30. јануар 2011.

Васко Попа: ДАЛЕКО У НАМА

Ово су ти усне
Које враћам
Твоме врату

Ово ми је месечина
Коју скидам
Са рамена твојих

Изгубили смо се
У непрегледним шумама
Нашег састанка

У длановима мојим
Залазе и свићу
Јабучице твоје

У грлу твоме
Пале се и гасе
Звезде моје плахе

Пронашли смо се
На златној висоравни
Далеко у нама

29. јануар 2011.

Мика Антић: ЕКСПРЕС ЗА СЕВЕР

Можда нико није умео да те жели овако
као ја ноћас.

Твоје руке беле као самоћа.
Твоја бедра са укусом платна и воћа.
Твој мало шуштави глас.

Са носом дечачким прилепљеним
уз окно вагона,

нејасан самом себи
као опроштајно писмо падавичара,

и чудно узнемирен топлином
као размажен пас,

путујем, ево, путујем
да натрпам у главу још неслућене пределе,
да дрвећу пожелим најлепшу лаку ноћ
на свету,

да се вртим као лишће,
као ветар по травњацима,
као звезде и птице.

Да мало немам план.

Да имитирам клавијатуре,
лифтове
и океан.

Да заборавим руку на твом струку.
И лице уз твоје лице.

26. јануар 2011.

Милош Црњански: ПУТНИК

Идем слободно,
нико ми није однео,
да љубим, тужну моћ.
Раширим руке, али не у зоре
него у море и ноћ.

Осмехом улазим, стиго ма куд,
у тужне и болне јаве.
Кад волим, мени и греси свуд
небеса плету,
око радосно погнуте главе.

Остављам болним осмехом сан,
да прође, и оде, и мре.
Љубав је пут бескрајан
на ком је дозвољено све.

Не жалим ни тебе ни себе ја,
и смешим се на даљине.
Умор ми само у очима сја,
и све што иштем од тебе
то је: часак-два
тишине, тишине.

25. јануар 2011.

Рабиндранат Тагоре: Градинар 24

Тајну свога срца не задржи за се,
мила моја!
Кажи је мени кришом, само мени.
Ти што се осмехујеш тако слатко,
шани тихо,
моје ће те срце чути,
не моје уши.

Глува је ноћ, дом је нем,
птичија гнезда обавија сан.
Повери ми тајну свога срца
кроз уздржане сузе,
кроз дрхтави осмејак,
кроз сладак стид и јад.

24. јануар 2011.

Ристо Тошовић: КАД СИ ГОЛА

Волим кад си гола
кад те одева
само
блага румен стида.

Док напољу кошава
носи нечији смех
или крик
крај нашег балкона
а ти ме гледаш ужареним очима
одсутним
са овога света
нас додирује небо својим свемирским грудима
а ми не знамо
и ми не мислимо
на коме ће се упореднику
завршити
наш живот

22. јануар 2011.

Душко Трифуновић: ЉУБАВНО ПРОСТРАНСТВО

Волим те само толико колико могу да те прежалим
од тежине речи ваздух се сабија
и наша љубав се пуни екразитом

Што год си даље
то је већи простор што припада нама
и свет изгледа питом

Ако си крај мора
до мора све је наше

Ако си на врх планине
или на старом месту у алеји
или у прошлости с робљем у Мисиру
или у будућности на Касиопеји

Што год си даље
то је већи простор што припада нама

То пространство оправдава постојање моје душе
међу другим светињама.

19. јануар 2011.

Весна Парун: ДА СИ БЛИЗУ

Да си близу, наслонила бих чело на твој штап и,
насмијешена свила бих руке око твојих кољена.
Али ниси близу, и моја љубав за тобом неспокојна
не може да усне ни у ноћној трави
ни на валу морском, ни на љиљанима.

Да си близу. Да си барем тако
нестално близу као кишни облак
над изгубљеном кућом у долини.
као над морем сурим крик галеба што одлијеће
пред долазак олује у вечер пуну брига.

О да си барем тако тужно близу
као цвијет што спава затворених очију
под бијелим кровом снијега у тишини
камених шума, чекајући прољеће.

Да си близу, о мој хладни цвијете.
Само једном кретњом да си близу
невеселим вртовима мојим
што већ сахну клонути од бдијења.

Али ноћ је, и свијет је далеко.
А ја не знам мир твој. Птице твоје
с мојих су грана сашле. И сјај зоре
из мојих зјена одлази заувијек
у увријеђену земљу заборава
у којој је незнано име љубави.

15. јануар 2011.

Ана Андрејевна Ахматова: НЕМА У ЖИВОТУ

Нема у животу спокојног сата
за који бих рекла да сам га заслужила;
мени је доста мало звезданог злата,
да не бих роптала и тужила.

Кад ми пошаљеш бол сагнем се смерно;
кад коракнем бојим се да нисам што скривила.
Нема дела твог ком се не бих дивила,
па, ма као црв, мало неизмерно.

Ако ти желиш, зликовци ме вређати могу,
Незаслужене ћу грехе да испаштам.
Мени је слатко да патим и да праштам,
ако је то мило праведном Богу.

13. јануар 2011.

Мира Алечковић: СРЕЋА

Времена једног дана нећемо имати више
да путујемо светом, путника два среће жедна.
Слапови беле пене заклокотаће тише
и закорачићемо у сусрет густој тами
и ноћ ће доћи судња за нас што нисмо криви
за нас који смо себи већ пресудили сами
јер смо љубави хтели, хтели много више
него што су је нама донели наши дани.

У папрати неспокојства наша се сакрила срећа
снегови су је онда покрили густи и легли
а ми смо ишли путељком што распутници води
увалом склиском и стрмом грбили снове и плећа
и исправљали их одмах с тугом од бола чедном
верујући да мора та срећа да се роди.

Смешили нам се једни и корели нас други
а ми смо упорно свица тражили у овој тами
и видели смо очи које нас гледају благо
и подсмех који нас туче кроз конце ледене кише
и нисмо били сами

и нисмо били сами
јер оних који воле увек је много више.

11. јануар 2011.

Стеван Раичковић: БЕЗ ЉУБАВИ

Кад ће снег из моје главе да престане:
Већ ми место срца куца комад целца.
Празан сам и бео као дно кречане.
Најзад, црни свете, ево твога белца!

Међ' ребрима смет ми снежно грање зида.
Из мозга низ ждрело усов леда клизи.
Пун снега, нахерен ко торањ у Пизи:
Чкиљим кроз замрзио окно мога вида.

Крвна булко, што си цветала у жили,
Куд то цвет свој расу у љуспице леда?
Нога би да крене – ал' јој санта не да.

У белу ме неку пустињу сакрили.
Покаткад крај мене црна врана сине
И ја зурим у њу прљав од белине.

08. јануар 2011.

Владислав Петковић Дис: НАШИ ДАНИ

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К'о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

1910.

07. јануар 2011.

Јован Дучић: ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ

Знам да си скривен у морима сјања.
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.

Једино ти си што је протуречно —
Кад си у срцу да ниси у свести...
На ком се мосту икад могу срести
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак — је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?

Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.

Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе —
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.

Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.

06. јануар 2011.

Алекса Шантић: ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зâри.
Сâм сам. Из кута бије сахат стари,
и глухи часи неосјетно теку.

Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Кô друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била кô врт један,
Гдје је поток текла срећа кротка:

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише кô нам соба.
Около жуте лојане свијеће,
Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук, и дим се колута;
Његова мисô надалеко лута,
И поглед блуди сањив, благ и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже,
Кô символ среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У То би халка закуцала. — ''Петар!''
— Ускликне отац — ''Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело —
Отворите му!'' ... И ми сви, кô вјетар,

Трчи и вратâ пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
Почô би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми
Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, кô ведар сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почô, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана...

Мени је било кô да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове...

О мили часи, како сте далеко!
Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно!
Пуста је соба... моје срце тавно...
И без вас више ја среће не стеко'...

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал' глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам... У нијемој сјени
Никога нема... Сам, кô камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени...

Но док ми мутни боли срце косе,
Кô студен травку уврх крша гола, —
Из мојих књига, са прашљива стола,
Ја чујем шушањ кô вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме
Све књиге старе, снови чежње дуге —
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор кô да пада на ме.

Сањам ли? Ил' би ова јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, кô са грана,
И по соби ми свуд развише крила.

Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!...
Једна около кандила се вије,
А нека болно, кô да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје.

Неке бијеле као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви.

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил'ма трепте и шуште кô свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,

Кô да би хтјела збрисати сјен туге...
И слушај! Редом запјеваше оне!...
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни ко лук младе дуге:

''Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију
Што своје душе на звјездама грију, —
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије'!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло ко кап сунца златна''...

И акорд звони... Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зâри...
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем...

1910 — 1911.

05. јануар 2011.

Милан Ракић: ПОНОСНА ПЕСМА

Безбројне су очи по твом стасу пале
Ко уморна јата на поморску лађу,
И, све очаране, за тренутак стале
Да на теби одмор и лепоту нађу.

Безбројна су уста рекла да те љубе,
И умукла затим, да никада више
Не прозборе речи ни нежне ни грубе,
Јер теби речена реч — све друге брише!

Безбројни јауци прате твоје стопе
Кад ти, ко божанство страшно, сиђеш к нама,
И безбројне страсти запламте ко слама,
И безбројна срца црном крвљу лопе...

И нико, и никад, не дотаче вреле
Усне твоје, нити реч ти нежну зачу.
Само, ко две сестре у безгласном плачу,
Две су душе наше у милошти среле.

И ја сам господар твој и твога тела,
Ко деспоти стари владам тобом сада,
Сам напајам уста са свих твојих врела
И сва нежност твоја само на ме пада.

О када је тако стари Усуд хтео,
Да ја изабраник будем, ја једини,
И да, увек уз њу, век проведем цео
Очаран, и бачен у чаробне чини.

Подигнућу главу своју поносито,
И као мујезин с танког минарета,
Док пода мном шушти непрегледно жито,
И на месечини плави кукољ цвета,

Узвикнућу громко кроз пределе неме,
Да обузме сваког неверника страва:
''Јест, само је она лепотица права,
А ја њезин пророк за вечито време!''

02. јануар 2011.

Десанка Максимовић: ПРЕДОСЕЋАЊЕ

Познала сам те кад снег се топи,
топи, и дува ветар млак.
Близина пролећа душу ми опи,
опи, па жудно удисах зрак.

С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Познала сам те у звонак дан,
дан пијан, свеж и мек.
Чињаше ми се већ давно знан,
знан кад те познадох тек.

С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Познала сам те кад копни лед,
лед, док се буди пролетњи дах;
кад дан је час румен, час сетан, блед,
кад сретно се и тужно у исти мах.

С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце