субота, 22. септембар 2018.

Еуженио де Андраде | НЕОДЛОЖНО

Неодложна је љубав.
Неодложна на мору лађа.

Неодложно да се затру речи неке,
свирепост, мржња и самоћа,
извесне јадиковке, мачеви многи.

Неодложно да се измисли радост,
умноже пољупци, жетве,
неодложно да се открију реке,
руже и ведра јутра.

На рамена тишина пада и светлост
нечиста што бол задаје.
Неодложна је љубав,
неодложно да се траје.

   • Препевала Јасмина Нешковић

петак, 21. септембар 2018.

Сесилија Меирелеш | РАСТАНАК

И због себе, и због вас, и због оног
што је тамо где других ствари нема, велим:
напуштам немирно море и мир неба ведрог.
Самоћу желим.
На моме путу нема ни пејзажа ни знака.
Па како знаш да њиме идеш? – неко ће да пита.
Јер нема речи, јер нема слика.
Нити непријатеља, нити брата.
Шта тражиш? Све. Шта желиш? Ништа.
Путујем сама са срцем својим.
Нисам се изгубила, али пуста су ми станишта.
Судбину своју својом руком кројим.
Сећање ми је одлетело са чела.
Одлетела је моја машта, моја љубав...
Пре хоризонта ако бих увела
Сећање, љубав и друго отишли би у заборав?
Остављам овде своје тело, између сунца и блата.
(Тело моје, разочарање цело, тебе љубим!
Тужна заставо једног чудног рата...)
Самоћу желим.

    • Препев Марина Живаљевић и Ивана Шкреблин

среда, 19. септембар 2018.

Силвија Плат | РУБ

Жена је довршена.
Њено мртво

Тело носи осмех испуњења,
Привид грчке нужности

Тече наборима њене тоге,
Њене босе

Ноге као да веле:
Далеко догурасмо, готово је.

По једно мртво смотано чедо, бела гуја,
На сваком од малих

Врчева млека, сад празних.
Свила их је

Назад у своје тело као што латице
Ружа затвара кад врт

Замире а мириси прокрваре
Из слатких, дубоких грла ноћног цвећа.

Луна нема због чега да буде тужна,
Док из своје капуљаче зури.

Навикла је на овакве ствари.
Њена се црнина повлачи и пуцкета.

     • Превела с енглеског Љиљана Ђурђић

субота, 15. септембар 2018.

Џон Китс | LA BELLE DAME SANS MERCI

Самотни, бледи витеже чуј ме,
куд блуди корак твој?
Језером већ су трске суве,
Минуо тица пој.

Витеже несрећни, о шта те мучи,
какав те сколи јад?
Веверица већ је лешнике збрала,
престаде пољски рад.

На челу твоме ја љиљан видим,
грознице влажан дар,
на образима клонулу ружу,
усахну све јој чар.

– Ја госпу сретох пољима овим,
прелепу, виле кћи,
дугачких власи и хода лака,
дивљина оком јој зри.

Исплетох венац за чело њено,
гривне и мирисан пас,
она ме погледа чежњивим оком,
зајеца благ јој глас.

Попех је тада на вранца мога,
слеп за сав божји свет,
повита стаса певаше песму,
вилинских речи сплет.

Корење даде ми и дивљег меда,
и росе питку сласт,
и страним језиком прозборимени:
ти си сва моја страст!

Вилинској шпиљи поведе мене,
уздах из груди гна,
и дивље очи, тужне јој очи
целивах све до сна.

И ту сањасмо на маховини,
и сних, вај срцу мом!
последњи санак који просањах
на брегу леденом.

Краљеве, ратнике, кнежеве видех.
Блеђи од смрти сви,
викаху: „Занавек зароби тебе
la belle Dame sans merci!“

Њине отпале усне у тами
зијаху претњом злом,
из сна се пренух и видех – лежим
на ледном брегу том.

И ето зашто самотном, бледом,
сад блуди корак мој,
мада су језером трске већ суве
и тица мину пој.

• Превео с енглеског Владета Кошутић


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top