30. април 2013.

Чарлс Буковски | НЕМА ПОМОЋИ

Постоји место
У срцу које никад
Неће бити испуњено.

Простор

Чак и у најбољим
Тренуцима.
Знаћемо то
Више него
Икад.

Постоји место
У срцу које никад
Неће бити испуњено.
И
Ми чекамо
У том
Простору.

28. април 2013.

Луј Арагон: БЕЗИМЕНА

Поверићу ти једну тајну
Време си ти
Време је жена – oно осећа
Потребу да му се удвара и да се клекне
Пред његове ноге као кад се хаљина рашири
Време је као коса бескрајна
Очешљана
Огледало које дах замућује и дах разбистрава
Време си ти које спава у зору када се буди
И као нож си који пролази кроз моје грло
Ох што не могу да искажем
Ту непролазну мору времена
И најгоре је
Што је жеља бескрајна и неиспуњена
Та жеђ ока кад ти корачаш по одаји
Ја знам да не треба разбијати чаролију
Много је горе него да те осетим страном
Да бежиш са мислима изван нас
И срцем већ у неком другом веку
Боже мој како су речи тешке
А уствари јесте то
Моја љубав изнад задовољства
Моја љубав
Ван домашаја данашњег ударца
Ти која куцаш
На моју слепоочницу као часовник
И ако ти не дишеш гушим се
И по мојој пути колебаш се
И застајеш својим стопалом
Велику тајну хоћу да ти кажем
Свака реч
На мојој усни сиротица је која проси
Једну ситницу за твоје руке
Стварчицу која тами под твојим погледом
И зато ја кажем тако често да те волим
У недостатку довољно јасног кристала
Израза који би ти ставила себи око врата
Не вређај се због мог простачког говора
Проста је вода која изазива
Тај непријатни шум у ватри
Рећи ћу ти велику тајну
Ја не знам
Да говорим о времену које на тебе личи
Ја не знам да говорим о теби и ја се правим
Као они који врло дуго на перону станице
Машу руком пошто су возови отишли
Шака се смирује тек под новим теретом суза
Хоћу да ти кажем велику тајну
Бојим се за тебе
Бојим се онога
Што те прати вечером ка прозорима
И гестове које ти чиниш
Од речи које се не изговарају
Бојим се времена брзог и лаганог
Бојим се за тебе
Хоћу да ти кажем велику тајну
Затвори сва врата
Лакше је умрети него волети
Зато ја себе мучим животом

25. април 2013.

Јелена Спиридоновић Савић: САЊАЛИЦА

Ти стојиш на рубу живота
као на рубу шуме
огромни бели цвет;

и сјајем очију твојих
продиреш кроз све магле
у чаробног Светла свет.

Ти чујеш Песму Сунца
и шарене цветне корале
у краљевско — плави дан;

и музику свих звезда,
магијску Тајну ноћи,
и птице ти Лет је знан.

Гором те чекају срне,
лептири венац ти праве,
ласте на руке лете;

пути те далеки здраве
јер ти си њихов цео:
песник и велико дете.

А промичеш ко ветар
крај наших улица, кућа:
усамљен, близак и стран,

и носиш наш заједнички живот
ко звездану заставу сјајну
дигнуту у неба Сан.

И док занесен идеш
цвет заборава ниче,
где твоја нога крочи,

а вечно цветају плава мора
тамо... иза зелених гора
азурно за твоје очи

те бездане... бездане очи.


http://www.poezijasustine.rs/jelena-spiridonovic-savic

24. април 2013.

Миливоје Пејчић‎: СЕЋАЊЕ

Наоколо и унутра 
згусне се све у ноћ
до бола.
Помислим, никада се неће
разданити.
А онда, као изнад планине месец,
у сећању изгреје твој лик,
и у бескрајном кругу моје пустоши
засија,
као на длану сиромаха -
златник­.


http://www.poezijasustine.rs

21. април 2013.

Ана Андрејевна Ахматова: ЉУБАВ

Час змија у клупку
Крај срца прст судбине вуче,
Час данима слично голупку
На прозору белом гуче.

Час блиставим ињем засија,
Час с привидом шебоја дрема...
Ал тачно и тајно вас вија
Па мира и радости нема.

Зна заридати сласно
Уз тугу виолинску тешку
И њу је погодити страшно
У неком још незнаном смешку.

http://www.poezijasustine.rs

19. април 2013.

Слободан Ракитић‎: ‎ЧИЈА СИ СЕНКА, ДУШО МОЈА

Чија си сенка, душо моја,
чије те стопе свуд прате?
Зрела се жита у пољу злате
и даси горњега слоја.

За неки други мењала би век,
за друго јутро, други дан,
за огртач друкчије ткан.
Радије отров – но лек.

Душо моја, у пољу, сама,
тражећи место где је дубља тама,
тумараш као пламен бледи.

Чили и плод на нестварној грани,
у једну тачку сливају се дани
и дах се на усни већ леди.

http://www.poezijasustine.rs

18. април 2013.

Милош Црњански: ПРОЛОГ

Jа видех Троју, и видех све.
Море, и обале где лотос зре,
и вратих се, блед и сам.
На Итаки и ја бих да убијам,
ал кад се не сме,
бар да запевам
мало нове песме.

У кући ми је пијанка, и блуд,
а тужан је живот на свету, свуд –
изузев оптимисте!
Ја нисам певач проданих права,
ни ласкало отмених крава.
Ја певам тужнима:
да туга од свега ослобођава.

Нисам патриотска трибина.
Нит марим за славу Поетика.
Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина,
нити да будем народна дика.
Судбина ми је стара,
а стихови мало нови.

Али: или нам живот нешто ново носи,
а душа нам значи један степен више,
небу, што високо, звездано, мирише,
ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све,
ђаво носи.

17. април 2013.

Федерико Гарсија Лорка‎:‎ РОМАНСА МЕСЕЧАРКА

Зелено, волим те, зелено.
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.
Опасана сенком
она сања на веранди,
зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
Зелено, волим те, зелено!
Под луном Циганком
ствари пиље у њу
а она их не види.

Зелено, волим те, зелено!
Велике звезде од иња
долазе са рибом сенке
што отвара пут зори.
Смоква трља ветар
кором својих грана,
а брег, мачак лупеж,
јежи своје љуте агаве.
Али ко ће доћи? О одакле?
Она чека на балкону,
зелене пути, косе зелене,
сањајући горко море.

- Куме, даћу ти
коња за кућу,
седло за њено огледало,
ноћ за њен огртач.
Куме, долазим крварећи
из Кабриних кланаца.

- Кад бих могао, младићу
лако би се нагодили.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.

- Куме, хоћу да умрем
пристојно у својој постељи
од челика и, ако је могуће,
са холандским чаршавима.
Зар не видиш моју рану
од груди до грла?

- Триста црвених ружа
покривају твој бели грудњак.
Крв ти вири и мирише
око појаса.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.

- Пустите ме бар
на високе веранде;
пустите ме да се попнем!
Пустите ме на зелене веранде.
Верандице месечеве,
где капље вода.

Већ се пењу два кума
на високе веранде
остављајући траг крви.
Остављајући траг суза.
Дрхтали су кровови,
фењерчићи од лима.
Хиљаду стаклених дефова
рањавало је зору.

Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
два кума су се попела.
Широк ветар остављао је
у устима чудан укус
жучи, ментола и босиљка.

- Куме, где је, реци ми,
где је твоје горко девојче?
- Колико пута те је чекала
свежа лица, црне косе,
на тој зеленој веранди.

Над огледалом бунара
Циганка се њиха.
Зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
месечев сталактит од леда
држи је над водом.
Ноћ је постала интимна
као мали трг.

Пијани су жандари
лупали на врата.
Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.
Превео Миодраг Гардић
http://www.poezijasustine.rs/federiko-garsija-lorka 

16. април 2013.

Аница Савић Ребац: ПРОЛЕТЊИ ДИТИРАМБ

Плануло је пролеће у тисућ цветних струкова,
Гори у ружама срце моје љубави,
Сада, у часу кад процвали вртови владају светом.

Бездана трава је модра и чемпреси златни,
Ветар је само шушањ свиле небесна свода,
А ја имам твоју душу као простран врт.

Негде далеко окрећу видици
Сунчане каскаде и даждеве плаве,
Но срце неба гори у постојаној жари.

Преливају се месечасте мањолије ко водоскоци,
Све гране дрхте у загрљају,
А моја је душа на твојим уснама,
Као печат је спуштена моја душа на твоје усне, за навек.

У гранама певају ветри ко птице пурпурне,
Безграничног пролећа нишу нас вали.
Сунчани виногради крај мора
Кроз твоје тамне трепавице зраче,
А баште Афродите сјају бескрајем као звезде.

15. април 2013.

Драга Димитријевић Дејановић: ШТО ЈЕ ЗОРА БЕЛОМ ДАНУ

Што је зора белом дану,
То су мени очи твоје;
Очи твоје пламен живи
Згореле су срце моје.

Што је ружи мирис бањи,
То су мени очи твоје;
Као мирис слађане су
Твоје очи алем-боје.

Па да имам сто срдаца,
И у њима мушке силе —
Ах' ал твоје очи миле,
Све би силе растопиле.

14. април 2013.

Јован Дучић: КОБ

Милану Ракићу
Срце са својим златним кључима
Бије у браве тамне капије,
Где ћути зла и недокучима
Истина моја која вапије.

А лаж са уста која пољубим
(Отров у златној чаши причести,
Убијца с мачем својим стогубим)
Мрачи све путе моје ничести.

Сјаји дан међ црним борима,
Мркне ноћ измеђ белих кринова,
Божји лик трепти на свим морима,
Сваки час свемир ниче изнова.

А веру моју црква убила,
А моју сумњу страх заледио,
Уста ме лажи само љубила,
Издајник само за мном следио.

Мој се дух божјег вина напије,
Срце се светој речи отвори,
А бдим пред страшном бравом капије,
Као пред градом где су злотвори.

12. април 2013.

Едгар Алан По: ГАВРАН

Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,
над књигама које древну науку у себе скрише,
бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.
"Посетилац неки - шанух - куцнуо што може тише,
само то и ништа више."

Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;
сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.
Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим
за Ленором бол да блажим. Име које подарише
њој анђели, дивна драга којој име подарише
анђели, ње нема више.

И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,
неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;
да умирим срце рекох: "То зацело сад је неко
на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,
посетилац неки позни, закуца што може тише
на врата и ништа више."

Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:
"Госпару ил госпо - казах - не љутите ви се више,
бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,
да и не чух"... Тад ми руке врата широм отворише -
само мрак и ништа више.

И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,
слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,
и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,
"О Ленора" реч једину, изговорих тихо, тише,
"О Ленора" одјек врати што ми уста прозборише,
само то и ништа више.

Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.
И ускоро нешто јачи ударци се поновише.
"На прозору, у капцима, мора бити неког има,
мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,
мируј срце да увидим какву тајну они скрише,
ветар само, ништа више!

И отворих капке тада, кад улете изненада
лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,
господски га изглед краси, поздравом се не огласи,
нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише
поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,
слете, стаде, ништа више.

Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,
због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.
"Мада ћубе черупане - рекох - плашљив ниси, вране,
што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише -
кажи каквим именом те силе пакле окрстише?"
Рече Гавран: "Никад више."

Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,
мада смислом речи ове мени мало јасно бише:
ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,
и не видех таква створа црних крила што се свише,
звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,
с' тим именом "Никад више."

Но Гаврану с' кипа бела та реч беше мудрост цела,
реч једина с' којом му се мисао и душа слише.
Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с' места
а у мени сумње неста: "Сви ме знанци оставише,
одлетеше и он ко и Наде што ме оставише."
Рече Гавран: "Никад више."

Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,
"Стварно - казах - то што збори, реч једину никад више,
ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,
док све мисли које сазда у један се припев слише,
тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,
тужни припев: "Никад више."

Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,
наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,
и главе на плишу сјајне, мних знамење тако тајно
у говору свом нејахно носи тица та што стиже,
шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,
мисли, гракћућ: "Никад више."

Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих
тици чије пламне оèи до срца ме прострелише:
и у мисли занесена, мени клону глава снена
са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,
прилећ неће никад више!

А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива
кадионик којим анђо кади собу тихо, тише
"Несрећниче - викнух тада - божија милост то је рада
да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:
пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише."
Рече Гавран: "Никад више."

"Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,
заклињем те небом склоним и Господом понајвише,
дал' ћу душу намучену приљубити у Едену
уз девојку озарену коју сви ми снови снише,
уз Ленору којој име серафими подарише?"
Рече Гавран: "Никад више."

"Сад умукни, клета тицо, - скочих, викнух - злосутницо,
у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!
С' тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,
самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;
изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише."
Рече Гавран: "Никад више."

И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,
крила му се око бледог Паладиног кипа свише,
очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,
светиљка га обасјава и сен му по поду пише:
душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише
спасти неће - никад више!

10. април 2013.

Душко Трифуновић‎: У НАМЕРИ

У намери да будемо исти
са што мање разлика у срећи
са своје сам силазио звезде
трудио се да не будем већи.

Цео свет сам држао на оку
да не чини што ти не би хтела
револвер сам носио о боку
спремао се на опасна дела.

Кад си руку пружила за дугом
плако сам од велике части
господар сам ал’ ћу бити слугом -
смањујем се да ти можеш расти.

Шта је после било не зна нико
и за дуго нико неће знати
ја је чекам зна се тек толико
да ми се са своје звезде врати.


http://www.poezijasustine.rs

09. април 2013.

Владислав Петковић Дис: ВИОЛИНА

У тренуцима када тако клоне 
И бол и нада, и младост и цвеће,
Кад страх и очај и судбина звоне
Самрт, која се неумитно креће

На моју љубав, на све жеље моје,
На моје небо, моју башту крина —
У тим часима нађу се нас двоје,
И тад плачемо ја и виолина.

У тренуцима када ветар мука
Оде нечујно преко моје главе,
И појаве се сан, дубине звука
И мелодијâ — тад пријатне јаве

Опколе мене, и тад моје око
Не види више предео од сплина:
Ја се осећам подигнут високо,
И тад певамо ја и виолина.

Мрачан и ведар ја идем животом
До старих, црних и светлих обала,
Где дише пустош и мир са лепотом,
Где пропаст живи и где нема зала.

Где нема зала. Са заносом неким
Ја често идем из тужних долина
Негде, далеко, са звуцима меким,
И ту смо срећни ја и виолина.

05. април 2013.

Новица Тадић: НА СТАНИЦИ, САН

Седим, руку скрштених,
на свом пртљагу,
мален, згурен, сив.

Никога ништа не питам.
Никога не чекам.

Не знам одакле сам дошао
ни куда сам то кренуо.

У сандуку су моје књиге.
У коферу су моје кошуље.

Све сам спаковао што сам имао.

На глави ми
шарена капа,
мој понос и радост велика.

04. април 2013.

Едгар Алан По: АНАБЕЛ ЛИ

У царству једном, пре много лета,
Крај сињег мора све то се зби –
Живела једна девојка лепа,
Име јој беше Анабел Ли;
Њој само љубав на срцу цвета,
Љубав којом се волесмо ми.

Била је дете, млад бејах и ја,
Ал’ љубав страсна тада се зби,
Што од свих више љубави сија –
Мене и моје Анабел Ли;
Да таква љубав у њима клија
Жудеше с неба анђели сви.

Због тога стравно серафим вреба,
Крај сињег мора анђели зли;
И дуну ветар да следи с неба
Прелепу моју Анабел Ли.
Витеза њених поворка стала,
Да је од мене однесу сви;
У гроб је морских спустише жала,
Да вечне снове у њима сни.

Анђеле завист мори у рају,
Јер су упола срећни кô ми.
Да! – само зато (као што знају
Крај сињег мора у царству сви)
Са неба ветар дуну на крају
И следи моју Анабел Ли.

Ту нашу љубав пребајна што је,
Њу желе мудри и стари сви –
Од њих се више волесмо ми –
Ни анђели од зависти своје,
Нити из мора демони зли,
Склонили нису од душе моје
Душу предивне Анабел Ли.

Док месец зрачи, ја снивам снове,
Снове о мојој Анабел Ли,
И виђам очи док звезде плове,
Прелепе очи Анабел Ли.
И док по сињем мору ноћ плива,

Ја лежим где ми драга почива,
Крај њеног гроба где тихо спи,
Где моја драга сад снове сни.

У царству једном, пре много лета,
Крај сињег мора све то се зби –
Живела једна девојка лепа,
Име јој беше Анабел Ли;
Њој само љубав на срцу цвета,
Љубав којом се волесмо ми.

03. април 2013.

Милан Ракић: ПЕСНИКУ

Господ ти је дао свету искру. Кресни,
И обасјај таму где песници живе,
Мајушности своје нека буду свесни.

Сруши, ко од шале, њихове олтаре
И идоле многе којима се диве!
Разбиј предрасуде и калупе старе!

О размахни руком крепком, нек се крха
Стара трошна зграда од дна па до врха!
Гони бедну браћу ко бура матрозе!

Нек застрепе, бедни! Нек у смртном страху,
Крстећи се, чују твоју песму плаху
Где грми крај њине сликоване прозе!

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце