30. септембар 2014.

Петар Кочић: * * *

Спустивши главу на моје груди, 
Плакала ти си, невино чедо,
А твоје нежне и бујне власи,
Скриваху лице туробно, бледо.

И ја сам плак'о, гледећи тебе,
И бујни поток суза је тек'о,
Али сам ипак пресрећан био,
Јер љубав сам за љубав стек'о.


27. септембар 2014.

Сергеј Јесењин: ПЕВАЈ, ПЕВАЈ


Певај, певај! На клетој гитари
Прсти твоји играју и круже.
Загрцнух се у диму и јари,
Мој последњи и једини друже.

Нек ти очи на гривну не слећу,
Нит на свилу што блиста бескрајно.
Тражио сам у тој жени срећу,
А пропаст сам нашао случајно.

Нисам знао да љубав дубока -
Зараза је, да је куга… стрела.
Пришла је и заклопљена ока
Бандиту је памет одузела.

Певај, друже, нек се врате дани
И негдашње наше зоре плам.
Нек пољупцем она друге храни,
Преживело ђубре, дивни шљам.

Ах, застани! Нећу да је дирам.
Ах, застани! Не кунем је ја.
Дај ми да ти о себи засвирам
На дебелој жици која сја…

Блиста мојих дана кубе јасно,
У души је још злато старинско.
Многе цуре штипао сам страсно,
Многе жене у углу сам стиско.

На земљи је још истина жива,
Опазих је и ја деч'јим оком:
Лижу кучку док јој се сок слива
Сви пси редом, на јуриш и скоком.

Љубоморан - зар да сам на тебе?
Зар оваквог да ме снађе јад?
Наш живот је - постеља и ћебе
Наш је живот - пољубац и пад.

Певај, певај! Руке нека машу:
Кобни замах - коби ће донети…
Чуј… нек иду сви у… пивску флашу…
Никад, друже, ја нећу умрети.


22. септембар 2014.

Мика Антић: ДА ЛИ САМ СВУДА ГДЕ СУ ТРАГОВИ

Да ли сам свуда где су ми трагови,
Ко зна с чим сам се спајао,
А нисам ни такао?

Можда сам боравио и у свом животу,
Можда постоје извесни знаци,
Али као да је неко стран.

Али ипак уз мене се може, мада је необично.
Са мном је опасно ићи, ја се никад не умарам.

Ваљда сам једини сведок који сумња у себе
Све чешће ми се чини
Да нисам никакав облик
Већ да слободно једрим кроз сопствено
Пијанство – препуштен сунчевом ветру
Одливам се и доливам.

Али ипак уз мене се може, мада је необично,
Са мном је опасно хтети, ја никад не одустајем.

Неискварен искуством, посебан случај самоће.
Понекад измислим садашњост,
Да имам где да преноћим.
И сувише сам видео, да бих смео да тврдим,
Много тога сам сазнао, да бих имао иједан доказ.

Али ипак уз мене се може, мада је необично,
Са мном је опасно волети, ја никад не заборављам.

Покушавам да схватим учења која мене схватају.
Нејасна ми је вера, спремна у мене да верује.
Тешко је бити окован у моју врсту слободе.
Лако ми је с немиром, не могу да умирим мир.

Али ипак уз мене се може, мада је необично.
Са мном је чудно чак и умрети, јер ја се не завршавам.
Да ли сам свуда где су ми трагови?

Мика Антић - Поезија суштине

19. септембар 2014.

Војислав Илић: АНЂЕО ТУГЕ

Са распуштеном косом, под венцем од љубичица,
Спустивши блеђану главу на звучну, сребрну лиру,
Ја видим небеску слику. Са покиданих жица
Последњи акорд звони.
Божанска нека туга светли се са њеног лица
И она сузе рони.
Анђео то је туге. По дубравама тавним
Њезина чудна песма болно и слатко јечи;
У њојзи очајник тражи утешне и миле речи,
И њима тугу гони
Она га у небо диже, дајућ му криоца своја...
Музо, хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја.


1888.

14. септембар 2014.

Сима Пандуровић: МИ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ, ДЕЦА ОВОГ СТОЛЕЋА...

И после ручка тако много јела
И пића стоји на столу. Кроз стакла
Прозорска, јесен, увела и бела,
Срца се наших, изгледа, дотакла...

Па ипак нисмо ми ни за шта криви,
Господо. Јесу протекла пролећа
Немирна, лепа; али нека живи
Суморна мис'о и нашег столећа!

Замагљен поглед, блед облак на челу
Наших дама, једну малу тајну крије:
Одрицање немо, једну чежњу свелу,
Страст што је буктала и које сад није.

Изгледа да данас више не занима
Нас, уморну децу овога столећа,
Други и лепши пол - да се не прима
Нас нада и чедност будућих пролећа.

Неосетно, тихо, дошли смо под владу
друкчијег, грубог, моћног суверена;
Алкохол тупи живце, руши наду
На чисту љубав будућих времена.

Прокламован владар, нечујно, у мени
Противника има, ма да га се плаших;
И чашу што се прелива и пени
Дижем у славу традиција наших,

И лепих жена! Нек' њин нагон има
И сад у нама своје старе жреце;
Недостојно макар уживајмо с њима,
К'о жалосни оци немогуће деце.

Све то неће дати оно што је прошло;
Ал' походиће нас дах среће нам стари,
И то што је тужно и с натегом дошло
Имаће опет ненадмашне чари.

Осетићемо мирис љубичица
Старих, и љубав, и наду пролећа,
Па ма и млада, а увела лица,
Ми, по милости Божјој, деца овога столећа.

10. септембар 2014.

Вито Николић: СЕПТЕМБАР

Тај сјај заласка, та рана јесен,
Те страсне боје нашег бола
И тихи лист што мрући бљесне
Како да слави сопствени пораз.

Тај чудновати мир небеса,
Та дубока и умна плавет
- није ли, можда све то пјесма
коју би требало знати напамет.

 

08. септембар 2014.

Јоргос Сеферис: МАТИОС ПАСКАЛИС МЕЂУ РУЖАМА



Од јутрос пушим без престанка
ако престанем руже ће ме пригрлити
трњем и опалим латицама угушиће ме
цвату искривљене – све исте ружичасте боје
гледају; чекају да виде неког; не пролази нико;
иза дима моје луле пратим их
на уморној постељи без мириса,
у другом животу нека жена ми је говорила, можеш да
дирнеш ову руку
и твоја је ова ружа твоја можеш да је узмеш
сад или послије, кад зажелиш.

Силазим пушећи једнако, степениште
руже силазе са мном узбуђене
а имају у свом држању нешто од гласа
у коријену крика ондје где почне
човјек да виче: мајко  или упомоћ
или ситне бијеле гласове љубави.

То је мали врт пун ружина грмља
неколико квадратних метара који се спуштају са мном
док силазим низ степениште, без неба;
а њена тетка је говорила: Антигона, заборавила си данас
своју гимнастику
ја у твојим годинама нисам носила стезник, није се то
радило у моје доба.

Тетка јој бијаше јадно тијело изрезбарених жила
с мноштво бора око ушију, с носом спремним на смрт
али ријечи њене увијек бијаху пуне разборитости.
Видјех је једног дана, додирује груди Антигонине
као мало дијете кад краде јабуку.

Можда случајно сретнем ту старицу док овако силазим?
Рече ми при одласку: Ко зна кад ћемо се поново наћи?
а затим прочитах о смрти њеној у старим новинама,
о вјенчању Антигонином о вјенчању кћери Антигонине
и нигдје краја степеништу ни мом пушењу
које ми нуди окус уклета брода
са сиреном разапетом, док још бијаше лијепа, на крми.

Корча, љето 1937.

  • Превод са грчког: Зоран Мутић

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
чији је уредник Анђелко Заблаћански,
лиценцирано је под условима лиценце