04. април 2013.

Едгар Алан По: АНАБЕЛ ЛИ

У царству једном, пре много лета,
Крај сињег мора све то се зби –
Живела једна девојка лепа,
Име јој беше Анабел Ли;
Њој само љубав на срцу цвета,
Љубав којом се волесмо ми.

Била је дете, млад бејах и ја,
Ал’ љубав страсна тада се зби,
Што од свих више љубави сија –
Мене и моје Анабел Ли;
Да таква љубав у њима клија
Жудеше с неба анђели сви.

Због тога стравно серафим вреба,
Крај сињег мора анђели зли;
И дуну ветар да следи с неба
Прелепу моју Анабел Ли.
Витеза њених поворка стала,
Да је од мене однесу сви;
У гроб је морских спустише жала,
Да вечне снове у њима сни.

Анђеле завист мори у рају,
Јер су упола срећни кô ми.
Да! – само зато (као што знају
Крај сињег мора у царству сви)
Са неба ветар дуну на крају
И следи моју Анабел Ли.

Ту нашу љубав пребајна што је,
Њу желе мудри и стари сви –
Од њих се више волесмо ми –
Ни анђели од зависти своје,
Нити из мора демони зли,
Склонили нису од душе моје
Душу предивне Анабел Ли.

Док месец зрачи, ја снивам снове,
Снове о мојој Анабел Ли,
И виђам очи док звезде плове,
Прелепе очи Анабел Ли.
И док по сињем мору ноћ плива,

Ја лежим где ми драга почива,
Крај њеног гроба где тихо спи,
Где моја драга сад снове сни.

У царству једном, пре много лета,
Крај сињег мора све то се зби –
Живела једна девојка лепа,
Име јој беше Анабел Ли;
Њој само љубав на срцу цвета,
Љубав којом се волесмо ми.

Нема коментара :

Постави коментар

Светска поезија. Српска поезија. Љубавна поезија. Поезија живота.
Слободно коментаришите, али без увреда!

Ако преузимате песме са блога

ПОЕЗИЈА ВЕКОВА

поставите повратни линк до овог блога.

Хвала

Creative Commons лиценца
Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
чији је уредник Анђелко Заблаћански,
лиценцирано је под условима лиценце
Засновано на делу: