31. мај 2013.

Јоргос Сеферис: АРГОНАУТИ

А душа
ако хоће себе да упозна,
у душу она
треба да гледа:
странца и непријатеља спазисмо у огледалу.

Били су другови добри момци, нису гунђали
ни због напора ни због жеђи ни због зиме
држали су се попут стабла, попут таласа
који пригрле ветар и кишу
пригрле ноћ и сунце
не мењајући се усред промене.
Добри су били момци, по целе дане
уз весло, знојни, спуштена погледа
дисали су сложно
а крв им је бојила послушну кожу.
Понекад би запевали, спуштена погледа
док смо пролазили крај пустог острва с индијским смоквама
према западу, с оне стране рта паса
који лају.
Ако хоће себе да упозна, рекоше
треба у душу да гледа, рекоше
и весла су ударала по злату пучине
у сутон.
Прошли смо многе ртове многа острва море
које води у друго море, галебе и туљане.

Несрећне су жене понекад с вриском
оплакивале своју изгубљену децу
а друге су у бесу тражиле Александра Великог
и славу утонулу у дубину Азије.
Усидрили смо се крај жала пуног ноћних мириса
са птичјом песмом, с водом што је остављала на рукама
успомену на велику срећу.
Али се путовања нису завршила.
Душе су им се сјединиле с веслима и жљебовима
с достојанственим изгледом прамца
са браздом иза крме
са водом која им је разбијала лик.
Другови поумираше редом
Спуштена погледа. Весла им
Означавају место где спавају на жалу.

Њих се и не сећа нико. Правда.


  • Превод Ксеније Марицки Гађански

29. мај 2013.

Коста Рацин: ЈУТРО ИЗНАД НАС

Из даљина се плавих вију
сунчеве златне зраке.
Из даљина се плавих лију
јутарње росе влаге.

По дугим, меким ширинама равним
магла се танка вуче
а по селима заспалим – малим
шумор тајновито хуче.

Шумори – у срце тугу точи
за црне земље робља,
шумори тајно за мртве oчи
за села и градове – гробља.

Ех, ове дуге ширине равне!
Ех, ови јадови помамни!
Сломљене маслини гране.
Сурови угарци мртви и тамни.

По њима зној се људски пуши
и тело крваво цвили
у њима радост увек се гуши
и сунца топлина ишчили!

26. мај 2013.

Ђакомо Леопарди: МЕСЕЦУ

Дражесна луно, сећам се да сам, 
пре једног лета, на врх овог брега,
тескобом мучен ишао да те гледам.
Тада си висила изнад ове шуме,
као и сада, ту све обасјаваш.
Али маглен, трептав,
од плача што ми је веђама текао,
мојим се очима чинио лик твој,
јер беше пун бола мој живот.
Још је, и не мења начин, љубљена луно.
Ипак, помаже ми сећање,
као и бројање трена својега бола.
О, како је добро у младом добу,
када још далеки пут има нада,
а сећање кратак,
спомињати се прохујалих ствари,
па и туробних, чак док бол још траје.

24. мај 2013.

Даринка Јеврић‎: БИЈЕЛИ ХРАМ

миришу дуње у кошуљама дјевојачким
јутром се сање играју свјетлости
невјеста сниже косу и ђердан од маслачка
измисли брезу
и бијели храм
од ријечи узалудних
клетву у срце да згужвам
што даље је бацим
од родне земље
од завичаја
па никад више
никад више соко на пјесму да ми слети

а усне се земљи обећале
мјесечина
мјесечина би ноћас могла да ме рани

23. мај 2013.

Чаура: ЧАУРИНА ЕЛЕГИЈА

XXXIII
Још и сад кад смо другом свету ближе,
Где у састанку новом тражим спас –
Успомена ме њена к небу диже
И ово вечна је веза за нас.
Све своје дражи, сву своју красоту
Дала је мени, сав свог срца плам...
А њену љубав и њену лепоту,
Сем мене нико не окуси – знам!

XXXV
И још и сад памтим то пијанство своје,
Кад ме пољупца њеног опи сласт:
Њеним се срцем опи срце моје.
Очи су слепе где је срца власт.
И она сва је у срећи разблудна,
Али сва дрхће у трепету том,
И опет – силом остајала будна
Враћајућ' драгом љубав страшћу свом...

XLVI
Још и сад се сећам своје драге:
Часа кад зорин пробуди је цик,
Кад после ноћи љубавне и благе,
И сна се диже њен дражесни лик.
Тело јој светло, а удови вити,
Гипка је, лепше још не виде свет;
Камење драго њене руке кити,
А на грудима бујним – лотов цвет.

XLVIII
И борбе оне ја се сећам сада,
Без оружја су борбе часи ти –
Ко гране цвећа лотова смо тада
Мишице голе преплетали ми...
Испијали смо усне једно другом,
Док крв не пође, засити се пол –
А нежношћу смо, у љубљењу дугом,
Љубавне борбе засладили бол...
  • Превео Трифун Ђукић

 Чаура  (право име Биљ'ана) – индијски песник из ХI века. Писао је епске песме, али је најчувенији по својој Елегији. Легенда каже да је песник тајно водио љубав са младом краљевом кћери. Ухваћен, осуђен је на смрт. Док је чекао извршење смртне казне написао је елегију своје љубави, која му је, у последњем часу, вратила слободу, а краљ му је, уз опроштај казне, поклонио кћер за жену.

20. мај 2013.

Милутин Бојић: XV СОНЕТ

Низ спомена спава у томе коралу,
Што час блед, час модар, час крвљу преливен
Чува један сонет на дну душе скривен:
На уснама твојим спомени се јате.

На њима одсвирах пољубаца скалу.
Шум беше час звонак, час болно разливен,
Час хладан и као од олова сливен,
Час једар кô песма што поздравља свате.

Проснили смо бајке умрлих времена,
Осетили дражи сталности и мена
Што су нас створиле понизним и холим.

Свег пакла, свег раја одсвирасмо шумор,
Сву хучност, сву срећу, сав јаук, сав сумор,
И сад знамо само један акорд: Волим.

http://www.poezijasustine.rs/milutin-bojic

14. мај 2013.

Јелисавета Багрјана‎: ВЕЧЕ

На мој праг слази вечерњача рана.
Кроз затворене двери прође хлад:
брид са далеких и планинских страна,
и дође вече, неосетно, сад.

И згушњава се тако све од мрака
и срце и мога дома сваки кут,
пред којим нема сад твојих корака -
што не успеше да поправе пут.

Из бројаница дана ће се тако
изнизати сва тешка зрна, зар?
А неутажен поглед још ће лако
да тражи лета угашену јар?

Слух је напрегнут - ко да чека звуке:
онај у пола прекинути зов.
Моје, од твојих откинуте, руке
тешке су сада ко железни ков.

Имала не бих миран дан, а с њиме
ни једне ноћи која носи мир:
кад уз њих не би било твоје име
и твога ока плавичасти вир.
  • Превео Стеван Раичковић

13. мај 2013.

Раде Драинац‎: ****

Кога ја овде тражим, 
И због чега дођох овамо?
Вазда је човек на свету сам.
Као у крају древних рушевина
Детињство ми блиста као храм.

Но и оно ме данас вређа,
Када се ничему не надам бољем
Упртио сам ђавола на леђа,
с којим се непрестано кољем.

Тешко сам се уморио од живота
И клонуо од неке патње изненадне
Као сунцокрет иза плота.
Али свака ноћ која падне
Из незнаних даљина,
Засветли на мојим длановима
Као лице харлекина.

И сумње ме тад омаме као грех,
Те поверујем да је на свету и највећа збиља
Само један презриви смех.


12. мај 2013.

Рајнер Марија Рилке‎: МАЛИ КРЧАГ ЗА СУЗЕ


Други примају вино и уље што им саспу 
у заобљени свод, у мрачан простор кружан.
Ја, као мања мера, и највиткији сасуд,
ја се за другу потребу вајам: за слап суза.

Вино се богати, уље и даље бистрије бива.
Шта је са сузама? Од њих отежах и отромех,
заслепех, почех да се на превоју преливам,
напрсох сав – и најзад остадох празан и сломљен.


http://www.poezijasustine.rs/rajner-marija-rilke

11. мај 2013.

Габријела Мистрал‎: ЋУТАЊЕ ЉУБАВИ

Кад бих те мрзела мржњу бих ти дала
Речима звучним, сигурним и јасним,
Али ја те љубим - љубав не би стала
У говору људи сеновито гласним.

А ти би да слушаш јецај моје боли;
Да из мрачног бездана се дигне
И његов врели млаз сву снагу проли
Још пре него што до мог грла стигне.

Рибњак ја сам до врха напуњени,
А чини ти се водоскок сам спори,
И све је само ћутање и бол мени
Свирепији и од саме смрти гори!


http://www.poezijasustine.rs/gabrijela-mistral

08. мај 2013.

Херман Хесе | ЗАВОДНИК

Пред многим вратима сам чекао.
На многа уха шапнуо своју песму.
И увек кад се уста једна предавала
и жеђ била угашена,
једна блажена илузија у гроб би силазила…

Остало би само тело у превареној руци.

Пољупци које страшно мољах,
дуге ноћи које грозничаво ишчекивах…
на крају беху као згажен цвет,
без мириса нестала лепота.
Из многих постеља устао бих тужан
кад је жудња постала ми навика.

Бежећи од ужитка тражио сам сан

опет нову жељу и своју самоћу…
тај ужитак моје је проклетство
јер несрећним ме чини
да сваки сан о њој стварност уништава.

Оклевајући, руку ка новом цвету пружам,

да новом уху своју песму шапнем:

Брани се, најлепша моја, закопчај хаљину своју,

опчини ме, измучи ме никад ми не реци: да

http://www.poezijasustine.rs/herman-hese

04. мај 2013.

Стеван Раичковић‎: ТРЕНУТАК

Ето
И то баш сада
Кад смо до грла сити песме
И лежимо тако природно свако на својој постељи
свако у својој трави
Скоро као мртви што леже неколико спратова под нама
Или чак још дубље једноставни
Отприлике
Као они мртви који леже за неколико спратова под
њима
Ето
Долази стара киша
(Случајно баш ја кажем)
Обична киша
О
Киша која се цеди низ концентрични лист
преко пута
Низ побркану крљушт једног крова
Такође преко пута
Низ стакло
Низ један шешир преко пута
И ми престајемо да будемо баш сасвим природни
Или бар неки престају
А и то је довољно
Чак премного
Чујемо неки мали шум који се провлачи кроз
прозор или кроз иглене уши
Шум који звони као разапета жица
Шум који бруји
Који се продужава и враћа час тамо час овамо
Мали шум
Па велики
Шум мали
Једна грдна неслога
Час у улици
Час у нама
Неспоразум који само бруји а има далеко већу
амбицију
(Могли смо лежати свако у својој трави)
Ето
Ту можда лежи порекло наше забуне
(Случајно баш ја кажем)
Ту
Или негде око тога
Ту можда лежи порекло наше забуне


02. мај 2013.

Октавио Паз‎: ДВА ТЕЛА

Два тела лицем у лице,
понекад су два вала,
а ноћ је океан.

Два тела, лицем у лице,
понекад су два камена,
а ноћ је пустиња.

Два тела, лицем у лице,
понекад су корење
у ноћи сплетено.

Два тела, лицем у лице,
понекад су ножеви,
а ноћ је муња.

Два тела, лицем у лице,
две су звезде које падају
у празно небо.


Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
чији је уредник Анђелко Заблаћански,
лиценцирано је под условима лиценце