28. фебруар 2013.

Милан Ракић‎: ЈАСИКА

Над крововима небо сиво,
А измаглица влажна лута
И ко прозрачно меко ткиво
Покрива правце мога пута.

На оморици људи, звери,
И биље, све се мртво чини.
- Јасика једна тек трепери.
Јасика танка у висини.

Трепери само, о јасико!
Тај тамни нагон што те креће
Разумео још није нико,
Разумети га нико неће.

Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе.

Победник вечни, увек чио,
Изван доброга и ван злога,
Данас ко јуче што је био
Јачи од смрти и од бога.

Трепери само, о јасико!
Гледам те с чежњом и са тугом
На болове сам давно свико,
Са јадом живим као са другом.

И кад живот мислим цео,
Који је био што је сада,
На моју душу ко црн вео
Огромна, тешка сенка пада.

Но ко паука што за мрежу
Везују танки конци они,
Дрхтаји твоји мене вежу
За вечни живот од искони.

И у дну тужне душе моје,
Ко наговештај нове вере,
Весело као лишће твоје,
Нагони тамни затрепере.


http://www.poezijasustine.rs/milan-rakic

26. фебруар 2013.

Бранко В. Радичевић‎: БЕЗ МЕНЕ ТИ СИ КАМЕН


Без мене не постоје твоји облици.
Твоје грло има два писка,
твоје чело четири боре од моје љубоморе.
И кад си без мене, тело више није твоје тело.
Са истим прегибима и молбама за шаке.
Мој длан изгубљен на твом затиљку
потврђује све промене.

*
Крвоток је од месечине.
Па су вене до јутра празне,
а по дану се пуне.
Две руке без рамена, без кукова две ноге.

*
Два белутка што леже, два бела песка.
То је једно велико растајање
са успоменама на бол.
Две руке без рамена, без кукова две ноге.

*
Свеједно што је над тобом небо.
Оно те не потврђује.
Под прстима се мојим извија твоје име.
Твоја су рађања као и прво, гола.
Неповијена растеш до бестида.
Па молиш брзе чланке да те претрче једном,
да те претрче двапут,
милион пута, док не остану без вида.

*
Без мене ти си камен, тебе нема.
Одлазиш, а мислиш: носиш своје тело.
Твоја заблуда је ово корачање без ногу,
без руку ово махање по ваздуху.
И када обмана постане сасвим бледа,
ти се враћаш мени —
своме Богу.

25. фебруар 2013.

Јован Јовановић Змај: ЦИГАНИН ХВАЛИ СВОГА КОЊА


Гледаш, је ли, мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил' птица
Ластавица?
Скидај наочари —
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!
Ти још питаш за Путаља
Да ли ваља!
Немај бриге!
Да не ваља, не би био
Он код Циге,
Не можеш га у царевој
Наћи штали —
Само Цига што не уме
Да га хвали.
Да га поспе сувим златом
Ко не штеди,
Још и онда један дукат
Више вреди.
Ако имаш, једе сено,
зоб и сламу,
Ако немаш, он не иште,
Не треба му.
Немој да му гледаш зубе,
Мој голубе,
Ни ја му их нисам гледо,
Немој ни ти —
Тај не може остарити.
— Што га дуже тераш, куме,
Све је млађи,
Па де сад му
Пара нађи!
А што питаш: хоће л' моћи
Какав јендек да прескочи,
Јендек, јендек — какав јендек!
Тај се није још родио
Кој' он није прескочио —
Прескочи га тако лако
Као да је пиле неко,
И то уздуж, не попреко.

Ја га јашем без седла —
Седласта му леђа.
— За пасош га не питај,
Јер — то њега вређа.
Иди, куме, иди, иди —
Још ме питаш: како види?
То је да се приповеда:
Види остраг ко и спреда,
Види ноћу ко на дану,
А на дану ко у ноћи —
Такве су му очи.
А што питаш, мој пријане,
Има л' мане —
па зато га и продајем,
Мој пријане,
Јербо нема мане —
Такви коњи нису за нас,
за Цигане.
А брзина каква му је?
Малко ј' бржи од олује.
Сад ћеш чути,
Казаћу ти:
Једном сам се из Ердута
Враћо с пута.
Мада нас је пљусак вијо,
Он се није уморио.
Муња севне, а он рже —
Пљусак брзо, а он брже;
Пљусак пишман на мог хата,
Па га хвата,
А Путаљ га преко гледа,
Па се не да.
Пљусак лети да полије —
Тек што није!
Кад стигосмо под шатора,
У цигански дворац леп,
На мом коњу све је суво,
Покисо му само
— Реп.

24. фебруар 2013.

Сима Пандуровић: НАША ПЕСМА

Кад облаци сумње нечујно прелете
Твојим умним челом, или уздах пирне
Са усана ледних — сенка тамне сете
Овлада у мени и душу ми дирне.

Када чедан осмех, моје дивно дете,
На твоме умилном лицу затрепери,
Као сјај у ноћи далеке планете,
Мој се дух озари у нади и вери.

Када светла суза с твог бисерног ока
У немиле дане кришом тужно кане,
У свету порока, мржње, зла дубока, —
У моме се срцу отварају ране.

Али увек, када бол ил’ радост стиже,
Кад нас срећа мами ил’ нас се јад косн’о,
Ми смо, с дана у дан, једно другом ближе
Неотступно, стално, јаче судбоносно.

Пред нама су биле вера и лепота
У свом спасоносном, тајанственом сјају,
И прешли смо стазу немирног живота
У присном, и страсном, топлом загрљају.

23. фебруар 2013.

Стеван Раичковић‎: ТАКО ЈЕ ДОБРО БИТИ САМ

Пођем кроз траве до најближе падине.
Пронађем обли камен, седнем, па ћутим.
Тако је добро бити сам: у даљини неко чека.
Загледам се у сунце и полако жутим.
(У глави додам:
Испод ногу се играју рибе, тече река.)
Тако је добро бити сам:
У замршеном корову иза камена
Две птице се хладе од сунца.
Две мале птице!
Једна прхне у сунце и сенком ми ишара лице.
Другу зовем да ми слети на рамена.
Тако је добро бити сам: неко те воли.
Потрчиш пет корака и станеш као камен.
Прав, висок, испод сунца: ти личиш једино тополи!
Стојим.
Тако је добро бити сам: у даљим неко чека.
Испод ногу се играју рибе, тече река.

21. фебруар 2013.

Драгиња Адамовић‎: У ЈЕДНОМ ДАНУ

Живели смо
Да бисмо у једном дану
Препешачили све путеве просечене
Након рађања
У једном дану смо обгрлили
Шуме нашег века и побрали
Цвркуте птица не осетивши грех
За тај дан смо се калили
На усијаној земљи
За тај дан смо
Испраћали погледом све реке света
До њиховог увира

20. фебруар 2013.

Десимир Благојевић‎: ПАНИКА ВИДАРИЦА

У бесмртном огледалу твоме,
у сневаном, смртном, најсмртнијем,
ноћ огњена проходала,
ноћ детиња заплакала.

Ја се смешим. Ти се смешиш.
Смешимо се: тихо прође свет.

Воће цвета на паркету овог лета.
Моја радост – твоја сета;
ходаш, сањаш свуноћ, огледало моје.
На прстима, ево, да ти кажем мудру лудост:
Тиче ме се, дотиче се, баш ме брига,
ја сам твоја страст.

Ти нудиш у пролеће небу моме.
Зар рибизле и на Сунцу?
Понела си к'о одежду
на леђима бесповратност, неумитност безутешну:

У смртнијем огледалу твоме,
у најбељем огледалу смртном
пурпур ноћи занемео.

Ја се смешим. Ти се смешиш.
Смешимо се: тихо прође свет.

18. фебруар 2013.

Тин Ујевић‎: ЗАПИС НА ПРАГУ


Ове пјесме то нисам ја, иако сам их ја написао
Ови јауци, то нисам ја, премда сам их збиља уздисао.
Мој прави живот, ја сам само дисао.

Јер ја живим и кад пјесма умре. Ја живим и кад патња мине.
Има у мени немира драгог, а има и моје ширине.
Ја пуштам и другог да говори за ме.
А и сам говорим друге саме.

Ја не марим човјек бити ако сам умио људе боговски рећи.
О, ја.
Ја сам од себе и мањи и већи.
О, ја.
Мој други и мој трећи.

Ја не сањам о срећи. Но не сумњам о срећи.
Гле овог двојства и тројства мога:
Има у мени тмине,
Но има у мени и ведрине,
И моја дивна слога.

17. фебруар 2013.

Милорад Митровић: СВИЊА РЕФОРМАТОР

Била поноћ нема, глува,
Вртар спава, врт не чува,
И сред врта цветна, чедна,
Увуче се свиња једна,
Свуд по врту гледа, мери,
Па започе да се цери:
"Баш су људи ума мала,
Узалуд им само хвала;
Ове травке шта им вреде,
Шта ту има да се једе?
Гле, свуд руже, лале стоје,
И шебоји разне боје,
А баш нигде тиква нека,
Ил' коричак од дулека...
Па бар да је цвет до цветка
Да је реда и поретка;
Већ ту леја, тамо бокор,
Права збрка, јад и покор.
Стан'те људи, ташта главо,
Да видите умље право,
Да сазнате шта ја вредим
Кад прионем врт да средим".

Била поноћ нема, глува,
Вртар спава, врт не чува,
И на пос'о свиња преже:
Кида лишће, чупа вреже,
По лејама рови, рије,
Ломи притке и саксије,
Поразбаца цвеће свуда,
И направи триста чуда.

А кад сину сунце врело
Јадно цвеће паде свело.

1902.

16. фебруар 2013.

Мика Антић‎: САМОЋА

Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању
да издржиш самоћу.

Џиновске звезде самују
на ивицама свемира.
Ситне и збуњене
сабијају се у галаксије.

Семе секвоје бира чистине
са много сунца, урагана и ваздуха.
Семе папрати завлачи се у прашуме.

Орао никад није имао потребу
да се упозна са неким другим орлом.
Мрави су измислили народе.

Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању
да пребродиш тренутак,
јер тренутак је тежи
и страшнији и дужи
од времена и вечности.

15. фебруар 2013.

Милош Црњански: ДИТИРАМБ

Столећа те дигла разапетог.
О роде благословен бол.
Славу сам пево мира светог,
које точи убица охол.

Тебе о роде јер весео мреш,
а смрт је само част,
гусле не дају да за живот зреш,
за служинску почаст.

Наша је судба урликом мрети
охоло страшно по горју.
Певати, гласно разапети,
по стењу, кршу и борју:

Да је живот за слуге част,
и над весео гњили свет
витлати себе смрти у почаст,
као стег крвав и свет.

Стег дичан буна и убица.
О роде ти си изабраник њин.
Клекнеш ли животу понизна лица
нисам више твој син.

14. фебруар 2013.

Пабло Неруда‎: ОДА СРЕЋНОМ ДАНУ

Овог пута ме пустите
да будем срећан,
ништа се није десило ником,
све што се дешава
то је да сам срећан
са све четири стране
срца, кад ходам,
спавам или пишем.
Шта да вам радим,
срећан сам.
Безбројнији сам од паше
на ливадама,
осећам кожу као церову кору
и доле наду,
горе птице,
море као копчу
на своме појасу,
од хлеба и камена
створену земљу
ваздух распеван
као гитара.
Ти, покрај мене у песку,
песак си,
певаш и песма си,
свет је
данас моја душа,
песма и песак
свет су
данас твоја уста
пусти ме 
да у твојим уснама и песку
будем срећан,
срећан што дишем
и што ти дишеш,
срећан што додирујем
твоје колено
и тад ми се чини да сам дирнуо
азурну кожу неба
и њену свежину.

Данас ме пустите
самог
да будем срећан,
са свима или без иког,
срећан
са пашом
и песком,
срећан са ваздухом и земљом,
срећан с тобом, с твојим уснама
срећан.

  • Препев: Радоје Татић

13. фебруар 2013.

Жак Брел‎: КАД НЕМАМО НИШТА ОСИМ ЉУБАВИ

Кад немамо шта да поделимо
на дан великог путовања
осим велике љубави
као што је наша

Кад имамо само љубав
ти и ја, љубав моја од радости блиста
сваки сат, сваки дан

Кад немамо никакво друго богатство
да испунимо обећања
већ само љубав
и вечно веровање у њу

Кад имамо само љубав
да остваримо чуда
и прекријемо сунцем
ружноћу предграђа

Кад имамо само љубав
као једини разлог
као једину песму
као једини спас

Кад имамо само љубав
да сиромахе и пробисвете
оденемо зором
у свилене огртаче

Кад попут безазленог трубадура
нудимо само љубав -
у молитви да бисмо ублажили
људске невоље

Кад имамо само љубав
да поклонимо онима
којима је једини смисао борбе
тражење светлости

Кад имамо само љубав
да трасирамо пут
и победимо судбину
на сваком раскршћу

Кад имамо само љубав
за преговор с топовима
и ништа осим песме
да надгласамо бубањ

Тада ћемо, иако немамо ништа
осим снаге да волимо
стећи пријатељство
целога света.

11. фебруар 2013.

Десанка Максимовић: МОЈА ПЕСМА

Болни, али зачудо драги мени су дани,
када опазим да људи су ми туђи,
неискреношћу зазидани од мене
као тврдом кулом,
те бежим у шуме и у душу биља
роним неким новим, у осамљености
рођеним чулом;

када радије од пријатељске шаке,
милујем дрвета каквога нежни,
румени прут;
и бежећи са топлог, сестринског крила,
да ми је да магле далеке лагани
дохватим скут.

Дани кад жиже истина ми се чине
варљиви пламичци из бајке што маме
са правих стаза;
а верујем страсно у оно што какав шум
скривених у ноћи грана једино
тек мени каза;

када не разумем ни себе; а жудно
као врачара у загонетни гледам
природе длан;
кад осетим да живот у дну није леп
и страсно сва се уживим у какав
пролазни сан.

10. фебруар 2013.

Јован Дучић‎: СУМЊА

Моја сумња страсна, и светла, и плодна,
Моје друго биће и други вид; јетка,
Брани коју чашу да испијем до дна,
И да коју срећу познам до свршетка.

Моје срце држи прстима од леда,
И мој дух напаја кајањем без мере;
Мој поглед у небо да очајно гледа,
Да мрзим без снаге и љубим без вере.

Но она обасја мој ум обеснажен,
И даде мом духу, слабом као сламка,
Сто крупних очију, да озарен, блажен,
Мине сваки понор и зна где је замка.

И да је доброта, одрицање; и да
У заклетви има издајства и срама;
И у победама пораза и стида;
Ниске безбожности у свим молитвама.


И у чистој вери, празноверја; да је
Љубав себичнија него наше злоће;
И колико лажи наше сузе таје,
И мрачних завера замукле самоће.

Тако ослобођен и себе и других,
Гледам како пада и последња уза...
И горд сам у часу искушења дугих
Што бар не зајецам кад ми пође суза.

09. фебруар 2013.

Миливоје Пејчић‎: БЕРАЧ ТРСКЕ

Био сам сиромах, а ти трска бела
у подне језера где само звезда врела
долази да се окупа од мрака.
Вид ми се мутио од звоњаве зрака,
а горео сам у болу Прометеја:
деца у крви мојој смрзнуће се без крова
на овој обали пуној топлих леја!
Био сам сиромах, а ти трска бела
зато сам те жео, све изнова,
деци за кров.


2. 7. 1967.

08. фебруар 2013.

Душан Радовић‎: ЗГОДНЕ ЖЕНСКЕ СУ ЗА ЊИХ СМРТ

Још се, као што видите, нисам убила и надам се да нећу ускоро! Не пада ми на памет! Још нисам срела таквог због кога бих се убила! Нек се мало убијају они, доста смо ми жене биле наивне и будале! 
Ја, лично, сваког мушкарца третирам као непријатеља и окупатора и борим се, колико могу!
Сваког дана се максимално утегнем, па само севам: Хоп- хоп! Хоп - хоп!
То је за њих убиствено! Згодне женске су за њих смрт! Само трче и просјаче!
Иш! Не долази у обзир! Не играш!
Маму вам мушку, да видите мало како то изгледа! Часна реч, не бих имала ништа против тога ни кад би се неко од њих убио - због мене. Зашто? Они су први почели! Па је л' тако или није?

07. фебруар 2013.

Вилијам Батлер Јејтс‎: ТУГА ЉУБАВИ

Та свађа врабаца тамо испод крова, 
пун месечев лук, звездано небо ноћно
и гласно брујање веселих листова
прикрили су земље јецање немоћно.

Онда ти дође, сетних усана рујних,
и дођоше с тобом сузе целог света,
с њима сви јади лађа му олујних,
и сви јади већ прохујалих му лета.

Сад кроз рат врабаца тамо испод крова
и кроз беле звезде, млечно небо ноћно,
и појање гласно немирних листова,
пролама се земље јецање немоћно.

04. фебруар 2013.

Милена Павловић Барили‎: ХТЕЛА БИХ ДА ТЕ ВОЛИМ

Хтела бих да те волим
више него што могу
Окренута од света –
без времена и простора –
бити урезана у твом одразу.
У тескоби постојања,
хтела бих
да свест уроним
у твоје спокојство
ослобађајући се сваке сузе
коју ипак морам исплакати
на страшној граници
измишљеног односа.

03. фебруар 2013.

Десанка Максимовић РАЗГОВОР МОНАХИЊЕ СА БОГОМ

Боже, душа ми за пролазним благом не жуди,
не уме да сања о земаљској срећи.
Ја знам да су сви на свету од мене већи
и зли и добри, и богати и худи.

Нема у животу спокојна сата 
за који бих рекла да сам га заслужила;
мени је доста мало звезданог злата 
да не бих роптала и тужила.

Кад ми пошаљеш бол, сагнем се смерно;
кад коракнем, бојим се да нисам што скривила.
Нема дела твог коме се не бих дивила,
па мо као црв било мало неизмерно.

Ако ти желиш, зликовци ме вређати могу,
незаслужене ћу грехе да испаштам.
Мени је слатко да патим и праштам
ако је то мило праведном Богу.

02. фебруар 2013.

Алекса Шантић: ЈЕСЕНИ МОЈА

Јесени моја, поздрављам те!... Ходи,
И пођи са мном преко родних страна,
По лијепијем мјестима ме води,
Гдје шуме чежње мојих давних дана.

Онамо има ружа завичајних,
Што нису свеле од студена иња,
И врела живих и путања сјајних,
Гдје душа љута још руди и тиња.

Мило цвијеће отуда ми маше,
Његове чисте и свилене чаше
Слатким напитком препуњене стоје.

Један вијенац од њега ћу свити,
И с молитвом га на гроб положити
Свог мртвог љета и младости своје.

1918.

01. фебруар 2013.

Пол Елијар: ИНТИМА

Хоћу само да те волим
Олуја испуњава долину
Једна риба реку.

Створих те по мери своје самоће
Читав свет да се сакријемо
Дане и ноћи да бисмо се разумели.

Да ништа више не видим у твојим очима
Осим онога што мислим о теби
И о једном свету налик на твој лик.

И о данима и ноћима
Управљеним твојим веђама.

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
чији је уредник Анђелко Заблаћански,
лиценцирано је под условима лиценце