среда, 30. децембар 2009.

Душко Трифуновић: ЉУБАВ НЕМА БОЉЕ ДАНЕ

Љубав нема боље дане
све је сад и никад више
све што иза тога дође
дође само да њу збрише.

Љубав нема боље дане
нема сутра нема јуче
то је школа за лудаке
који мало теже уче.

Љубав нема боље дане
сама креће сама стане
сама пали сама гаси.

Нас уништи себе спаси
немој да јој бројиш мане
љубав нема боље дане.

петак, 25. децембар 2009.

Стеван Раичковић: У ЗИМСКИ СУМРАК

Куда побећи у овај дан?
У густи снег? У пусти врт?
Пасти у меки болесни сан
Као на смет, под лед, у смрт?

Куда побећи са овог дна?
Високо негде? Још дубље? Где?
Ево већ тешке руке сна
Прибијају те коцем за тле.

Куда побећи у овај час
Кристално празан, слеп и чист?
О где су врата? Где је спас?

То тонеш већ у тупи сан.
Срце тек шушка ко суви лист.
Зар никуд побећи у овај дан?



понедељак, 21. децембар 2009.

Тин Ујевић: МЕНИ БЕЗ МЕНЕ



Уре од смоле цуре бесмислено,
суморни човјек снатри бестјелесно,
сутонска страст се боји безимено,
а љубав јеца, јеца беспредметно;

и све је данас празно бесконачно,
а вјетар дува, дува безутјешно
на голе душе које непрестано
ишту и грле безнадно, бескрајно.

уторак, 15. децембар 2009.

Растко Петровић: ВОЛЕЋУ НОЋ, ЊУ И ЗЕМЉУ

Птице су њене мисли a сенке успомене:
Још најстрашнија сенка облака који бежи;
Ево љубавне сенке између ње и мене,
И тежа од мог тела, та сенка по њој лежи.

Једна је земља тад ноћ a друга је сјај зоре,
На једну спусти образ – она јеца од бола.
Гле, ова ноћ ко земља, тај дан ко жарко море,
Силазе низ њено тело, у ждралу вала гола.

A та ме мис'о прожме зеницом месечина:
Мој дане, ево чуда мешањем у мом срцу.
Чудо, и опет чудо, што лије крв у вина.
Гле ова земља, ко ноћ, сакрије звезду у срце.

уторак, 08. децембар 2009.

Ристо Ратковић: ПОНОЋ МЕНЕ

Заспати или умрети…
Или се претворити у сунцокрет…
Да ли је она икада и била…
Али откуд њен лик наслућен у ваздуху чим погледам…

Њени прсти живели су у мојој руци и после њене смрти.
Ја сам их покретао и нисам разликовао
Да ли имају везу какву још са косом њеном,
Или са очима,
Или са хаљином новом што јој купих.

Тако сам ретко узимао и за њу и за се.
Тако често смо се свлачили као ведар дан.
И чини ми се да нема места на свету
Где нисмо заједно били.

Мртва си, а тебе нема.

Зашто ми не дођеш…
Та знаш ли како си обећала
Чешће да ћеш се мени јављати…

Можда ти и куцаш упорно на вид ми,
Можда су очи моје неспособне да те виде.
Осећам лобања цела тобом да ми је испуњена.

Воскресни!
Воскресни или себе или барем очи моје…

Слух ми је већ мало савршенији:
Зовнеш ли ме
Осетим и дах твој и мирис предсмртни,
Тамо где се надао не бих,
И срце ми је још способније
За откуцавање тајних знакова духа,
Духа или друге материје.

Ово чини да ноћу кадкад морам затворити врата од собе,
И осећам да лежиш поврх зелених сунцокрета,
У зеленој кошуљи
Преврнутим очима.

Ал` ми још дошла ниси,
И беше као равнодушна
Према страху мом што свака ствар беше загробно жива.

Мучиш се дуго у тој ноћи,
Један ми човек, сељачки одевен, исприча,
У гужви дима и људи по једном непознатом подруму,
Да има неко што додир наш спречава,
И што до мене ниси допутовала.
Поверих томе сумњивом пријатељу заверу своју
Да тог ћу духа полако убити из пушке,
Што смета нашем споразумевању.

Победићу га, мислим, гробом твојим,
ликом и косом црном твојом,
И цветом сасушеним који беше око твоје главе
на одру кад у недра ти приложих слику своју,
А цвет се прихвати рукава мог:
То ти ми као уздарје врати.

Помози ми, помози:
Виднија буди кад у ма коју собу уђеш.

Бар сад не бринем бриге сиротињске,
Јаднице моја!
Целог дана оног дана узалуд тражих паре,
И кад ти дођох - мртвој ти дођох…
Велика патнице моја,
Крваво те поздрављам.



среда, 02. децембар 2009.

Артур Рембо | ПРВО ВЕЧЕ

Она се била врло свукла,
А велика су стабла ту
У прозор злобно крошњом тукла,
Да виде њу, да виде њу.

У моју је фотељу села,
Радосно руке склопи ту,
Испод голишавог јој тела
Ножице трептаху на тлу.

Погледах зрачак који блуди
- Из крошње лептирасти лет -
У њезин смешак и на груди,
Ко мушица на ружин цвет.

Мој пољубац јој ногу дирне.
И као казну за тај грех
Чух звуке бистре и немирне,
Кристално леп и суров смех.

Под кошуљу је раширену
Сакрила ноге: "Доста с тим!"
- Ту прву смелост допуштену
Казнила смехом веселим!

Дрхтуљке јадне, очи њене,
Додирнух усном лагано.
Нежно ми главу тад окрене:
"Ох, свиђа ми се, свиђа то!

Али ти морам рећи зато..."
Остатак јој у груди ја
Сакрих са пољупцем, и на то
Зачух њен смех што значи: да.

Она се била врло свукла,
А велика стабла ту
У прозор злобно крошњом тукла,
Да виде њу, да виде њу.


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top