29. март 2011.

Десанка Максимовић: СЛОВО О ЉУБАВИ

Ако се волите љубављу која буја у самоћи,
од раздаљине,
која је више од сна него од свести,
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести.

Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку замрети вам неће гушена хтења.

Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никада се нећеш спасити.

Оних с којима се играмо око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго ма и заволели затим друге.

Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима пред тобом забеласа.

Ако верујеш, седећи уз њу,
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глухо,
мисао на њу будиће те и кад се растанете.

Заувек се памте они с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само с пролећа, у сну, писали писмо.

Они који се као река не могу слити,
међу којима нема спојног суда крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће ни кад им душе буду поседеле.

Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући, као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се и умирући.

Они због којих срца осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану и кад заволимо друге –
и осетимо се несрећни и криви.



28. март 2011.

Никола Шоп: СВЕТИЉКА ЗА ЊУ

Од модрине неба стакло за њу ливам.
И везем га срмом звијезде поноћнице.
Од бдјења пламен кујем и окивам.
Опаљено ми је њиме тамно лице.

И покров црни кројим од плашта своје сјене,
да свјетиљку прекрије кад пође да спава.
У копрени оној препознат ће мене,
лик мој, што га зора на зид оцртава.

И тугу своју претварам у плавог лептира,
са очима влажним од суза или росе.
У поноћ да око ње савије лијет мира
и умирући утоне у мрак њене косе.


19. март 2011.

Весна Парун: ЗАГРЉАЈ

Што шапћу твоје очи брзим птицама
с далеких обала?
Невидљива у дјетелини
на твојим уснама трепери вечер звјездана.

Питаш ме зашто руком показујем на запад.
Ја дрхтим прозирна у љепоти сумрака
и само јасним одроном корака на низбрдици
прикривам тјескобу голог цвијета.

Ти ме тјешиш осмјехом
што бљештећи баца тамнозелену сјенку
на остављено језеро.

Вечер је црвенозлатна и тако блиска јави.
Птице прелијећу над нама
замишљено.
Дан се благим жалима продуљује у непознато.

18. март 2011.

Милан Ракић: ДАЛИДА

Ко печат сам те метнуо на срце,
И као печат на мишицу своју;
И све сам дао, и, по љутом боју,
Хладнокрвно сам покопао мрце.

И душа моја није хтела знати
За тајну грижу и осећај стида,
Ни да л’ ћеш бити добра као мати,
Или си стара, вечита Далида.

Владај над мојом душом, моћно дете,
Са расцветаним ружама у коси,
И власт нек твоју ништа не омете,
Ни бол, ни плач, ни реч што милост проси.

У мојој души увек места има
За пун заборав, за све што ће редом
Навалити на мене као плима,
И све, због тебе, заменити бедом.

Па што се плашиш и устежеш? Знам те!
Царуј ко увек, царуј према себи,
Ти, деспотице, што те вечно памте;
Да ниси таква — волео те не би’!
http://www.poezijasustine.rs/milan-rakic/

17. март 2011.

Иво Андрић: ПИСМО НИКОМЕ

На висинама, где је
свеже
И светло и чисто и широко,
Бораве моје мисли, а овде
Доле,
где ове речи пишем,
Окужен ваздух груди стеже,
Одмора нема будно
око.
Спутан живим и тешко дишем,
Све ме је мање, све сам ниже,
Све
је мрачније и све теже.
А у мени ко рањен соко,
Мелодија се
једна диже
О висинама, где је свеже
И светло и чисто и широко.

То
вам пишем да се зна, ево,
Да сам бедно умирућ пево.

(1940)

16. март 2011.

Милутин Бојић: IV СОНЕТ

За мене ноћас васељене није,
Очи су твоје сунца, звезде, дуге,
Усне скуп сласти, осмеха и туге,
Косе дах мора и шуштање шума.

Срце звук песме што пожудно бије,
Реч час заповест, час понизност слуге,
Циљ си ком воде сви пути, све пруге,
Пред ким се ништи гордост људског ума.

Стварајмо собом видике и боје,
Светове нове, но светове своје!
Ноћас за тебе само желим знати.

Те ноћи то сам само рећи знао.
Па ипак ја сам само сан ти дао,
А мислио сам целог себе дати.

14. март 2011.

Мика Антић: ПОРУКА

Кад прођу зоре,
кад заспу кише,
и нас одавно не буде више,
ово је, мој далеки сине,
порука за твог још даљег сина
и за кћер најдаљих наших кћери
кроз много надања и година,

за снове шарене и бескрајне,
пегаве пахуље будућих зора,

за чаврљања,
кикот
и тајне
и за сва питања без одговора.

Кад свену зоре,
кад згасну кише,
и нас одавно не буде више,
реци нек будући лепше сањају,
замоли да чудно лепо сањају,
нареди да боље од нас сањају,
помози им да тачније сањају,
ако не сањају - дај им да сањају,
вичи да сањају,
сањај да сањају,

док у њиховим детињим грудима
покојна наша срца одзвањају
и чују
и кују
и одјекују
као звоници међу људима.

Кажи им:
онамо,
близу неба,
планина једна на све њих чека.
Ми смо је зидали од сна и хлеба
да се успентрамо у светлост некад.

Ми смо је дигли.
А никад стигли.
За људски век је огромна била.
И посрћући - у вис смо пали,
са ожиљцима најлепших крила.

Кад мину зоре,
кад умру кише,
и видиш: нема нас никада више
реци им да смо се ко људи сложили:
мене поделили,
тебе поделили,
њих смо помножили.

Ово је, мој далеки сине,
осмех и шапат за твога сина
и за кћер његових најдаљих кћери
кроз безброј надања и година.
И жеља да се нешто продужи.

Да се пре одужи.

Да се не одужи,
већ да се шаље,
од њих још даље,
много даље.

Реци им: онамо, близу неба
још дивних треба,
још јаких треба,
наивних треба
и чудних треба.

Давно смо с муком све то сређивали.
Сад смо на крају и то средили.
Клинци су маме и тате наслеђивали.
Сад смо ми, родитељи, децу наследили.

Зато им на ухо промрмљај тише,
кад зоре изгоре
кад спласну кише

Нас сутра мора тамо негде
заједно с њима да има
за једну обичну мрву најгласније,
за једну обичну мрву најчасније,
за једну обичну мрву највише.


13. март 2011.

Мика Антић: КРОЈ

Украшћу твоју сенку, обући је на себе и
показивати свима. Бићеш мој начин одевања
свега нежног и тајног. Па и онда, кад
дотрајеш, искрзану, избледелу, нећу те са себе

скидати. На мени ћеш се распасти.
Јер ти си једини начин да покријем голотињу
ове детиње душе. И да се више не стидим пред
биљем и пред птицама.
На подераним местима заједно ћемо плакати.

Зашиваћу те ветром. После ћу, знам, побркати
моју кожу с твојом. Не знам да ли ме
схваташ: то није прожимање.
То је умивање тобом.

Љубав је чишћење неким. Љубав је нечији
мирис, сав изаткан по нама.
Тетовирање маштом.

Ево, силази сумрак, и свет постаје хладнији.
Ти си мој начин топлог. Обући ћу те на себе
да се, овако покипео, не прехладим од
студени свог страха и самоће.

12. март 2011.

Даница Марковић: НА БУНАРУ

У ведри дан што наговештава пролеће
Друмом широким ишли смо покрај ливада,
И са клицима обесне, детињске среће
Здравили пастире младе и њина стада.

Идући тако путем у веселу ходу,
Стигли смо, усхићени, до једног бунара:
И наднесмо се над мирну и тиху воду
Извора што гаси жеђ уморна овчара.

И дишућ' мирис расцветаних љубичица,
Што свези дах гоњаше из оближња луга,
С осмехом блаженства огледали смо лица
На тихој површини воденога круга.

Ал' у том часу жеђ нас је морила љута;
Жарка се жеља јави да је утолимо;
А ти спусти ведро... за некол'ко тренута
Свежу воду писмо, да жеђ угасимо.

Угасивши жеђ љуту, пресићени смо стали,
С утољеном жељом дубоко оданули,
И с заједничком мишљу смо се погледали,
Па, приступив бунару, над водом се нагнули.

Ал' у дубини плахи се колути вили;
Невино задовољство што нам радост чини
Изгубили смо! Жеђ љуту смо утолили;
Ал' доле, на усталасаној површини,

Ах! не могосмо више огледати лица...
И залуд сва лепота пролећњега дана,
И свежи мирис расцветаних љубичица,
И нежна песма из пастирска стана...


11. март 2011.

Драгољуб Ђенадић Ђена: ЖЕНИ

(Заводници)

Мој бол - то је твоја љубав стално моћна,
мој бол теби, увек тако чудно треба,
јер си тајанствена к’о тишина ноћна, -
а далека си к’о висина неба.

Мојим болом жеђи вечите напајаш,
кроз мој бол ти увек величину значиш,
кроз сатањски тријумф ти жртве набрајаш,
кроз мој бол ти снагом вековима зрачиш.

Драгољуб Ђенадић Ђена
(1910 – 1971)

10. март 2011.

Велимир Живојиновић Massuka: ПРОСТА ИСТОРИЈА

Прошло је све; и једва душу дирне
сећања талас драг,
ко с вечери кад тихом водом пирне
далеки ветар благ.
Прошло је све што болело ме икад!
О, лаж је да се не зацели никад
рана и радости траг!

Без неспокојства, без срџбе, без крика,
сећам се данас ја
љубави наше, твог смеха,
а срце једва зна
за ужас дана, за бесане ноћи,
за клетве да се живети неће моћи,
за горке снове без сна.

Како се мирно поздрављамо сада!
Ни бол, ни гнев, ни страх.
Прошло је све – и само каткад,
кад месечев такне ме прах,
душу ми талас један једва дирне,
ко тиху воду у вечери мирне
далеког ветра дах.

08. март 2011.

Десанка Максимовић: ЖЕНА

Срце ми је милости извор;
моје речи се уз ране превијају
као листови лековитог биља,
кораци ми умеју да воде
и оне што лутају без циља.

Мене привлаче очи несрећника
и чела самоубица
несаницом испијена.
Са мог чита се лица
да сам десет пута сестра
па једном жена.

Не бих могла волети без туге.
Рођена сам да на крилу њишем
болове чије док их не ублажим,
рођена над чијим сновима
немирним да уплашено дишем.

Не бих могла волети без туге
ни радосна привити на недра.
Не бих могла пружити руку
оном ком лака су јутра,
а узглавља ведра.

Рођена сам да живим за другог.
Прелива се самилост срцу преко рубова.
На дланима ми пише да умеју да видају,
у очима да умеју да греју,
на уснама да горчину скидају.

Десанка Максимовић: ЖЕНА - МУШКАРЦУ

О, ма ко да си, остани
ноћас крај мога скута,
никуда не полази.
За оним чега нема
душа ми гори и лута,
и голи, јер све пролази.
И чини ми се, негде људи сад
пролазност имају на уму,
па ће доћи ноћас на наш брег
да спокојно свега се одреку.
Вечно њишу јасике на друму
душу немирну.
Ћуте благо плавети неба и теку.

Ноћас ме само поглади
нежно и благо по косама
и кажи реч ми што греје.
Срце је моје пусто,
душу ми мори осама,
и боли, јер празно све је.
И чини ми се, негде у близини
рођено срце да некоме смета,
па ће доћи ноћас на наш брег
да насмеје се свему што бива.
Облак у сутон изнад шуме слета
и врх ливада броди.
Путују јутром магле понад њива.

О, ма ко да си, загрљај
ноћас ми врео подари.
Срце је моје уморно,
душа је моја страна
гомили људи и ствари,
и ћути у мени суморно.
И чини ми се, недалеко негде
од туга тешких људи болују,
па ће доћи ноћас на наш брег
да радосно сви поумиру.
Грлице тихе брдом нашим столују
и јецају меко.
Путеви бели у небеса увиру.

03. март 2011.

Десанка Максимовић: ДОДИР

Ноћас ме у сну таче нека рука,
Не знам која,
Сасвим кратко,
Само вечност до три док изброја.

И од тог додира дође до споја
Мене и неког звезданог света -
Не знам са којом од безброја
Маглина, звезда и планета,
Са којом од дуга.

Само ниједнога небеског слоја,
Ниједног круга,
Не могох се сетити кад се пренух -
Сем оне руке
Заборавих све у трену.


Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
чији је уредник Анђелко Заблаћански,
лиценцирано је под условима лиценце