30. новембар 2013.

Лиана Даскалова: БИЈЕЛЕ КОСЕ

Рано пада снијег на високи врх. . .
Рано су твоје косе побијелиле драги!
Провлачим кроз њих руке уз притајен дах,
сњегови моји бијели, сњегови неуспоредиви…

Биле су то златне косе… Кад се у зору
исправљала твоја глава на бијелом узглављу,
кô што се сунце нехајно, просувши златне искре,
зачас подизало над морем освијетљеним…

Силне су буре урлале – рани снијег су нанијеле,
овјенчале су заувијек твоје чело непокорно…
Ти ћеш увијек бити исти – у зори и у мраку,
као поносни врх што га кроз прозор видим.

Сњежнобијеле увојке на путу је просула роса,
као што падају звијезде на врх у планини,
као што мрак покрива смоласту моју косу,
кô што нас излазак сунца познатим цјеловом дира.

Бијеле меке косе! Као млијечни пут ноћи,
можда сте ви исто тако звијезде разасуте?
О, сјајите за мене цијелог живота, до смрти,
јер јесам ноћ – ако свјетлости немам!


27. новембар 2013.

Александар Блок: СНЕЖНО ВИНО

И опет те у вину гледам,
Осећам страх пред твојом сликом,
Твој осмех опет блесну чедан
У коси тешкој, змијоликој.

Оборен тавним млазевима,
Уздишем опет, без љубави,
Нестали сан о целовима,
О мећави што тебе слави.

Дивним се смехом смејеш мени,
У чаши вијеш слично змији,
Над твојим крзном скупоценим
Чарлија ветрић голубији.

Како, кад жива капља пљусне,
Не видет' себе у тој пени?
Не сетити се твоје усне
На мојим назад забаченим?

29. децембра 1906.
  • Превео Миодраг Сибиновић

26. новембар 2013.

Емил Верхарен: ТИ СИ МИ РЕКЛА

Ти си ми рекла синоћ тако умилне речи
те нас је мноштво цветова, што се над нама свило,
одједном заволело, а један од њих слети
да би нас дотакао, и паде нам у крило.

Говорила си како ће убрзо све да мине,
како ће наша
лета пасти кô зрело воће,
како ће одјекнути последњи звон судбине
и како ћемо се во
лети сред старачке самоће.

Срце ти је горело пуно спокојног жара,
твој глас ме је грлио стисцима који годе,
и би ми кô да видим где се мирно отвара
далеки сплет путева што према гробу воде.

24. новембар 2013.

Едит Седергран: БОЛ

Срећа нема своје песме, нема мисли, срећа нема ништа.
Чувај своју срећу, јер када се сломи, постаје зла.
Срећа долази лагано са шумом јутра и сненим цвећем,
Срећа клизи доле у светлим облацима изнад тамноплавог дна,
Срећа пада као сан на подневној жези
Или бескрајна ширина мора која се купа у окомитим зрацима
сунца,
Срећа је немоћна, она спава и дише и не зна ништа...
Осећаш ли бол? Јака је и велика са тајно стиснутим песницама.
Осећаш ли бол? Поуздано изгледа, смеши се подбулих очију.
Бол нас поклања царству смрти –
Даје нам кључеве царства смрти,
Гура нас кроз врата, када се још двоумимо.
Бол крсти дете и буди мајку
И кује све златно венчано прстење.
Бол влада над свиме и свима, брише боре са чела мислиоца,
Привезује огрлице око жуђених женских вратова,
Стоји у вратима када се мушкарац врати из посете својој драгој...
Знаш ли шта још бол даје својим љубљенима?
Ја више не знам.
Даје бисере и цвеће, даје песме и снове,
Даје нам хиљаду пољубаца а сви су пољупци празни,
Даје нам штавише и један пољубац који је стваран.
Даје нам наше необичне, самотне душе и чудне мисли,
Даје нам највећу награду сваког живота:
Љубав, самоћу и сусрет са лицем смрти.

1916.
  • Са шведског превео Предраг Црнковић

21. новембар 2013.

Јован Дучић: НА ЦАРЕВ АРАНЂЕЛОВДАН

За твоју Славу, светли Царе,
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитви и на струнама!

Али је црно доба за нас
Откад је ово кољено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.

За твоју Славу, светли Царе,
Нека свак пехар попије —
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије...
Куда су прошли сви трофеји
С војскама твојим смелима,
Сад стоје слуге и лакеји
Сви с обореним челима.

За твоју Славу, светли Царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима...
Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири,
Лупежи благо чувају.


19. новембар 2013.

Франческо Петрарка: СОНЕТ 1

Онај славуј који целу ноћ је плак’о
За децом – ил' можда за драганом вене –
До небеса цвили. Он личи на мене,
Јер и моја туга безмерна је тако.

Свирепа нам судба сличан удес спрема;
Он, усамљен с болом као и ја поје.
Ни ја никог немам, само срце своје,
Мишљах за богињу да самрти нема.

Јер ко би веров'о – ах та вера вајна!
Да два ока што су као сунце сјајна,
Земљом претворе се, земља да их скрије!

Сад знам шта у књизи судбине ми пише:
У јадима својим увиђам све више –
Да на овом свету ништа трајно није!


17. новембар 2013.

Мирко Королија: УСНЕ

Волим свјеже усне које горе
кô олеандров цвет када се рађа,
са којих кикот пожудни што свађа
песма пупања са горе.

И усне пуне вруће, слатке море,
усне на којим живи прича млађа
но прича мајских ружа, ћутња слађа
но обећање, љубав као море.

Менадске усне, кô две риме страсне,
пуне срсова, кô две воћке сласне
у зрењу, пуне сунца, снови врући'

о пољупцима што гризу и море,
жедним и кличем, жалан, сваке зоре
кô млади бог свој венац кидајући!


16. новембар 2013.

Жозе Сарамаго: ИЗЈАВА

Не, нема смрти.
Ни камен овај мртав није,
Нити је мртав плод који је пао:
Живе од загрљаја прстију мојих,
Дишу ритмом моје крви,
Дахом који их је дотакао.
Исто једног дана, кад се осуши ова рука,
У сећању друге руке трајаће она,
Као што ће усне чувати ћутке
Укус устију којима се пољубац дао.
  • Препев Бранко Прелевић

15. новембар 2013.

Војислав Илић: ЈЕСЕН

Кô горда царица и бајна, са снопом златнога класја,
На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе
Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле,
До саме мирисне траве.

Пухором посут грозд у једној подигла руци,
И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди,
Припрема она сад спокојне вечери и дане,
И жетву богату нуди.

Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно
Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни
И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна,
И гатке времена давни'.

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји,
Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада
Кроз мирни прошушти дом - ал'. И то губи се брзо,
И сан лагано пада...

1883.

13. новембар 2013.

Петар Петровић Његош: * * * *

Ах, како је земља напуњена
с идолима свакога изрода!
О, како је лице свемогуће
мрачна глупост обезобразила!
Таме цар се зли обрадовао
видећ име неба подругано,
видећ људе ђе свакој мрскости
са тамјаном олтар окађују,
видећ гадне змије, крокодиле
да безумна сљепост обожава.

О невини синови природе,

о мудрости проста најсјајнија!
До рођења св’јета истинога,
ви пресретни поклоници сунца!
Ви сте вјерни небесни синови,
вас свјетила луче животворне
носе к творцу, лучах источнику;
луч је сјајна богословија вам,
луч вам жертву у небо уводи,
луч вам творца освјетљава душу!

Гле дивнога сада видјенија!
Сунце правде и земљу огрија,
храм се мрачни засја заточниках,
робовима олакшаше ланци:
син достојни оца превјечнога
обука се у человјечество,
наоружан оружијем правде
и стр’јелама светог просвјештења,
попирући злобу и тирјанство,
добродјетељ у храм освештава.


Луча микрокозма
(одломак)
1845.

12. новембар 2013.

Петар Петровић Његош: КО ЈЕ ОНО НА ВИСОКОМ БРДУ

Ко је оно на високом брду –
попео се на крутој литици,
смјело сио на висину страшну
и весели са ње поглед бача
пут пучине мора кипућега,
гледи море ка се узљуљало,
ка валови за валовма трче,
стењу исти са ужасном хуком
по простору немирне равнине,
устрашени Еоловим бичем,
ломе своју силу непрестано
о окружне скале и брегове?
Тај ти исти бистро око бача
пут престола свемогућег Творца,
погледима таму просијеца
те прекрила поља подуранска
како муња дебеле облаке.
Он свуд очи веселе окреће,
тражи с њима, никад не престаје,
веља дјела Творца великога
да у пјесне славу њему поје,
са тим пита и весели душу.
Оно ти је син природе – поет,
творац мали најближи Божеству;
од другије свије умни твари
он најближе са могућим Творцем
има својство те га са њим зближа,
јер он може саздати свјетове
у идејам’ високолетећим,
кано што их отац премогући
дјелом сазда и ево их каза.


11. новембар 2013.

Петар Петровић Његош: ***

У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната –
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож' вјенчат срећом:
самовлацем кад постане њеним,
тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује,
смутна јесен и ледена зима;
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком:
нема дана који ми желимо,
нит' блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати?
Ко л' пучини забранит кипјети?
Ко л' границу жељи назначити?

(Луча микрокозма – одломак)

1845.

09. новембар 2013.

Чеслав Милош: ИЗЈАВА

Господе Боже, волео сам џем од јагода
И тамну сласт женског тела
Као и ледену вотку, слеђа у уљу,
Мирисе: цимета и клинчића.
Па какав сам ја онда пророк? Толико је других
С правом било одабрано, веродостојних.
А ко да мени поверује? Јер видеше
Како се бацам на јело, како празним чаше
И похлепно се загледам у врат конобаричин.
С манама и њих свестан. Жудан величине,
Вешт да је опазим па ма где била,
Па ипак, премда не баш оштра вида,
знао сам што преостаје мањима, као што сам ја:
Вашар кратких нада, збориште охолица,
Надметање грбаваца, књижевност.

08. новембар 2013.

Милутин Бојић: ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, 
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

07. новембар 2013.

Ђула Јухас: ВЕЧНА АНА

Године долазе, одлазе. Полако
нестајеш из мог сећања; у мени
већ су избледеле црте твога лица, испао
из вида твојих рамена лук, искрао
из слуха твој глас, и нисам кренуо за тобом
у све гушћу шуму живота.

Данас већ мирно изговарам твоје име,
данас већ не дршћем од твог погледа,
данас већ знам да си била једна међ многима,
да младост лудост, о ал ипак
не веруј, срце, да све је било узалуд
и да је то сасвим прошло, о не веруј!

Јер ти живиш у свакој мојој криво везаној
кравати, и у свакој мојој промашеној речи,
и у сваком мом погрешном поздраву,
и у сваком мом поцепаном писму
и у мом целом промашеном животу,
живиш и вечно господариш. Амин.

06. новембар 2013.

Артур Лундквист: ***

Ја сам вулканн, а ти мрачна ноћ
у којој хоћу да изгорим.

Буди дубоки морски талас
око моје стеновите обале.

За мене си увек драгоцено биће,
које се налази поред мојих ногу.

Притисни своје груди на моје,
да ми се нежно приближиш
и да ми прошапћеш реч из дубине срца.

И када буре дођу, када нас страсти обузму,
када се наша срца узбуде -
тада морамо једно друго да умиримо од правих
страхота, да се загрлимо у лудој радости!

Ја сам вулкан, а ти тамна ноћ
у којој хоћу да изгорим.

Ако ми дођеш једне твоје узбуђене плаве вечери,
касније тај наш подивљали дан
(један дан младих узбуђења)
ако ми дођеш у тај час -
ах, међу небескоплавим радостима
налази се једна млада бесна олујна страст!)
ако дођеш чиста и невина и природно откријеш се
као жена,
тада загледај моје очи и моје руке - и задрхти
као затегнуто уже на мој додир -
и треба да разумеш да смо ту само ти и ја
и један једини дубоки трен
и да је све друго само пена на узбурканој води.

05. новембар 2013.

Чарлс Буковски: ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ

речи су дошле и отишле
ја седим болестан.
телефон звони, мачке спавају.
Линда усисива.
ја чекам на живот,
чекам на смрт.

волео бих да могу рећи нешто храбро.
то је прљави трик,
али стабло
под прозором то не зна:
посматрам га како се њише на ветру
обасјано 
поподневним сунцем.


немам више ништа да кажем.
сад само чекам.
свако се с тиме суочава сам.

ох, нек
ад сам био млад,

ох, некад сам био невероватно
млад!


04. новембар 2013.

Шарл Бодлер: МАЧКА

I
По моме мозгу иде лако,
ко по свом стану, једна мила 
мачка, и питома и чила.
Кад маукне, то чини тако

танано да се једва чује;
ал’ вазда, мазно ил’ жестоко,
гласи се пуно и дубоко,
чаролијом ми душу трује.

Тај глас ромиња бићем мојим,
најтамнију дубину пали,
ко благогласан стих ме гали,
ко мелеман напитак поји.

Свим заносима располаже,
најсвирепија зла залечи;
нису потребне њему речи
да и највеће ствари каже.

Не, нема гудала што тиче
најтрептавију струну срца,
од кога оно тако грца,
од кога тако царски кличе,

ко што је твој глас, непојамна
мачко небесна, лепа тајно,
ти што ко анђео си трајно
складна и нежна и омамна!


II 
Из њеног крзна смеђе-белог
диже се мирис сладак тако
да само једном њу дотакох,
једном, а он ме проже целог.

Дух домаћи је, величанство
што суди, влада, и озари
у царству свом све редом ствари;
или је вила, ил’ божанство.

Када ми очи занесене,
везане за лепоту њену,
од тог магнета најзад скрену
и загледају у дно мене,

ја видим сјање необично,
зенице њене пропламсале,
жива светлила и опале
који ме мотре непомично.

  • С француског превео Бранимир Живојиновић

03. новембар 2013.

Рајнер Марија Рилке: ЈЕСЕЊИ ДАН

Господе, час је. Натраја се лето.
Засенчи сунчанике, разобручи
ветар, да пољем јесењим захучи.

Последњем плоду зрење заповеди:
још два-три дана јужнија му дај,
усавршењу нагнај га, нацеди
последњу сласт у тешког вина сјај.

Ко дом сад нема, тај га стећи неће.
Ко сам је сада, дуго сам ће бити,
читаће, писма писати и бдити,
и немирно ће гледати дрвеће

када се лишће стане зраком вити.

02. новембар 2013.

Иван Буњин: ВЕЧЕ

Среће се, увек, тек сећамо слатко,
а срећа – свуд је. Можда она злати
тај врт јесењи, иза шупе, мраком,
можда је зрак чист што кроз прозор сврати.

Кроз понор неба, лаким, бели, краком
диже се облак. Одавно га пратим….
Ми мало знамо, ми видимо кратко,
а срећа је дата тек оном ко схвати.

Отворен прозор. Зацвркутав, ту је,
на симсу, птица. И, са књиге, пренут,
уморан поглед одвраћам на тренут.

Сутон. И небо пусто се румени.
Шум вршалице са гумна се чује.
Гледам, слушам, срећан. Све је то у мени.


1909.

01. новембар 2013.

Габријела Мистрал: ВИДЕТИ ГА ПОНОВО

Зар се стварно неће поновити , никада? Ни у ноћима 
испуњеним трепетајима звезда, или у чистом светлу
девичанских јутара, или у жртвованим поподневима?

Никад, на крају ограђених стаза
које се граниче са пољем, или поред било које
фонтане обасјане месечином?

Никад, испод замршеног грања шуме где,
зазивајући његово име, дочекивах ноћи?
Нити у пећини која узвраћа јецаје моје?

О, не! Само да ми га је видети поново, било где -
у малом делићу неба или у узаврелом виру,
испод спокојног месеца или у побеснелом ужасу!

И, заједно са њим, бити сва пролећа
и све зиме, испреплетени у једном болном чвору
око његовог крвљу умрљаног врата!

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце