28. август 2011.

Иво Андрић: МИСАО

Тама је настала и стрепња
и сва су сунца зашла
кад је Бог, ко благу муњу, послао
утјеху која долази од мисли.

Утјеха која долази од мисли
највише је од свих дарова
небеских крајева које не познајемо,
а ни сјенка јој није
највећа земаљска срећа.

Гле, сиромашак,
оличење сваке земаљске патње:
неправди, страдања, бола,
путује, сјајан, на облацима,
царује над свим хармонијама,
ношен утјехом која долази од мисли.

5. 12. 1922.

26. август 2011.

Милош Црњански: ПЕСМИЦА

Реци, кад би мој осмех блед,
растопио се као цвет
пола сан а пола лед.

Кад бих још једном
могао да волим...

Да ли би ми тад било добро свуд,
и живот био мање луд?

Или бих и тад као сад
морао да се смешим и разболим,
и да умрем?

Кад бих још једном
осетио да волим, волим?

23. август 2011.

Мика Антић: УСНЕ

Усне једино зато постоје
да с неким поделиш нешто своје.
И да ти шапат шапатом врате.
Усне постоје да се позлате.

Усне су вулкан твог тела.
Усне су извор твојих река.
Усне су пупољак где се срела
пчела од ветра с пчелом од млека.

Усне постоје да се процвета
у ватромете неба и света.
Усне су да се у даху згусне
крилатост звезда и комета.

И никад ником немој их дати
ако не уме да ти их врати
топлије, мекше, млађе и слађе.
Јер усне само зато постоје
да осмех по твоме осмеху скроје.

19. август 2011.

Милан Ракић: ЧЕЖЊА

Данас ћу Ти дати, када вече падне,
У светлости скромној кандила и свећа,
У чистоти душе моје, некад јадне,
Читаву бујицу пролетњега цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко Твоје
Срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
У тај свежи тренут првога сазнања...

Све ће бити лепше, све драже и више,
Ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
Дуго мртво поље на коме мирише
Кржљава и ретка у бусењу трава.

И тако крај цвећа остаћемо сами...
— Пролиће се тада, као бујне кише,
Стидљиви шапати у блаженој тами,
И речи из којих пролеће мирише...

17. август 2011.

Владислав Петковић Дис: УТОПЉЕНЕ ДУШЕ

Још једном само, о, да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада;
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема већ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије.

У мени о њој, о лепоти, цвећу
И о младости - о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам пределима оним,
Где су ми младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што к'о мирис вене.

Ил' да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука -
Знамења, да сам некад и ја вол'о.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања:
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом...Да је да се спава.

И само каткад, ал' то ретко бива,
Њу када видим посред ових зала,
Прилази мени нека магла сива,
Наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглини вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе.

16. август 2011.

Драгољуб Ђенадић Ђена: ТВОЈА ЉУБАВ

Час си демон жена што истином вара —
час јунакиња мојих снова,
што врата у живот весело отвара —
ти си увек свежа, увек кроз бол нова.

Твоја љубав, вековна, судбинска,
уме сумњом у те да ме за све веже,
ти не даш да ситост буде мени блиска,
јер жеља вечно до тебе досеже.

Ти умеш да страдаш, да робиш, да волиш,
кадкад бацаш душу у беспуће снова,
ти к'о скупа срећа умеш да заболиш,
ти си увек свежа, увек кроз бол нова.

Драгољуб Ђенадић Ђена
(1910 – 1971)

15. август 2011.

Милета Јакшић: ЛЕТЊА НОЋ

Откуд долазиш, разблудна ноћи,
Те влагом мире твоје тамне власи?
Да ли из хладних струја океана,
Где си пламен летњег дана
Провела на груди
Воденог духа?
И сад се дижеш – у твојој коси
Горе корали, сија се бисерје,
Ризе су твоје обливене
Светлошћу благом, и дахом морске траве,
И груди мирисаве,
Росне и меке
К’о лабудово паперје!...
Заштитнице добра!
Љубавник се теби клања,
А ти га благосиљаш
Сањива, уморна
Од миловања...
Ноћи! Не тони скоро у морске струје:
Ја љубим
Под твојим окриљем благим;
Злато ми спава на руци,
Драга ми спава, склопила је очи...
Продужи власт, ноћи чаробна!
Скоро ће зора доћи —
Већ дишу јутарњи лахори,
И ја нећу моћи
Поцрпсти богатство сласти,
Којим су препуњене
Усне и груди њене…

14. август 2011.

Херман Хесе: БЕЗ ТЕБЕ

Мој јастук ме гледа свако вече
Празан као надгробни камен
Не знадох да ће толико да пече
Када останем сам
Када нема твоје косе да пољубац јој дам!

Сам лежим, потпуно тих је дом
И кандило угасло
Испружам руке ка телу твом
Да загрлим те страсно
Па нагињем ка теби врела уста,
Али љубим сам себе и соба је пуста
Када се нагло пренем –
Свуд само мук је ноћи ледене,
Звезда на небу подрхтава –
О где је твоје косе црвена
Где су ти слатка уста?

У сваком весељу сад бол знам,
У сваком вину јад морам пити;
Не слутих колико ће горко бити
Када останем сам,
Сам и без тебе кад морам бити.

13. август 2011.

Вилијам Батлер Јејтс: КАД БУДЕШ СТАРА

Кад будеш стара, седа – пред спавање снена
Дремала крај ватре; ову књигу тада
Узми, читај и сањај како си била млада,
Очију топлог сјаја као васељена.

И како многи у лепоту ти заљубљени бише
Крај тебе искрени и лажни знаше да се сјате
Док је само један волео ти душу, мислио на те
Кад лепоту твог лица бриге осенчише.

И док се свијаш крај топлог ватриног гнезда
Промрмори сетно како љубав брзонога мину,
Преко високих гора како се ка небу вину
Скривши своје лице у роју од звезда.

12. август 2011.

Жак Превер: ТИШИНА ЖИВОТА

Нећу ништа да учим
Нећу ништа да разумем
Ни упамтим
Од мртвог гласа.

Нећу више да чујем
Ни буку глуву и нему
Реченица и бројки
Бројева и мисли

Већ дуго
Чак и када ћути
Живот пева у мени
Нешто лепо

Не чујем ваш говор
Не треба ми друга памет
Каже ми дивље дете
Препуштено себи

09. август 2011.

Михаил Љермонтов: ГРОФИЦИ РОСТОПЧИНОЈ

Ја верујем да рођени смо
Под истом звездом ја и ви,
И стазом истом ишли ми смо,
Обмануше нас исти сни.

Збрисале су страсти мутне
Узвишен циљ што ми је дан,
И ја, сред борбе узалудне,
Заборавих свој давни сан.

Страх ме да сву дам слободу,
Растанка вечног чувши час,
Страх ме да сни ми луди оду
Куд и тај издајнички глас...

Тако два вала сложно журе
Пустињом морском, попут пара
Слободног, што га случај ствара;
Гони их заједно дах буре;

Но кад-тад раставиће њих
На разне обале, у власти
Камена прса хриди злих...
Без ганућа и без страсти,

Хладноће своје неизбежне,
Носе свој роман растужени,
И своје вечне игре нежне.
Свој бурни шум, сјај позамљени.

08. август 2011.

Сергеј Јесењин: ШАГАНЕ МОЈА

Шагане моја, ти Шагане драга,
Ваљда зато што северњак ја сам,
Причаћу ти поља пуна класја,
Ражаних поља таласања блага,
Шагане моја, ти Шагане драга!

Ваљда зато сто северњак ја сам,
У нас луна лепша је и шира,
И ма како диван био Ширас,
За рјзањске ја ширине гласам,
Ваљда зато што северњак ја сам.

Причаћу ти поља пуна класја.
Од ражи су увојци ми плави,
Ти их само око прста савиј -
Не боли ме, нит ћу пустит гласа.
Причаћу ти поља пуна класја.

Ражаних поља таласања блага
Ти по мојим власима наслути.
Смеј се, драга, ал' прећути
Све где видим како месец драга
Ражаних поља таласања блага.

Шагане моја, ти Шагане драга!
Знам девојку у крају мојему,
На те страшно налик је у свему,
Можда мишљу сада за мном трага...
Шагане моја, ти Шагане драга!

07. август 2011.

Сима Пандуровић: ПЕСМА ТАМЕ

Ноћ.
Ко чује
Како ноћних сени
Сетна песма тужи им на лири?
Тамна липа у тишини мири;
Цветови су сузни њени.
Прокапљује.
Ноћ.

То је тишина веселих очију
Са танким велом мистерије звука,
С полусном среће кроз ту песму тију,
Тако далеко од животна хука
К’о срећа звезда, и сна, и младости.

Ноћ.
Ко чује
Како ноћних сени
Сетна песма тужи им на лири?
Тамна липа у тишини мири;
Цветови су сузни њени.
Прокапљује.
Ноћ.

Добро ми дош’о, тренуте радости!
Знај, моје срце за звезду је сваку
Везано златним концем и кроз таму
Облака ових, кад мис’о на раку
Не пада ни уз воњу земље саму.

Ноћ.
Ко чује
Како ноћних сени
Сетна песма тужи им на лири?
Тамна липа у тишини мири;
Цветови су сузни њени.
Прокапљује.
Ноћ.






04. август 2011.

Весна Парун: ПРВА ЉУБАВ

У шуштавој трави близу раскршћа
сједим немирна срца и чекам оног
којему ноћас дадох, безазлена,
преплашену птицу своје љубави.

У жарко црвеној маховини бријега
већ се заплиће јесен.
Затишје језера расте из полусвјена.

Што ћу чинити ако не дође онај
којему дадох своје срце?
( А ја му дадох срце као птицу
не мислећи ништа, зачуђена ).

С тамних поља допире шапат ноћи.
О, срце моје! Не слушај шум трава.
У тугу ће те одвести.
Погледај:
вода је нестална.

А птице одлазе далеко преко бријега
за хладним сунцем.

01. август 2011.

Васко Попа: ЉУБАВ БЕЛУТКА

Загледао се у лепу
У облу плавооку
У лакомислену бескрајност

У беоњачу се њену
Сав преметнуо

Једино га она разуме
Загрљај њен једини има
Облик његове жеље
Мутаве и бездане

Сенке је њене све
У себи заробио

Слепо је заљубљен
И никакве друге лепоте
Осим оне коју воли
И која ће му доћи главе
Не види

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
чији је уредник Анђелко Заблаћански,
лиценцирано је под условима лиценце