недеља, 31. јануар 2010.

Милош Црњански: СЕРЕНАТА

Чуј, плаче месец млад и жут.
Слушај ме, драга, последњи пут.

Умрећу, па кад се зажелиш мене,
не вичи име моје у смирај дана.
Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Певаће ти: да сам ја љубио јесен,
а не твоје страсти, ни чланке голе,
но стисак грања руменог увенутог.

А кад те за мном срце заболи:
загрли и љуби грану што вене.
Ах, нико нема части ни страсти,
Ни пламена доста да мене воли:

Но само јабланови вити
и борови пусти поносити.
Но само јабланови вити
и борови пусти поносити.

среда, 27. јануар 2010.

Мика Антић | ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ

Знам, мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.

По образима ветар ме млати.

Чупа дрвећу жуту косу.
У који део града да свратим?
Дан је низ мутне улице просут.

Вуцарам около два празна ока,

гледам у лица пролазника.
Кога да питам,
смешан и мокар,
зашто је нисам срео никад?

Ил' је већ било?

Требало корак?
Можда је сасвим до мене дошла,
ал' ја: за угао скренуо, горак,
а она: не знајући прошла.

Можда смо целу јесен обишли

у жудњи лудој, подједнакој,
а за корак се мимоишли?

Да. Мора бити да је тако.



уторак, 26. јануар 2010.

Велимир Рајић: ЖЕЉА


Хај, да ми је, мило драго моје
само једном да отворим теби
широм срце ојађено своје,
ништа друго пожелео не би !

Ништа не бих ја желео друге,
до да главу спустим ти на крило,
и да плачем дуго, врло дуго
чини ми се, лакше би ми било.

уторак, 19. јануар 2010.

Јехуда Амихај: КО БЕШЕ ТУ

У овим јутарњим сатима:
више нема речи,
саме географске дужине,
линије на мапи,
неколико бројки.
Чак ни то.

А овде капија:
никад нисам усамљеност
замишљао као капију:
помишљао сам
на зид.

И тај узвик стражара у мени:
Стој!
Ко иде?

Ко беше ту?

субота, 16. јануар 2010.

Добриша Цесарић: МА КАКО УЗДИГЛО СЕ СРЦЕ

Ма како уздигло се срце,
Клонути мора, мора пасти.
Судбино, прије но ми клоне,
О дај му још једанпут цвасти

Још једном опиј га и дигни
Милином једне младе жене,
Још једне заљубљене очи
За ове очи занесене.

Кад већ се мора у том срцу
Угасит младост, а за вазда,
Са својим благом, слично шкрицу
Нек не умре, већ нек се разда!

Још неколико јасних дана,
Да цијелог себе у њих згуснем,
И грлећи се, љубећи се
Остатак младости да уснем.

уторак, 05. јануар 2010.

Оскар Давичо: ЉУБАВ

Да ли си, сестро, расла на ливади
с ветром који се млад замрси у цвеће
па ти је лице као да га глади
крилом сенке лептира што у сну пролеће.

Да ли си, сестро, расла крај жала
па су ти очи шумне као море,
па су ти дојке као два вала
што се играња не уморе.

Или си дошла из топлих руда,
из бакарних жила, из тамне лаве
па ти је глас тунел пун чуда
а суза тела, немир поплаве.

Или си расла међ песком злата,
на дну реке, у корењу воде
па су ти руке око мог врата,
два мала извора жедна слободе.


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top