30. јануар 2014.

Бранко Миљковић: ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН

Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,
У две ноћи био заљубљен ноћу,
Док југ и север у истоме плоду
Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспаво!
И гром је припитомљен певао у стаклу.
Не рекох ли: ватру врати на место право,
А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;
Ја бих се желео на страни зла тући;
Па ипак, по милости историје,
Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,
Заљубљен у све што пева и шкоди.
Док ми звезде колена не нажуље.
Молићу се побожној води.

29. јануар 2014.

Бранко Миљковић: ПОЧЕТАК СНА

Нека ме недостојног ветар обавије
Куло с врхом ван времена на коју дишем
Тесно је небу у птици птици још више
Моје издвојено око ван главе бдије.

Одузимам свету име да га у предстварност скријем
Кад ништа не почиње јер нема места више
Кад ноћ од успаваних сила и смртоносне кише
Звери шумом уклете и мене сном убије.

Чистом ватром гоњен о шта ћу са оним
Што сам видео и чуо када ненађен роним
У простор пре речи где труне моја глава

Када летим и не мичем се ко човек који спава
Ружо без страха, сузо, одбегли ждрале,
Жалбо црних птица и тужне похвале?



28. јануар 2014.

Аница Савић Ребац: ИНКАНТАЦИЈА

Снежна земља ко да дишу у сну,
Ко да зраци пуни медне росе
Продиру кроз ћилим лак и звездан,
Продиру кроз хладну површину
У дубине топле њене груди.
Тамо дрхте сад већ пола будне
Жиле танке, и сокови струје;
Кроз ваздуха тишину кристалну
Чујем где се вечито клијање
И семење небројене креће:
Земљина се вечна плодност диже
Сва на моћну заповест месеца
Као слана пена морских плима;
А кроз оштри мирис снега струји
Први дах нерсцветана цвећа:
То га, у колу Сестара Росних,
Храни росом Цинтија мађиском
Башта својих небеских, где цвета
По путањама сафирне таме
Као симбол даљња бујна жића,
Хианцинт и нарцис, цвеће кише.

 

24. јануар 2014.

Вилијам Блејк: ЉУБАВНА ТАЈНА

Никад не откриј љубав своју,
За њу знати нико не би смео;
Јер и благ ветар дира хвоју
Тих и невидљив цео.

Ја открих, открих своју љубав,
Открих јој срце, све;
Дрхтећи, хладна, у страху она,
Ах, оде, неста ње!

 

Чим с љубави скинух тајни вео
Путник се појави ту,
Тих и невидљив цео:
С уздахом узе њу.

22. јануар 2014.

Херман Хесе: СРЕЋАН ЈЕ КО УМЕ ДА ВОЛИ


Што сам бивао старији, све мање су ме испуњавала ситна задовољства која ми је живот пружао и све јасније сам схватао где треба тражити праве изворе радости и смисла. Научио сам да бити вољен не значи ништа а да је волети све, да је способност да осећамо оно што даје вредност и лепоту нашем постојању. Где год би се на земљи појавило оно што се може назвати срећом, било је саткано од емоција. Новац није ништа, моћ није ништа. Многи имају и једно и друго, а ипак су несрећни. Лепота није ништа, видео сам лепе мушкарце и лепе жене који су били несрећни упркос својој лепоти. Ни здравље није све; свако је здрав ко се тако осећа; било је болесника пуних воље за животом који су венули мучени страхом од патње. Али срећа је увек била тамо где је неко умео да воли и живео за осећања; ако их је неговао, ако их није газио и потискивао, она су му доносила задовољство. Лепота не пружа радост ономе ко је поседује, већ оном ко уме да је воли и да јој се диви.
Има различитих осећања, али то је само привид, у суштини, она су сва – једно. И воља је, на пример, једно од њих. Али за мене је и то љубав. Срећан је ко уме да воли. Љубав покреће нашу душу, у њој проналази своје биће и свој живот. Срећан је, дакле, само онај ко уме да воли. Али волети и желети није исто. Љубав је жеља која је постала мудра; љубав не жели да поседује, жели само да воли. Зато је био срећан филозоф који је љубав према свету неговао у својим мислима и на тај начин увек нешто ново сазнавао. Али ја нисам био филозоф.
До среће не воде ни морал ни врлина. Знајући да само врлина коју носим дубоко у себи може да ме учини срећним, како могу да прихватим врлину која ми је туђа? Једна ствар ми је ипак јасна: заповест љубави, није важно да ли је проповеда Христ или Гете, свет је потпуно погрешно протумачио! То уопште није била заповест. Не постоје заповести. Заповести су истине које учен човек преноси незналици на начин који овај може да разуме. Заповести су истине погрешно конципиране. Основа сваке мудрости је ова: срећу доноси само љубав. Ако сада кажем "Љуби ближњега свога!" то је већ доктрина. Можда би било исправније рећи: "Воли себе као ближњег свог!" Можда је била првобитна грешка била у томе што се увек полазило од ближњега…
У дубини своје душе ми желимо срећу, једну благотворну хармонију са оним што нас окружује. Кад год наш однос с другим бићем не почива на љубави, тај склад се не успоставља. Није наша дужност да неког волимо, али је наша дужност да будемо срећни. Само смо због тога на овом свету. Али с наметањем дужности, с поукама и заповестима тешко да ћемо усрећити једни друге, јер то ни нас не чини срећнима. Човек може да буде "добар" само ако је срећан, ако у њему влада склад. Ако воли.

20. јануар 2014.

Бранко Радичевић: КАД МЛИДИЈА УМРЕТИ

Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жуто доле веће пада,
Зелено га више ја никада
Видет нећу.
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено:
Дође доба да идем у гроба.

Збогом, житку, мој прелепи санче,
Збогом, зоро, збогом, бели данче,
Збогом, свете, некадањи рају,
Ја сад морам другом ићи крају.

О да те тако ја не љубља жарко,
Још би гледô твоје сунце јарко,
Слушô грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
Твојој реци и твоме извиру —
Мог живота вир је на увиру!

О песме моје, јадна сирочади,
Децо мила моји лета млади,
Тедо дугу да се са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама.
Дуга била, па се изгубила,

Звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало —
И оно је са неба ми пало.
Све нестаде што вам дати справља,
У траљама отац вас оставља. —

1845

18. јануар 2014.

Стеван Раичковић: НА РАСТАНКУ

Из корова главу помаљам: о траве
Хвала вам на ведром леку и склоништу.
Ја се опет враћам у свет где ме ишту:
Бледа замка наде, љубав, сламка славе.

Штрчи ми из лога гле читав стуб тела:
Већ сам сав откривен и повратка нема.
Кришом око бацам у даљ где се спрема
Неми дочек гвожђа, зида, стакла бела.

На растанку: мирис жила ме облачи
И зелена рука тетоши и драга.
Ја силазим, биљни свете, са твог прага.

Али: кад се опет трујно око смрачи
На поругу свету у траве ћу лећи
Па било то живински, кукавички, псећи.


14. јануар 2014.

Бранко В. Радичевић: БЕЗ МЕНЕ ТИ СИ КАМЕН

*
Без мене не постоје твоји облици.
Твоје грло има два писка,
твоје чело четири боре од моје љубоморе.
И кад си без мене, тело више није твоје тело.
Са истим прегибима и молбама за шаке.
Мој длан изгубљен на твом затиљку
потврђује све промене.

*
Крвоток је од месечине.
Па су вене до јутра празне,
а по дану се пуне.
Две руке без рамена, без кукова две ноге.

*
Два белутка што леже, два бела песка.
То је једно велико растајање
са успоменама на бол.
Две руке без рамена, без кукова две ноге.

*
Свеједно што је над тобом небо.
Оно те не потврђује.
Под прстима се мојим извија твоје име.
Твоја су рађања као и прво, гола.
Неповијена растеш до бестида.
Па молиш брзе чланке да те претрче једном,
да те претрче двапут,
милион пута, док не остану без вида.

*
Без мене ти си камен, тебе нема.
Одлазиш, а мислиш: носиш своје тело.
Твоја заблуда је ово корачање без ногу,
без руку ово махање по ваздуху.
И када обмана постане сасвим бледа,
ти се враћаш мени —
своме Богу.

10. јануар 2014.

Бранко Миљковић: ПРВА ЉУБАВНА ПЕСМА

Жудим ноћ лепу кад се сања
и речи тихе ко без моћи
дрхте од снова и звездања
због ње крај мене у тој ноћи.

И докле месец ко златно гнездо
у цветном грању блиста
а часи слатко неповратно
клизе ко капље росе с листа.

Изнео бих јој своје срце
и своју радост и своју тугу
на длану што сни миловање
ко топло срце нежну другу.

И срце бих јој отворио
да од нежности уздрхте дани
и њен би лепи поглед био
у мраку водоског звездани.

09. јануар 2014.

Сигбјорн Обстфелдер: БЕЗИМЕНА

Магла таме тоне по стаблима и равницама,
лишће нема боје, трава нема зеленила.
Пламенови светла су жуте зенице мрака
жуте зенице које се тако необично шире.
Нема никога тко би се смeјао или јецао у пролазима парка.
Кашљем. Мој кашаљ је ко издисање сабласти.
Идем. Моји кораци су ко кораци сабласти.

Али у најмрачнијем пролазу парка,
где ниједна светиљка не светли
седи сакрита међу стаблима
на осамљеној клупи нека блудница

Вео јој је испред бледих образа, црн вео
иза црног вела су очи, које необично блистају.
И мене хвата нека туробна, ноћна радост
што срећем човека у мраку, у мртвој ноћи.
Тихо седам, одмичем јој црни вео,
моје очи су близу њенима, моја душа њеној души.

Безгласно пада неколико листова.
Пажљиво полажем уво на њено срце. . .
и бризнем у плач, плачем у њену хладну рукавицу.
Плачем и плачем и не знам зашто плачем.
Она ме не одгурну.
Она брижљиво суши моје сузе.
И ја хватам њену руку у тешкој тескоби
и молим је да ме сакрије, да ме сакрије, да ме сакрије.

Магла таме тоне по стаблима, по душама.
Крошња нема боје, трава нема зеленила.
Али у магли безгласно падају црни листови,
и у тами седи скрита на осамљеној клупи једна безимена,
и скрива на врућим грудима лице једног болесног,
и скрива у белим рукама тескобу његових очију
и нико не чује његово јадно ридање,
и нико не чује њено шаптање што теши.

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
чији је уредник Анђелко Заблаћански,
лиценцирано је под условима лиценце