31. октобар 2013.

Стеван Раичковић: ОДЛАЗАК

Прво су прсти,
Онда су руке ишчезле
И поједноставиле се са ваздухом
Који је постао плав где си остала.

Даљина те је затим претворила у тачку,
У малу црну тачку без очију, без косе, без ногу,
На крају: као камен си претегла у воду раздаљине.
Најзад си целовитија но икад на дну овог сећања.



30. октобар 2013.

Миливоје Пејчић: ПОЕЗИЈА

1.
Постоји тек једна њена сигурна норма,
тек један здрав икаровски циљ
и, истовремено, недодирљив гранични стуб
и забрана: једноставност обичног говора.
Живи само на путу ка тој равњачи.
Падне ли на њу, испари.

Око свакодневног језика
плете мрежу несамовољне завере,
као око своје муве карикатура.
И кршење његових закона зауставља:
после духа, пре злочина.

2.
Поезија је најкраћи
међу заобилазним путевима
којима реч иде на састанак са светом,
реч коју је живот отерао од куће,
а она сад покушава да јој се
изокола врати. А песма?
Песма је монденско излетиште
у коме се повремено, тајно,
уз посредовање песника - сведока,
невино састају реч и живот
у намери да се
измире.


29. октобар 2013.

Бертолт Брехт: РОЂЕНИМА ПОСЛЕ НАС

1.
Заиста, живим у мрачно време!
Безазлена реч је глупа. Безбрижно чело
Знак је неосетљивости. Онај ко се смеје
Само још није примио
Ужасну вест.

Какво је то време у које је
Разговор о дрвећу готово злочин
Зато што подразумева ћутање о толиким злоделима!
Зар онај што тамо мирно прелази улицу
Збиља није код куће за своје пријатеље
Који су у невољи?

Истина: још зарађујем за живот.
Али верујте ми: пуким случајем. Ништа
Од свега што чиним не даје ми за право да се сит наједем.
Случајно сам поштеђен. (ако ме напусти срећа,
Бићу изгубљен.)

Кажу ми: Једи и пиј! Буди срећан што имаш шта!
Али како да једем и пијем
Кад оно што поједем отимам гладноме,
А чаша воде коју попијем недостаје жедноме?
А ипак једем и пијем.

Волео бих и да сам мудар.
У староставним књигама пише шта је мудро:
Не мешати се у спор у свету и свој кратки век
Проживети без страха.
Одржати се и без насиља,
Зло узвраћати добрим,
Свје жеље не испуњавати, него их заборављати –
Сматра се мудрим.
Ја све то не мгу:
Заиста, живим у мрачно време! 


  • Превео са немачког Слободан Глумац

28. октобар 2013.

Мома Димић: ПОНЕКАД НЕ ПУТУЈЕМ НИКУДА

Ја који сам одавно већ
склопио савез са свим путевима
са свим часовницима
па и онима што занавек
да раде престаше
изађем понекад до
станице аутобуске
Седнем уз чашу воде
загледан у даљине
што се разилазе
ту одмах
убележене већ у рецкама
гумених точкова
Ресторан се двапут на час празни
следећи неумитно кретање казаљки
Ево, пуни је сат
и путници се гужвају ломе
грабе
сваки на свој перон
и полазак
Само време и ја
терамо и даље по своме

26. октобар 2013.

Милош Црњански: ЖИВОТ

Све то не зависи од мене.

Сетим се како беше леп,
над водама дубоким неким,
као Месец бео,
са луком танким и меким,
један мост.
И, видиш, то утеши ме.

Не зависи од мене.

Доста је да тог дана,
земља око мене замирише преорана,
или да облаци пролете,
мало ниже,
па да ме то протресе.

Не, не од мене.

Доста ће бити тако, једне зиме,
из врта једног завејаног
истрчи неко озебло, туђе, дете
и загрли ме.

24. октобар 2013.

Милош Црњански: ПРВА ЈЕЗА

Деси се: да се зачудим,
кад ме изненада растуже:
кишица плаха,
ил једна смеђа дечија глава
у коју се загледам дуже.

Деси се да се пробудим,
од ноћна близа неба плава,
и ставим руку на срце
што куца јако.
И да се тад у мислима занесем,
и осетим полако, полако:
да је младост прошла,
па се стресем.

23. октобар 2013.

Иван Франко: * * *

Што ми долазиш ту
У сну? 
Што упиреш у мене
Чудесне очи јасне,
Сетне,
Дно хладног врела са стене?
Што су ти уста – мук?
Који прекор, патње које,
Жудње неиспуњене стоје
У њима, ко сутон румен
Што плане и опет утрне –
У тму?

Што ми долазиш ту
У сну?
Ти си се много поносила
И моје наде косила,
Из срца пила ко с чесме
Вапај ове потресне –
Песме.
Мене ти не знаш, кад изиђеш,
На улици ме – мимоиђеш,
Кад се наклоним – не погледаш
И отпоздрав ми никад не даш,
Ал знаш ме, и кад не приђеш,
Како те волим, без помоћи,
Како се мучим силних ноћи
И како дуго из све моћи
Свој бол, свој жал и песму ту
Скривам у срцу на дну.

Ал не, ух!
Дођи ми, звездо, ту,
Макар у сну!
У животу ћу вавек да тужим –
Уживо.
Па нек срце што се зари,
Попут бисера у бари,
Пламсај не дочека –
Кад те усни, бар тада полети,
Тад, у тузи, бар јаче затрепти,
У уздаху ко да нађе лека,
Па од сновиђења датог
Спозна срећу благодатног
Замишљеног, тог податног
Греха!

1895.

22. октобар 2013.

Велимир Живојиновић Mасука: ЈЕСЕН

Сиви су: под небом ждрали, 
мрак који сипи, пут,
брегови мали.

Свије се јесен, и свали
На сваки кут.

Једва се спушта и чује
вечерње цркве звон.
Прошуми, кљује.

Пепелом загробним трује
Душе удављен тон.


21. октобар 2013.

Јован Дучић: САТИРА

Знамо вас добро, профитери,
И вас по врху и вас доле —
Увек неверне свакој вери,
Увек с презрењем за све боле.

Знамо вас добро профитере.
И децу нишчих, о Господе;
За сваки полет с пуно мере,
У свако вино с мало воде.

За сваку светлост ви сте слепи,
Само у тмини прогледате;
Од свега су вам дужи џепи,
Тачни сте сви у црне сате.

Својих решења и идеја,
Својих начела имате и ви —
Кад год се неком руши стреја,
И гаси свећа где ко живи.

Све се купује и све прода.
Увек сте тачни за пазаре:
Кад је на тргу и част рода,
И тријумф нов и славе старе.

Крај локве крви мученика,
И ту имате своја мнења...
За компромис је ваша клика,
И у мрак задњег поколења...

Док наше врте мори слана,
Вас мирно сунце и сад греје:
Вама је тешко без кишобрана,
А лако вам је без идеје.

1943.
-извор-

20. октобар 2013.

Бранислав Нушић | ПОГРЕБ ДВА РАБА


Та ту скоро, биће ових дана,
са'ранисмо једног божјег раба.
Читали сте, вид'ли сте параду,
тај раб божји беше једна баба..
Затутњаше сва четири звона,
поврвеше ките и мундири,
поврвеше перјанице бојне,
поврвеше безбројни шешири.
Сви мајори дебели и суви,
официри цела кита сјајна,
пуковници, с орлом и без орла,
и још неко, али то је тајна.
И право је, не тумач'те друкче,
и нашта би ту брбљива злоба,
и право је та последња почаст,
испратити покојну до гроба.
Још скорије, биће ових дана,
са'ранисмо још једог божјег раба.
Ал' на жалост свију баба наших,
тај раб божји није био баба…
Не поврве кита и мундири,
а и ког би да до гроба прати,
и што пође и што хтеде поћи,
од пола се пута кући врати.
Потмуло су ударала звона,
ударала звона из буџака,
а и што би да се чини џева,
кад је пратња српскога јунака.
Српска децо што мислити знате
из овога поуку имате:
У Србији прилике су так'е,
бабе славе, презиру јунаке,
зато и ви не муч'те се џабе,
српска децо, постаните бабе.
  • Инспирација за ову песму била су два погреба. Сахрана мајке пуковника Драгутина Франасовића и покоп мајора Михаила Катанића. Два погреба, у размаку од два дана, усталасала су београдску чаршију. На првом су били краљ Милан и цела влада, а на другом цео Београд али без краља и владе. Многи су шапатом и гласно критиковали краља Милана и чланове владе, јер заслуге мајора Катанића су биле добро познате целој Србији.Овај храбри ратник је у рату од 1877. до 1878. добио много српских одликовања и руски орден Светог Станислава трећег реда. Његовој неустрашивости и срчаности дивили су се чак и непријатељи. После пораза на Нешковом вису, рањен и немоћан, пао је у руке непријатеља. Али и они су ценили хероја, те је у заробљеништву произведен у чин пешадијског мајора! Мајору Катанићу су се многи дивили и поштовали га. Зато су сви били огорчени немарним и омаловажавајућим понашањем краља Милана и министара. Нушић је због ове песме добио две године робије.

19. октобар 2013.

Оскар Давичо‎: КАЖЕМ СМРТ - А ЉУБИМ

Кажем - смрт, а љубим усном као предео.
Смрт ћути, ја звоним од старости будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

О, никада такве страсти било није
ко пољем те ноћи на ивици гроба.
Ја нисам љубио никада силније
ту росу и тебе но у оно доба

кад су нам сврдлали меци и вртлози,
бол што је из рана лоптио на све,
кад је брат проходо на дрвеној нози,
кад су нам везали и очи и сне.

Тишином? Не. Песмом срце моје врије.
Љубав је кћер чији је син имао сина
да одагна страву из земље Србије
и љуби девојке у куцај малина.

Дим за жар, мир за бол, мук за реч - ја нећу.
Ја пуцам да љубим твоја вита ребра.
И рањен ја тражим, ко слобода - срећу,
ко дан - тај смех под прокислим кровом неба.

Радуј се, о радуј, радујте се сви
пркосу што цвета на оштрици море,
топломе зрну што под женским ребром зри,
морима што оком девојке говоре.

Рекнем ли - смрт, љубим ко усном - предео.
Рекнем ли - крај - звоним од страсти будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

18. октобар 2013.

Ана Андрејевна Ахматова: НОЋУ

Ваља се небом месец жив као да је
Усред облака лепршавих и меких
А у дворцу суморни сат дуго траје
И торњу глед шаље пун стрела љутих

Свом дому тромо иде жена неверна
Њено је лице строго и замишљено
Одано најчвршћем загрљају сна
И том ватром храбри срце уплашено

Брига ме за њих – рекох у свом немиру
Загушљиво ми је свете, теби зборим
Бежим свом врту да гледам звезде уз лиру
Бар седам дана од људи да се одморим.

1918.

  • С руског превео Анђелко Заблаћански

17. октобар 2013.

Десанка Максимовић: ДУША

Никад се душа не показа нага,
и остаће у земљи закопана руда.
Зар си знао кад сам бивала од мржње луда,
и кад је сијала у мени милошта блага?

Никада се не разави цела као платно
што га на обали река жене беле.
Залуд смо слушали по вечери целе
о чему куца тужно срца клатно.

Нема моста међ душама нашим ни зглоба,
понор страшни између најближих зија.
Зар сам знала ја кад ти је душа бивала змија,
кад је у њој била љубав, кад радост, кад злоба?


15. октобар 2013.

Јован Дучић: САПУТНИЦИ

Све за својим путем, ја сам жудно хтео
Све за својим путем! Али заман муке: 
На раскршћу сваком увек сам се срео
С кажипрстом кобним невидљиве руке.

Хтедох у свом срцу да глас себе чујем,
А ја чух у слуху глас ко зна од куда... 
Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем:
Друштво невидљивих пратило ме свуда...

Ја где сам? - Завапих. Моје дело где је?
Кога следим вечно, несвесно и страсно?
И у мени самом колико је мене?
Колико?... Све ћути. Ах! то је ужасно.

10. октобар 2013.

Аница Савић Ребац: РОМЕО И ЈУЛИЈА

У топлом сјају ваше цветне зоре
Губе се ко и врхови мачева
И звезде, смртно блед им лик не снева.
Но зоре ваше док још ватре горе

Из запада крвава се разлева
Ко зора ваша ведрог плама море.
И два та плама лепши плам још творе:
Са зором вашом запад ваш се слева.

Најдивније блистање сад се расу,
И једна ружа тек небеса сва су -
А звезде две у њима сене губе:

Ваша се, ево, златна звезда спаја
Јутарња са вечерњом сред тог сјаја,
Ко врхови мачева да се љубе.



07. октобар 2013.

Александар Ристовић: ЉУБАВ

Не могу нас дохватити ни време пред којим узмичемо
са ужасом у очима, не осврнувши се,
ни неме животиње, ни таласи,
ни ноге невидљивих јахача, ни коприве.

Али сиђите ви којима
добацујем пољубац кроз прозор већ близу светлости,
угушени на прагу, заустављени
једним звиждуком, великим лампама лета.

Сачекујући наш повратак хватате се за руке,
не осетивши да опасност може наићи са било које стране;
трчите једни другима у сусрет, осмехујте се
збуњени од првог додира док доручкујете удвоје.

Оне руже испаљене у ваздух, она
звона у долини, шаптање, додир рубља,
слике које доживљавамо поново, присуство
мора које се удваја, корака које сустижемо.


05. октобар 2013.

Душан Матић: ЗА КАП ВАТРЕ

У којој земљи без сенке никле су твоје очи 
Јер нигде сломљена тишина није додирнула толико тело
Нити је други пламен обузео те распеване ноћи
У дубинама алги где пратиће ме увек ова чулна магла

За целу бајку што није био живот
Дао бих све речи што нису ни тајна ни магла
Све редом падаће мирис звезда стаблом жеђи
За нечујне птице што одбродиће ми стравом

О да су ти сви трагови и ова слабост рекли
Да су ти дани и осмех тајанствени као вода
Да си та вода где ћу овлажити чело
Ти у једној веђи јутро у другој вече

За руке луде ове руке за црне за вреле суморне руке
Само си мир само рањена звер даљина
Не делим те више од вере мојих трепавица
Авет или мрамор за кап ватре у свим сновима.


04. октобар 2013.

Вито Николић: НЕ ВЈЕРУЈЕМ ОВОЈ НОЋИ

Не вјерујем овој ноћи
издаће ме.
Ако само склопим очи,
ако тренем,
прикрашће се,
заклаће ме,
или ће ме удавити омчом мрака.

Не вјерујем овој ноћи,
црној,
глувој,
без корака.
Још могу понеки осмијех да слажем,
понеку срећу да одглумим,
још могу понешто лијепо да кажем
сваком осим себи
- не дају ми
болнице,
болнице,
брезовици,
бежанијске косе,
касиндоли.
Узалуд се враћам некад драгој слици,
птици,
небу,
лишћу...
Боли,
боли,
боли...

И кријем се тако крвав
унакажен
у завјесе своје црне
страшне кише...
Још могу понеки осмијех да слажем
али све тише,
тише,
тише...

02. октобар 2013.

Милан Ракић: СИЛНО ЗАДОВОЉСТВО

Ја имам часове дугог очајања,
Безнадежне туге, обмана, и јада;
Ја имам часове када се слатко сања
И пожудно жели и блажено страда.

Ја имам часове чедне, кротке, смерне,
Кад чистотом трепте мисли моје младе,
И у мојој души побожне и верне,
Зашуморе химне, похвале и наде.

Јест, душа је моја ко кутије старе,
Што у светом храму на довратку стоје,
Где пролазник сваки спушта скромне даре
За смирене свеце и за ближње своје.

Поколење свако, велику ил' малу,
Спустило је у њу милостињу коју,
Љубав или мржњу, погрду ил' хвалу,
Осмех или отров и жаоку своју.

Сад кроз жиле моје струје крви разне,
Ја ропћем и певам, ја кунем и славим,
И корачам смело, без страха од казне,
Кривудавом стазом и путима правим!

Очајање, туга, беда? Празне речи!
Кад на земљи више нема моћи те
Да у мојој души помути ил' спречи
Силно задовољство, осећати све!

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
чији је уредник Анђелко Заблаћански,
лиценцирано је под условима лиценце