28. фебруар 2014.

Владимир Мајаковски: СЕБИ ОМИЉЕНОМ ПОСВЕЋУЈЕМ ОВЕ РЕДОВЕ

Четири сата.
Тешки као удар.
Цару- царево, богу- божије!
А неко
Као ја
Куда би, куда?
И шта се мени дати може?

Када би био
малечан
Као Велики океан-
чучнуо бих на таласе,
уз плиму очијукао би са луном као са женом.
Где наћи драгу
Која би била као ја?
Такву не би држало небо малено!

О, кад би просјак био

као милијардер!
Паре? Шта ће души?
Незасит лопов у њој ипак спије.
Моје жеље - то је хорда што руши,
мало јој је злато сваке Калифорније.

Када би био муцав

ко Данте
или Петрарка!
Душу јединој дати!
Стихом наредити да је трулија!
И речи
И љубав од које патим -
Тријумфална је то капија,
раскошно,
без трага ће кроз њу ипак,
љубавници свих векова да мину.

О, када би био

тих
као гром јак -
плакао бих,
тугом загрлио изанђалу планету - пећину.
Кад би
свој моћни
пустио глас боје дуге,
комете би сломиле вреле руке,
и бациле се доле од туге.

Очима бих од зрака гризао ноћи -

о, када бих био
ко сунце без сјаја!
Тако ми се хоће.
Земља мршави стомак
сијањем својим да напајам!

Проћи ћу

вукући своју љубавницу.
У каквој само ноћи
пуној лутања
где зло не вреба,
Голијати неки посејаше мене клицу

тако великог – а не треба?

 

27. фебруар 2014.

Десанка Максимовић: ДЕВОЈАЧКА МОЛБА


Допусти, мајко, кроз прозор мој
да се осмехнем на њега.

Он пева: како га срећом поли
осмех мој;
он пева: да из дна душе воли
једину мене.

Са онолике даљине плаве
како су могле да се јаве
његовој песми звезде јасне?

Допусти, мајко, са прага мог
да га поздравим рупцем белим.

Он пева: да поглед ока мог
дан му доноси;
он пева: поздрави руке моје
њему су поноси.

Како је могао месец блед
ноћ да претвори у простран дан,
да залепрша свој рубац бео,
нежношћу ткан,
у поздрав њему?

Допусти, мајко, да зору
дочекам у врту с њим.

Он пева: да заједно ћемо
до звезда се пети;
да, ако мене не дадне му Бог,
мора умрети.

Како су могле толике птице
да топлу своју оставе гору,
и у мом врту чекају зору
да би његову песму чуле?

Допусти, мајко!

25. фебруар 2014.

Милутин Бојић: II СОНЕТ

О, зашто ниси ти та жена права,
Утока мисли, сазнања и жуди,
Жена што луди и мрви и суди,
Којој се прашта све и све се даје?

И ти си мирис у ком беда спава
Златни сан, из ког, вај, ипак се буди
У атмосферу олуја и студи,
Где зимске звезде прах таштине таје!

И место мира нов пут ми предстоји,
Да лажем себе у ком новом храму
Душа се моја сама себе боји,

Јер види себе пусту, вечно саму,
Као Ахасфер да бесциљно блуди,
Клета од оних за којима жуди.


23. фебруар 2014.

Вислава Шимборска: УЗ ВИНО

Погледао, додао ми лепоте,
а ја је примила као своју
Срећна, прогутах звезду.

Допустих да будем измишљена
по слици и прилици одраза
у његовим очима. Играм, играм
уз лепет изненадних крила.

Сто је сто, вино је вино
у чаши која је чаша
и стоји стојећи на столу.
А ја сам привидна,
привидна до невероватности,
привидна просто до крви.

Причам му шта хоћу: о мравима
што умиру од љубави
под сазвежђем маслачка.
Кунем се да бела ружа
поливена вином пева.

Смеје се, нагињем главу
опрезно као да проверавам
проналазак. Играм, играм
у зачуђеној кожи, у загрљају
који ме ствара.

Ева од ребра, Венера од пене,
Минерва из Јупитерове главе
биле су неупоредиво стварније.

Кад ме он гледа,
тражим свој одраз
на зиду. И видим само
ексер с ког је скинута слика.


21. фебруар 2014.

Милош Црњански: МРАМОР У ВРТУ

Kад ћутке седаш
до ногу мојих и гледаш,
јесење путеве суморне,
а уста ти побледе мало крива
од бола,
ја осетим да си жива.

Мртва си ми гола.

Кожа ме твоја пуна танких жила
сети како сред развалина
попрсканих мушком крвљу
већ хиљаде година
змије пузе на жене мраморне.

Дојке са пупом као кап вина
на белој ружи пуној месечина,
сете ме смрти.

Тада, залуд ширим гране
на тебе голу.
Све ми се чини због тебе је јесен
и чим заспим
у лудој ће страсти и болу
из твојих цветова млечних
једна кап у јесен да кане.

Нада мном ће у лишћу свелом
уди твоји засијати,
мртви, мраморни, вечни.

18. фебруар 2014.

Шарл Бодлер: ЧИТАОЦУ

Заблуда, грех и глупост и тврдичење плове
по духовима нашим и тела киње,
крмимо милу грижу савести као свиње,
ко просјаци што своје буве и ваши тове.

Тврдоглава у греху, душа нам млако жали;
наплаћујемо скупо кад било шта признамо,
и опет блатним путем весело корачамо
ко да смо сваку мрљу јевтином сузом спрали.

Захваљујући оном вичном алхемичару,
Сатани Трисмегисту, што дух нам опчињени
на јастуку зла дуго уљуљкује и плени,
чврст метал наше воље плине у прах и пару.

Конце који нас крећу Ђаво спушта и диже!
Проналазимо дражи у свему што је гадно;
без грозе силазимо низ мрачно гротло смрадно
и свакога смо дана за корак Паклу ближе.

Као развратник који гризе у бедном жару
груди прецвалој дрољи, од мука разривене,
крадемо пролазећи сласти недопуштене,
па их цедимо снажно као нарандзу стару.

Попут густога роја црва што гробом мили,
јато демона наших мозгом банчећи гамиже,
и док дишемо ваздух, Смрт нам у плућа силази
ко невидљива река која потмуло цвили.

Насиље, отров, кама и пожар још сплели
њишу украсе преко нацрта баналнога
наших судбина бедних, ал' то је само стога
што у дну душе, авај! нисмо довољно смели.

Ал' ту где су скакали, керуше и пантери,
мајмуни и крагуји и шкорпије и гује,
чудовишта што кевћу, урлају, грокћу, зује,
ту где нам пузе гнусни пороци као звери,

има један још већма ружан, прљав и зао!
И мада нити ропће нити галами дрско,
целу би земљу радо у парампарчад смрско
и зевнувши наједном сав свет би прогутао:

зове се Цама! - Док је невоље сузе прате,
наргиле она пуши и снева губилиште -
ти знаш, о читаоче, то нежно цудовиште
- дволични читаоче - налик на мене, - брате!

15. фебруар 2014.

Сима Пандуровић: ВРЕМЕ

Jа видим, ти си најлепше јединство
Свих мојих снова од њиног постања;
На лицу твоме још сија детињство,
У очима један сетан зрак сазнања.

Свих погледа ти си једна светла жижа,

Свих жеља мета варљива и сјајна;
Ипак, ниси једном но другоме ближа,
 
И остајеш чиста и тиха, ко тајна.

Поред људских срца ти пролазиш холо,

Без страсти, и мирна, не знајући ишта
О томе да често пати ко те вол’о, —
Сем милости твоје да не тражи ништа.

Ти си у мају свог живота цветног, —

А мај је диван и без сунца жарка; —
Теби љубав људска сред живота сретног
Не треба, изгледа као пуста варка.

Али кад туга године порасте,

Кад прође младост, лепота и цвеће,
Пријатељи лажни кад оду, ко ласте
Што се дому своме никад вратит’ неће;

Кад уздаха дугих подигне се плима,

Кад ти око ташта задовољства прозре,
У души твојој кад застуди зима,
Једна ће мис’о у теби да дозре,

Велика, тужна мис’о, моје драго:

Да треба да нам све буде свеједно,
Да нам је овде још једино благо
Кад за нас куда бедно срде једно.

Тад ће твоје срде закуцати јаче,

Као час позни када поноћ пада,
Брујећи као да тужи и плаче
Ко зна да л’ ће когод чути га и тада!


-извор- 

13. фебруар 2014.

Стефан Маларме: БЛУДНИ СИН

Код њих чија љубав наранџа је сува
Што без рујног нектра древни мирис да,
Тражих Бескрај који човеку грех чува,
А нађох тек Бездан душманина сна.

Бескрај – сан поносни што свом снагом љуља
Крошње и сва срца слично песку фином!
Бездан – пун отровних шибљика, где куља
Смрадни ток белила измешаног с вином!

О ти заљубљена, о рујна, о тајна,
занета кроз свеће и кад ниси знала
који Дух те пови ту ноћ кад си вајна.
Слику Светог – Срца Христа целивала.

Колена отврдла под молбама пустим
Љубим ти, и стопе што смириће море,
Да на мршава ти бедра главу спустим
И под горком хаљом да ридам до зоре:

Ту, светице моја, пун пијаности димне,
Далек црном Бездну и Бескрају драгом,
Кад отпевам тихо своје дуге химне
Успаваћу своју бол на твом телу благом.

Код њих чија љубав наранџа је сува
Што без рујног нектра древни мирис да,
Тражих Бескрај који човеку грех чува,
А нађох тек Бездан душманина сна.

Бескрај – сан поносни што свом снагом љуља
Крошње и сва срца слично песку фином!
Бездан – пун отровних шибљика, где куља
Смрадни ток белила измешаног с вином!

О ти заљубљена, о рујна, о тајна,
занета кроз свеће и кад ниси знала
који Дух те пови ту ноћ кад си вајна.
Слику Светог – Срца Христа целивала.

Колена отврдла под молбама пустим
Љубим ти, и стопе што смириће море,
Да на мршава ти бедра главу спустим
И под горком хаљом да ридам до зоре:

Ту, светице моја, пун пијаности димне,
Далек црном Бездну и Бескрају драгом,
Кад отпевам тихо своје дуге химне
Успаваћу своју бол на твом телу благом.


10. фебруар 2014.

Светислав Стефановић: ТАМА

Пловиш кроз мој живот кô сан једне страсти
која нема бића: отишла је барка
из далеког царства сва од сунца жарка;
весла јој и једра уморна од сласти

пала. А моја је душа као море,
љутка се и гиба по њој златна љуска:
ко кишом црвених ружа вода пљуска,
од кикота твога; запаљени горе 

08. фебруар 2014.

Октавио Паз‎: МОСТ

Између сада и сада,
Између ти си и ја сам,
Реч је мост.

Улазиш у саму себе
Улазећи у реч:
Као прстен
Затвара се свет.

С једне на другу обалу
Увек се извија једно тело,
Дуга.

Певаћу за њеним обронцима,
Спаваћу под њеним луковима.

-извор-

06. фебруар 2014.

Иван В. Лалић: STRAMBOTTІ

5
Да ли осећаш ово убрзање:
То простори се сабиру у нама
Ко мед у саће; даљине се тање
Као фолија: иза ње је тама
И врв од звезда незнаних, постање
Несагледаног, црно усијање —
А с ове стране стањене фолије
Позно пролеће. И магнолије.

6

У дисање си моје упевана
Ко молитва у обред. Тобом дишем.
У рукопису мом си уписана
Између сваког слова које пишем.
Изузми себе из било ког дана,
И ја ћу бити извесности лишен —
А то су дани које и не бројим,
Јер не знам да ли у њима постојим. 


03. фебруар 2014.

Ана Ахматова: ПЕСМА ПОСЛЕДЊЕГ СУСРЕТА

Немоћне груди хватала ми језа,
А кораци беху лепршави. 
С леве руке рукавицу од беза
На десну у журби ја стави'

 

И чинило се, много је корака,
А знала сам – само их је три!
Међу јаворјем јесен као рака
Његове речи: „Са мном умри!

 

Варао сам туп осећај благи
Варљиве судбе зла и јада“.
Ја одговорих: „Хоћу, хоћу драги,
Умрећу с тобом одмах сада“.

 

Ово је песма последњег састанка.
Још само погледах тамни дом.
У његовој соби гори свећа танка
Равнодушно – жутим пламеном. 

  • С руског препевао Анђелко Заблаћански

02. фебруар 2014.

Алекса Шантић: ЕМИНА


Синоћ, кад се вратих из топла хамама
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.

Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још када шеће и плећима креће...
— Ни хоџин ми запис више помоћ неће!...

Ја јој назвах селам. Ал', мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти ђуле заливати оде;

С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса кô зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко'!...

1902.

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
чији је уредник Анђелко Заблаћански,
лиценцирано је под условима лиценце