30. април 2014.

Розалија де Кастро: У ОВОМ ЖИВОТУ


У овом животу, међу мноштвом људи,
немојте тражити слику вечне лепоте,
нити у радости ситих и задовољних груди,
нити у горком болу, који нам благост оте.

Била атом невидљив или бескрајност пуста,
спокојно објављење, дах небеске висине,
њу дух разуме, а не кажу је уста,
у бездану јој тамном ум се ништи и гине.

28. април 2014.

Отон Жупанчич: ТИ ЦВИЈЕТЕ МОЈ ТАЈАНСТВЕНИ

Ти цвијете мој тајанствени, ти ружо чудесна,
тебе тражих ја,
мимо тебе прођох и погледах на те,
душа трепну сва.
Срце моје је тад наслутило
твоју тајну моћ,
срце моје је тад оћутило
да се ведри ноћ.
Моја душа сва цвасти стала је
пуна дивног блага,
у све биће ми чежња пала је
за тобом, ти драга,
ти цвијете мој тајанствени, ти ружо чудесна...
О, богатство то је —
помози, помози ми подићи
благо душе моје!
  • Препевао Луко Паљетак

25. април 2014.

Ђозуе Кардучи: * * *

Види – сунце је осмехом дрхтаве зраке пољубило
облак, и рекло: Облаче бели, отвори се.

Слушај – ветар с планине свежим шапатом поздравља
једро, и каже: Пребело једро, заплови.

Гледај – птица се с влажнога неба спушта на брескву
у цвату, и цвркуће: Румена биљко, мириши.

Поезија, богиња вечна, из мојих мисли силази
на срце, и гласно виче: О старо срце, ударај.

И послушно срце у твоје велике вилинске очи
гледа, и зове: Слатка девојко, певај.

 

24. април 2014.

Алекса Шантић: ГОСПОЂИЦИ

Некада сам и вас на колену цупкô
И доносио вам слатке шећерлеме,
И љубио дуго ваше плаво тјеме,
И чело, и лице невино и љупко.

Но дани су прошли кô ријека нагла,
Кô тренутни снови, као пусте варке:
Сад на вашем лицу сјај младости жарке,
А на моме јесен и туробна магла.

Ја знам: ваше срце сада ватром гори,
Моје хладна зима окива и мори;
Ваше очи сјају кô два неба плава,

А моје су мутне као магле сиње...
Младост, љубав, огањ, све у гробу спава,
По косама мојим попануло иње.

23. април 2014.

Вилијам Шекспир: СОНЕТ 2

Кад ти четрдесет зима сколи чело
И нагрди ровом поље што је сјало,
Привлачна ти младост - гордо рухо бело -
Биће један дроњак који вреди мало.

И упитан тада: Шта је са лепотом,
Куд се твојих младих дана благо деде?
"У усахлом оку", ако додаш потом
То ће бити стид и речи што не вреде.

Из лепоте твоје изданак да вири -
Тад би мого рећи: "Ово дете сада
Правда моју старост и мој рачун мири",

Јер твоја лепота и у њему влада.
То би било - бити обновљен - стар, јадан,
И гледати своју топлу крв; а хладан.

  • Препевао Стеван Раичковић

19. април 2014.

Милош Црњански: ПЛЕС

O, пустили смо свуда душе
и, ето, враћа се само страст невесела.
Одосмо по ћилимовима драгих тела
у небеса, што нас изменише.
У благе жалости пређе занос луди,
у тишине јутарњих облака,
разочарано тело, витко од жуди.

И ужас лица, страсних, давно
покрила је магла,
као месечев лик,
што се јавља у надземаљској сети,
жут, као образина златна, тавно,
у гробу, над којим се бела сен авети,
бела сен невесте,
у бескрај за навек нагла.

Све поста нестварно,
што у љубави чине и чиним;
и живот, ко пусто поље куд ветар јечи,
покрисмо снегом праштања свему,
пољупцима збуњеним и новим.

Па, ето, ипак, трагом се њиним
купи чемер и у зорама овим,
кад више окован, наг нико не клечи.
И душа загледана, невесела,
покрива дим, пруге радости и плеса,
што у бескрају играју небеса,
опет само тешким, гримизним плаштом
страснога тела.

1922.

15. април 2014.

Весна Парун: ТИЈЕЛО И ПРОЉЕЋЕ

Пролистај, моја јабуко, дошло је сунце на врата.
Потајно расте поток и вјетар шуми из даљине.
Топло цвркуће подне, дани су крцати злата,
размакни болне завјесе да гледам у модрине.

Оживи шаптом плода, тиха дружице моја,
промијенит ћу се с тобом за твоје очи, зденче!
Да ми је камен узглавље, а срце пехар боја,
мекан лежај цвијећа, гдје звона лудо бренче.

Дај ми од твоје вјечне пјесме, свијете, створи ме шумом.
Дај да ми душа пролиста, у сну да зазелени.
Промијенит ћу се с првим који ноћас прође овим друмом.
Прољеће иде, слушај: о мајко, груди ми разодјени!

14. април 2014.

Сима Пандуровић: БОЛЕСНО ПРОЛЕЋЕ

Нестало, наједном, зиме даха злога,
Пролистале гране сваког младог шиба;
Цвет осуо круне новог, белог глога,
Ветрић свежу траву милује и гиба.

Пролеће, пуно боја, пуно сјаја,
Осмејака, нада, чезнућа и снóва,
Дошло за добом сплина, уздисаја,
С тицама, преко мора и брегóва.

Варљиви свет старих илузија плави
Стару башту нада што давно не листа;
Крупно сунце сија у пролећној слави,
У светлости што је, као некад, чиста.

Ја дуго чамим тих немирних дана,
Кад пролећа прошла олистају редом
Уз мамљиви шумор узрујаних грана,
У сећању драгом, пробуђеном, бледом.

Предани смо својој прошлости, ко мајци,
Јединој што за нас још утехе има
У данашњој грубој, беспоштедној хајци
Живота, у борби сред праха и дима.

Јер прошлост је оно што нам увек ствара
Илузију среће и видљивост јада,
Што је увек драга, као мајка стара,
И кад цвеће цвета, и кад лишће пада.

А круница сваког младог, новог цвета,
Сећа ме на пале круне старог доба,
И пролећна раскош на таштину света,
И мириси маја на задах од гроба

13. април 2014.

Иван В. Лалић: ПРОЛЕЋЕ, КОТЕЖ НЕИМАР

Зима је повукла хртове
На своја јужна ловишта;
Излазе боје из скровишта
И насељавају вртове

У иrpи древне мимикрије,
Кад свака боја је зелена,
Јер све је пупољак; жељена
Свечаност ока се прикрије

У слутњу, у ишчекивање:
Ружама плануће живице
Кад април се преко ивице
Излије; какво преливање

Ветра у ватру! Баште су
Распамећене од кретања
По векторима свог цветања —
А делом још од маште су.

Још једном тај врв у жилама,
На стрмој косини столећа.
Трепери сказаљка пролећа
Међу мргодним силама.

(3. VI 1989)

08. април 2014.

Владислав Петковић Дис: ЊЕНО ИМЕ

Кад склопим очи — и то једном биће —
Нестаће свести где су моје биле
Идеје, мисли; и покров од свиле,
Поклопац, земља тело моје скриће.

Видети нећу зору када свиће,
Молитву, сузе оних који цвиле,
Ни влагу, црве што по мени миле,
У облик иду час дубље, час плиће.

Све ми се чини да пре него вео
На мисли, снове и идеје сиђе,
У свести она јавиће се тада.

Бојим се да ће лица израз цео
Одати лик јој свету, кад ми приђе,
И име које не рекох никада.

07. април 2014.

Бранислав Петровић: ПОСЛАНИЦА ПЕСНИКУ

Предвидео сам у својим записима
да ће те затећи на Делу ко којота
да ће ти вршљати по јетри и мислима
и свашта правити од твог живота

Говорио сам не једном својим ученицима
да ће ти по трулим муњама пронаћи лог
и да ћеш их дочекати радосним крицима
ко међ губавцима што дочекан је бог

Говорио сам и јавно речима пуним јода
на чувеним светковинама у славу жетве
да истински песник од свога народа
може доживети само ударце и клетве

Па и без тога се све могло десити
без родних палица кнуте и вешала
могли су те Јапанци 1905. обесити
како би тек онда твоја мајка заплакала

Јер род си онима којима не помажу траве
јер друг онима што пију змијски отров ко воду
јер брат си онима што тек иза браве
доживе истинску слободу

Јер посумњао си у све не само у кипове и бисте
посумњао у Ум у Срце у Оплођајни Уд
посумњао у руке прљаве а још више у руке чисте
више у велике љубави него у мали блуд.

Посумњао си и сумња твоја била ти мати
и сумња била ти сестра била ти отац била брат
и сумња била ти бич на ком ће дојахати
тужилац са пресудом и џелат

Предвидео сам у својим записима
да ће те затећи над песмом ко којота
да ће ти вршљати по јетри и мислима
и свашта правити од твог живота

Говорио сам не једном својим ученицима
да ће ти по трулим муњама пронаћи лог
и да ћеш их дочекати радосним крицима
као што је губаве дочекао бог


Говорио сам и јавно речима од челика
на чувеним светковинама у славу жетве
да истински народ од својих песника

може дочекати само плач и клетве.

06. април 2014.

Душан Радовић: МИЛО МОЈЕ

Никад више, мило моје, никад више!
Никад више оног лета,
нема зашто цвет да цвета.
Умрле су очи твоје,
никад више, готово је!

Плакати нећу ја, мило моје!
Око је празно и слепо.
Сад јесте, зло је, све свршено је,
а било нам је, било нам је лепо!

Све је прошло, мило моје, све је прошло!
Ничег нема, све се гаси,
нестали су они гласи.
Умрле су речи твоје,
све је прошло за нас двоје.

Плакати нећу ја, мило моје!
Око је празно и слепо.
Сад јесте, зло је, све свршено је,
а било нам је, било нам је лепо!
Отишло је, мило моје, отишло је!

Моја празна рука вене,
нема тебе поред мене.
Умрло је срце твоје,
готово је, отишло је!

05. април 2014.

Милорад Петровић Сељанчица: СВЕ ДОК ЈЕ ТВОГ БЛАГОГ ОКА

Све док је твог благог ока
и усана твојих сласт,
небо је моје плаво,
а живот вечно млад.

Сваки куцај срца твога
ја разумем знај.
Чиста је оно суза
што у оку твоме сја.

За твог лика рајски плам
живот ћу радо теби да дам
.

03. април 2014.

Александар Блок: НЕЗНАНКА

Кад је вече, над ресторанима
Врео је ваздух глув и плах.
И повицима, тим пијанима,
Влада пролетњи, трули дах.

Далеко, где је прах уличарски,
Над досадама вила свих -
Једва се злати перец пекарски
И чује деце плач тај тих.

И свако вече, у осамама,
Забацујући цилиндер –
По јендецима шеће с дамама
Већ испробани каваљер.

Шкрипе језером ту онолико
Рашљи и бруји женски цик.
Диск се у небу на све навико
И бесмислено криви лик.

Јединог друга – у ноћ пијанства –
Из моје чаше одраз сја.
И влагом трпком, пуном тајанства,
Ошамућен је ко и ја.

Ту слуге покрај ближих столића
Сањиво трче поред нас.
И пијанице, с оком кунића,
Вичу: "In vino veritas!"

И свако вече у час назначен
(Или то само сањам све?),
Стас девичански, свилом ухваћен,
По магловитом окну гре.

Лако, прошавши међ опијеним,
Без сапутника било ког –
Са мирисима неким магленим
Крај прозора би села свог.

И веју древним празноверјима –
И гипка свила у ње сва
И тај њен шешир с црним перјем,
С прстењем уска рука та.

И окован том чудном близином
Гледам за црним велом ту.
И ко да видим: с дивном даљином
И зачарану обалу.

Глуве су тајне ми поверене,
Нечије сунце – дато, гле.
И кутке душе унезверене
Потапа трпко вино све.

Нојева перја што се савила –
Љуљају се у мозгу мом.
И очи без дна, пуне плавила,
Цветају оном обалом.

Душа за благо има скровиште,
А кључ тај имам тек ја сам.
Ти имаш право, о чудовиште,
Истина је у вину, знам!

24. априла 1906.

  • Превео Стеван Раичковић

01. април 2014.

Лоренцо де Медичи: КРОЗ ПАМЕТ МОЈУ


Кроз памет моју непрестано лута
и у сећање враћа ми се често
хаљина она, и време, и место
где госпу своју видех првог пута.

Ти знаш, љубави, какав чар је кити,
јер ти си увек уз њу боравила;
колико беше дражесна и мила,
тешко је рећи, тешко замислити.

И што су сјајне зраке сунца, када
по снегу сјају врх планинских страна,
над белом хаљом то је коса њена.

Но што да зборим и набрајам сада!
Где има сунца ту је увек дана,
рај је небески где је лепа жена.


Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце