом од свију
Само ја отворих очи очаране,
И срце кô црни цвет из глухе стране,
Невидљиве капи док на њега лију.

И њена лепота, тако недогледна,
Необешчашћена хвалама глупакâ,
Да обиђе тихо, као снопље зрака,
Све тамне путеве душе, само једне.

И ја кључар чудне лепоте, да с тајном
Срећом видим јасно да је ова жена
Од истога светлог ткива начињена
Од кога и болни мој сан о бескрајном.


19. септембар 2010.

Сергеј Јесњин: МОЖДА КАСНО

Можда касно, можда много рано,
Неприметно и без жеља свесних,
Ја учиних себе Дон-Жуаном,
Као прави ветрогоња песник.

Шта се збило? Куда ли то блудим?
Сваког дана ја клечим пред другом.
Због осмеха среће да излудим,
Непомирен с издајом и тугом.

Ја сам увек желео да мање
Прогони ме нежност коју дражим.
И то лажно, шупље осећање,
Што у женским погледима тражим.

Избави ме – о моје презрење,
Моја душа теби је одана.
Њу је хладно захватило врење,
И шумљење плавог јоргована.

Жути сутон у души се злати
И сваки час глас из магле кане:
Ко осећа, нек слободом плати!
Тај изазов прими Дон-Жуане.

Кад за гласом изазова крећем,
Чекају ме увек исти пути.
Ја мећаву сматрам мајским цвећем,
А љубављу зовем дрхтај пути.

Ето што се збило – куд блудим,
Зашто увек клечим испред друге;
Због осмеха среће да излудим,
Непомирен с издајом – пун туге.

18. септембар 2010.

Мира Алечковић: ЧЕКАЊЕ

Не могу више да будем сама
Сама сред људи, а улице шумне у граду
Сама сред сале а она врви од света
Нећу да ме занавек прогута тама
Да ми се последњи кораци полако прикраду

Мени се с тобом обалом шета
Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду

Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета
Или ко зна која жена по реду
Осећам, последња сам ти драга жена
Она која се увек највише воли
Она с којом се сан недосањан сања,
Она с којом растанак највише боли

Видим – последњим путем неповратног трена
Вранце времена обвија предсмртна пена
Мру нежни тренуци пролећа и јесени
Идемо и осећам да је остала мени
Сва она у теби љубав недоречена.

15. септембар 2010.

Добриша Цесарић: БЕЗ ОПРОШТАЈА

Не, ја се нисам опростио с њом
Кад нестаде на своју страну.
Сам слушах својих нада лом
У једном забаченом ресторану.

Како је било? Није тешко рећи!
У жамору огласила се трубља,
И влак је крено обично и лијено,
Са свиме, што још љубљах.

Да л´ мишљаше, да у том граду
Оставља душу њоме бону?
Да л´ искаху ме њене очи
Погледом чежње по перону?

Далеко негдје јури сада влак.
Ал што то моје срце куца јаче?
Није л´ то можда нада, тајни знак,
Да неко у даљини плаче?

Ах, какав плач! Уображење, сан!
Та њене чежње давно све су
Већ угашене. Ти си малко пјан,
А ствари јесу - какве јесу.

Могуће запе који свијетли трен
На своме лету у њезиној души,
Ал и тај спомен паст ће као лист
Минулог љета, што се суши.




09. септембар 2010.

Иван В. Лалић: ОСМЕХ

Ко златна маска из Микене,
Која је други облик праха,
Угледао сам на дну мене
Тај осмех задржаног даха,

Што успео је да се згусне
За тренут на дно огледала;
Оком без боје и без зене
Будућност ме је погледала,

Немушто, мудро и без страсти,
Ко кућна змија под довратком;
Ма да је све у њеној власти
Још увек бол је за повратком

На средокраћу, равнотежу,
У стању мировања ваге:
Ал’ године се косо слежу
И мрве у архипелаге-

У сабијању овом земном
То двојника сам погледао;
Смешио се као Агамемнон
У двоструком огледалу.

06. септембар 2010.

Рабиндранат Тагоре: ГРАДИНАР бр. 60

Усред журбе и вреве живота,
о лепото у камену истесана,
стајала си нема и непомична,
усамљена и удаљена.

Велико време седи заљубљено
крај твојих ногу и шапуће ти:

- Говори, говори ми, драгана,
говори ми, невесто моја!

Али твој говор је зачаран
у камену,
о непомична лепото.

03. септембар 2010.

Јован Дучић | ОЧИ

Бесконачне твоје очи, млада жено,
Две дуге вечери у пустињи мора;
Две суморне бајке што узнемирено
Имају шум слутње у гранама бора,

Две мирне галије с црним заставама;
Две жене у црном, на молитви неме;
Две поноћне реке кроз краје од кама;
Два гласника бола који кроз ноћ стреме.

Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,
Које вечном тугом опијене беху,
Свој су простор нашле у њеној чистоти,
А свој чар небески у њеном греху.

Од суза просутих у велика бдења,
Те бескрајне очи сијају се с тога,
Далеким и чудним сјајем усхићења,
Као неке очи што видеше Бога.

Чувају на својој бесконачној мрежи
Све тамне екстазе снова које сања,
Очи непрегледне, на чијем дну лежи
Велика и мрачна слабост очајања.

01. септембар 2010.

Милош Црњански: МИЗЕРА

Као око мртваца једног
сјаје око нашег врта бедног,
фењери.
Да л` ноћ на тебе свиле проспе?
Јеси ли се дигла међу госпе?
Где ли си сад Ти?

Волиш ли још ноћу улице,
кад блуднице и фењери стоје
покисли?
А раге мокре парове вуку,
у колима ко у мртвачком сандуку
што шкрипи.

Да ниси сад негде насмејана,
богата и расејана,
где смех ври?
О, немој да си топла, цветна,
о, не буди, не буди сретна,
бар Ти ми, Ти.

О, не воли, не воли ништа,
ни књиге, ни позоришта
ко учени.
Кажеш ли некад, изненада,
у добром друштву, још и сада,
на чијој страни си?

О, да л` се сећаш како смо ишли,
све улице ноћу обишли,
по киши?
Сећаш ли се, ноћне су нам тице
и лопови, и блуднице,
били невини.

Стид нас беше домова цветних,
зарекли смо се остат` несретни
бар ја и Ти.
У срцу чујем грижу миша,
а пада хладна, ситна киша.
Где си сад Ти?


Беч. У револуцији, 1918.
За студентесу, Иду Лотрингер

30. август 2010.

Халил Џубран: ЗБОГ ОНОГА ШТО ЈЕСИ

Када твој пријатељ каже оно што мисли,
нећеш се бојати онога НЕ у свом духу,
нити ћеш уздржати своје ДА.

А када ћути – твоје срце и даље
слуша његово срце;

Јер у пријатељству без речи радају се
и деле све мисли, све жудње и сва очекивања,
уз непризнату радост.

А када се растејете од пријатеља, не тугујте;
Јер оно што у њему највише волите
можда ће бити јасније кад буде далеко,
као што пењач јасније види
планину из долине.

28. август 2010.

Жак Превер: БАРБАРА

Сећаш ли се Барбара,
падала је киша непрестана над Брестом тога дана,
а ти си ишла насмејана
покисла, устрептала, блистава
под крупним капима кише
сети се, Барбара,
сретох те у улици Сијам
смејала си се – и ја сам се ти се осмехнуо
сећаш ли се, Барбара?
Нисам те познавао,
а ниси ни ти мене
сећаш ли се,
сети се ипак тога дана
и не заборави га.
Један човек што стајао је под стрехом,
заклоњен
зовнуо те, Барбара
и ти си потрчала њему по киши
покисла, устрептала, блистава
и бацила му се у загрљај.
Сећаш се тога, Барбара,
и не љути се што ти кажем ти
јер кажем ти сваком кога волим
чак и кад га не познајем.
Сећаш ли се, Барбара
и не заборави никад –
ту мудру и радосну кишу
на твом срећном лицу
ту кишу над морем,
по бродоградилишту
над лађом из Цезана
Ох, Барбара
каква је свињарија тај рат
и шта је са тобом сада
под кишом од гвожђа,
од ватре, челика, крви.
И онај који те је стезао у загрљају,
заљубљено, страсно
да ли је мртав, нестао или још жив.
Ох, Барбара
још увек киша пада над Брестом
као што је падала некада.
Али није то исто, јер све је порушено.
То су само посмртне капи ужаса и очаја
то више није ни пљусак
гвожђа, челика и крви
већ само облаци који нестају као пси
као пси што промину
воденим  струјама  дуж Бреста
да иструну негде далеко,
врло далеко од Бреста,
од кога није остало ништа.

Поезија суштине

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце