27. новембар 2014.

Стеван Раичковић: ЈЕДНО СИГУРНО ВЕЧЕ

У једно сигурно лето
Топло као кап плача
Ходаћеш туђ низ све то
Заклоњен зидом шетача.

И глув већ за реч што лупа
У слух о тешка врата
Проћи ћеш кроз ред клупа
До места где се мрак хвата.

Пуст као стабло без сока
Застаћеш зачуђен тако
Са светом и птицом ван ока.

У једно сигурно вече
И ти ћеш заћи полако
Низ траве које већ клече.


26. новембар 2014.

Велес Перић: НЕ, НИЈЕ ТО НИ РАНА ДУШЕ...

Признајем, тешко је добар песник бити,
и у своје срце заривати канџе.
— Ал', много је теже због девојке пити,
и љуштити срце
           попут поморанџе.

Не, није то ни рана душе,
то је са леве стране срушен
цео грудни кош!
— И више још!
У ребрима поломљеним к'о катарке
дува
бура.
— Била је отровна попут шарке
и болна
          — к'о фрактура..

25. новембар 2014.

Слободан Марковић Либеро: ***

Порекло меланхолије старије је од нас,
јер од како има залазака и ветрова новембарских,
вероватно од тада има и меланхолије.
Свака је свадба недељом туга коју не виде окићени.
Сутра тек девојка од јуче,
са прозора на који није навикла, гледа свет.
Ма како да га воли, његов долазак је корак туђинца!
И тек што га усвоји и удахне,
и у његов дремеж сиђе гола,
рат поломи капију и црепове, и окна бистра.
После: дуго година она покрива капутима децу,
и на оном истом прозору чека тавна и горка.
Ал спази и како туђи војник
показује фотографију неке девојчице.
Додирује она и његову тугу,
ал не пита за суштину рата.
Мрак је све гушћи.
Догорева старинска лампа.
У поноћ из сна тргне је очајна киша
и онда она гледа у мрак ко у даљину.



22. новембар 2014.

Александар Блок: ***

У полутами цркве, тамо,
Жижак на иконе сјај точи.
Жива ће ноћ да вирне само
У твоје незаспале очи.

У речима о уму неба
Дах земље осећа се свуд.
Тамо, под сводом – сумрак вреба,
Ту – клупе камене још студ.


Случајног сусрета врелина
С кубета дахну једва чујно
На снени сјај из стеарина[1],
На иконе, на цвеће рујно.


И надахнуће од ћутања,
И твоје мисли које кријеш,
И мутан осећај спознања
И дрхтај голуба и змије.


Јануара 1902.)

  • Превео са руског Миодраг Сибиновић



[1] стеарин - чврста, прозирна маса, масна на додир

20. новембар 2014.

Милета Јакшић | МАРИЈИН ВЕО

Пре но што ће је скрити
Небеске дубине, сјајни облаци,
Као последњи поздрав земљи
Она свој вео девичански баци...

Четири ветра дохватише
Свилено ткање беље од снега—
Сваки је за се хтео
Драгоцени њен вео—
И, бијући се, поцепаше га
У кончиће и влакна,
Па у бурноме лету
Расуше га по свету.

И сад, у благе јесење дане
Кад ћуте поља, њиве узоране,
На тихом сунцу када шума руди
Та по ваздуху свила бела, снежна
Што тајанствено лута, блуди
Ко ваздух лака, нежна
Као да је рука неземаљска прела:
То су остаци Маријина вела.


18. новембар 2014.

Растко Петровић: РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ


Кад човек умре, руке прве занеме:
Рука умрлог ко ноћно воће зри,
Ко успаване птице чија срца још стреме,
Тако ћуте те руке, док огањ под њима ври.

Беље но тешки месец који више неће да носе,
Оне се разлиставају већ у иструлело цвеће;
Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе,
Тако спуштене мирно на груди - брежуљак среће.

Испод ливада влажних, и свежих црних кора,
Ове руке оживе преображењем у звезде,
И пробијају се кроз земљу у правцу далеких мора;
Измеђ вулкана и неба руке умрлог језде.

И провлаче се лагано, фосфорно понорне реке,
Танким млазима сјаја, руке које су љубиле,
Кроз тамну поноћ земље, измеђ жилица смреке,
Испод толико била које су свуд садиле.

А те сам руке негда толико љубио,
Осетио им тад свежину да спира главобољу;
Траг дивних руку под књигама се изгубио,
Но пређоше одједном саме у тајну животност бољу.

Одједном у свом току, пробивши бок планина,
Избију те светле реке ко зрачни извори;
Ко огањ даљни крај ког спавају пси чобанина,
Та прва пламена звезда, на мрачном небу, гори.

15. новембар 2014.

Ђура Јакшић: ВЕЧЕ

Као златне токе крвљу покапане
Доле пада сунце за гору, за гране.

И све немо ћути, не миче се ништа,
Та најбољи витез паде са бојишта!

У срцу се живот застрашеном таји,
Само ветар хуји... То су уздисаји...

А славуји тихо уз песмицу жале,
Не би ли им хладне стене заплакале.

Немо поток бежи — ко зна куда тежи!
Можда гробу своме — мору хлађаноме?

Све у мртвом сану мрка поноћ нађе;
Све је изумрло. Сад месец изађе...

Смртно бледа лица, горе небу лети:
Погинули витез ено се посвети!...

1857. 

14. новембар 2014.

Мома Димић: ПАЛИМПСЕСТ

На талогу година лежиш
Дуже од свог сна
Дуже од јаве свеколике
Дуња жута
У прозору што свој сјај стере
Одсјај
Оца оца оца
И
Матере матере
Жишке кликера твојих
Кликера лице
За руку док те воде
Болести сутрашњице
Њихове верне клице
Последњи повој песме
Залогај тај што нас прти
У врву немилице
Залогај смрти
Тај ручак што се не сме

10. новембар 2014.

Артур Рембо: ОФЕЛИЈА

I
На мирном црном валу где звезде сањају
Бела Офелија попут великог крина
Лелуја веловима који урањају...
Одјек хајке стиже из шума, из даљина.

Већ вековима Тужна Офелија тако
Плови, сабласт бела, реком што црна тече.
Већ вековима кротка лудост њена лако
Ромори своју романсу у лахор, у вече.

Ветар велове вије, груди јој целива,
вода љуљушка велове, сплетене, беле;
На рамену јој дрхте, плачу ресе ива,
Над челом које сања трске се наднеле.

Уздишу око ње локвањи који вену;
Каткада у јови заспалој буди гнезда
Из којих мали дрхтај прхне у трену:
- Тајанствена песма са златних пада звезда.

II
Бледа Офелијо! Лепа попут снегова!
Да, Ти умре, дете, однеле су те воде.
- Ветрови што се руше с норвешких брегова
Шаптали су ти речи опоре слободе;

То дах један што ти густе свијао косе
Чудне носаше звуке твом даху што сања;
Слушао ти је срце пев природе, што се
Јави уздахом ноћи и тужаљком грања.

То ти глас љугих мора, грцај недогледан
Сломи детињу груд, а преблага је била;
То у априлско јутро леп бледи витез један,
Јадни лудак, немо седе до твог крила.

Рај! Љубав! Слобода! Лудо, каква снивања!
На тој си ватри била ко снег што се топи;
Реч ти визија стесни у своја збивања
- Са стравом се бескрај у плавом оку стопи.

III
А песник каже да преко звездане пруге
Долазиш ноћу, тражиш цвеће што си брала,
И да виде на води велове твоје дуге;
Офелија плови, велики крин врх вала.



09. новембар 2014.

Рајнер Марија Рилке‎: ЈЕСЕН  

Опада лишће, као да из даљина,
пада уз опор и одречан лет,
као да сред небеских тмина
вене далеке баште сплет.

И тешка Земља ноћу
пада из роја звезда у самоћу.

Сви ми падамо.
Пада рука, у сваком од нас – пад
живи неизбежно.

Па ипак, неко бесконачно нежно
падању овом даје смер и склад.

08. новембар 2014.

Момчило Настасијевић: ЈАСИКЕ



Шта шуме јасике беле,
пречисте горске деве,
сребрне кад им стреле
јутарње сунце хитне,
и зраком кликну шеве?

Хладне кад капље, кад ситне,
низ тела им се слију,
зеленим пропланком магле
кад млечно коло вију?

Зашто су главе нагле,
и косе смешале благе,
и дршћу наге?

Од зиме се не јеже,
страх срца им не стеже,
јер на планини одрасле су саме.

Но иза сна — ведре таме,
трепет их чило што сниле,
па сунцу, магли, па пропланку
ћућоре белу тајну на уранку. 


06. новембар 2014.

Велес Перић: Е, ГОДИНЕ...


Е, године,
колико вас је прошло од тада,
када је она млада
водила љубав са мном?
— Године на хоризонту тамном,
и осветљеном — симултано, —
гледане
          с васионског брода!
— Године, када су моје мисли
биле каблови далековода,
којима је пролазила Слобода
нашега века;
— године када је наша љубав морала да чека
и изгуби
стрпљење!
— Године, када је она нашла другог човека,
а ја носио камење!
— Године мога робијања,
године промена њених сања,
што сте полете
          — у њеној души — претвориле у очајања?

05. новембар 2014.

Милутин Бојић: БАЈКА О ЖЕНИ


Љубичастом паром дише Земља сана,
Модри су чемпреси сагли главе тужно,
Врх мртвога мора крикне која врана,
У златноме бакру тоне сунце јужно.

Усијан се песак бели и прелива,
Задрев у небеса ред планина спава,
На црвеном жалу слет ждралова снива,
Рој мушица дршће изнад речних става.

Врућ, запахнут миром и музиком боја,
Са досадом Човек сву ту раскош мотри,
Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја,
И тражи у сунцу да свој одглед смотри.

Зрелост једрог дана празна му је сена,
Нејасних облика једно Ново чека,
Скуп раскоши, сунца, нестално ко пена.
— и одједном он се страшћу зацерека.

Са јелових гора слазила је Жена.

(1911)

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце