уторак, 14. август 2018.

Александар Лесо Ивановић | ВЈЕТАР

У мутних дана труљењу јесењему,
кроз беспомоћан плач и јецај киша,
захуји вјетар, зазвижди, па се стиша,
па опет груне – мјерећи снагу свему.

Он баца, носи прегршти лишћа сува,
не дајућ' му ни да мртво, свело лежи:
он ломи крте гране и дува, снажно дува,
набијен, крцат мржњом према трулежи.

Да га видиш, спазио би му у грчу лице,
стиснуто болно од убода и рана
док надлијеће, напада прсимице
на бајонете оштрих, голих грана.

Али га чујеш кад груне изнебуха,
с фијуком кад ти прохуји покрај уха
уз цвокот грана и писку лишћа суха.

четвртак, 09. август 2018.

Арсен Дедић | НЕ ДАЈ СЕ ИНЕС

Не дај се Инес,
не дај се годинама, моја Инес,
друкчијим покретима и навикама,
јер што ти је соба топла,
пријатан распоред и ријетки предмети.
Имала си више укуса од мене.
Твоја соба, дивота.
Газдарица ти је у болници.
Увијек си се разликовала
по боји папира својих писама,
по поклонима,
пратила ме сљедећег јутра
око девет до станице.
И руши се зелени аутобус
тјеран јесењим вјетром,
као лист низ једну београдску падину.
У вечерњем сам одијелу
и опкољен погледима.

Не дај се младости моја,
Не дај се Инес.

Дуго је припремано наше познанство
и онда случајно, уз врућу ракију
и са свега неколи реченица
лоше прикривена жеља.
Твој је начин госпође
и образи сељанке,
простакушо и племкињо моја.
Па твоје груди, кревет,
и моја соба објешена
у зраку као наранџа,
као наранџаста свјетиљка
над зеленом и модром водом Загреба,
Пролетерских бригада 39 код Прковић.
Покисла улица од прозора
даље и шум предвечерњих трамваја,
лијепи тренуци носталгије, љубави и сиромаштва,
употреба заједничке купаонице,
И молим вас, ако ме тко тражи

Не дај се Инес.

Ево ме, устајем
тек да окренем плочу.
Да ли је то непристојно
у оваквом часу?
Моцарт, Реквијем, Агнус, Деи.
Мени је ипак најдражи почетак.
Располажем с још милион њежних
и безобразних података наше младости,
која нас пред властитим очима вара,
и краде и напушта

Не дај се Инес.

Подери позивницу, откажи вечеру, превари мужа
одлазећи да се почешљаш
Уунеком бољем хотелу.
Додирни ме испод стола кољеном
генерацијо моја, љубавнице.

Знам да ће још бити младости,
али не више овакве
у просјеку 1938.
Ја нећу имати с ким
остати млад ако сви остарите,
и та ће ми младост
тешко пасти,
а бит ће ипак
да сте ви у праву,
јер сам сам на овој обали
коју сте напустили и предали безвољно,
а поново почиње киша
као што већ киши
у листопаду на отоцима.
Море од олова и небо од борова.
Удаљени гласови који се мијешају,
глас мајке, пријатеља, кћери,
љубавнице, брода, брата.
На брзину покупљено рубље пред кишу.
И нестало је свјетла
с том бјелином.
Још мало шетње уз море
и готово.

Не дај се Инес.


уторак, 07. август 2018.

Драгутин Тадијановић | ТЕБИ

Нећу, нећу у црно изгнанство.
Тако започех. Ту сам: жедан, разапет
Међу сребрним ријечима. И хоћу:
Гласно да подвикнем у окованост
Мог мрака, мојих патњи, мога грча,
Да запјевам до неба као у данима
Зеленила: нек ме чују анђели
И ти, заједно с њима, а без крилā
И без трубљā обливених блиставилом.
Па ћемо се играти, крај мора, насмијани,
Од зоре до зоре, од сунца до сунца.
Опет кажем, играћемо се, невини,
Недужним, малим играчкама: сузама.

1959.

недеља, 05. август 2018.

Џорџ Гордон Бајрон‎ | РАЗДВОЈЕНОСТ

Када смо раздвојени
тишином и сузама,
половичност нас плени
кроз године, узама:
бледи твој образ наг,
пољубац твој је хладан;
и то је веран знак
мог свакодневног јада.

Роса јутра на мојим
обрвама већ сања –
упозорењем боји
сва моја осећања.
Завети не постоје,
а сав сјај твој је плам:
свуд чујем име твоје
и делим сав твој срам.

Твоје име и пре се
у уву моме склупча;
к'о претња ме протресе –
зашто си тако љупка?
Твој знанци не слуте
шта све о теби знам:
ка теби дугим путем
дубље корачах сам.

У тајни смо се срели –
у ћутњи и у сети,
да л' твоје срце жели
тог духа да се сети?
Сретнем ли те у овим
годинама од лутања,
како да те ословим?
Сузама, зидом ћутања.


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top