уторак, 27. април 2010.

Ђозуе Кардучи | ВИЗИЈА

Сад, док у тишини вечери плаветне,
У шумној свежини траве и дрвећа,
Њој пријатни лахор по мирису цвећа
Буди и доноси насладе пролетне –

Ти, са старог врха, над ким се узносиш,
Тражиш њу, месече, сјајем праскозорја
И у сенци тамној зеленога борја
Чело најживљега зрака сада росиш.

И богиња Грка, можда, се је тако
На Ендимиону наслањала лако:
Где сребрним луком небеса се своде.

А реке на белом подножју латминском,
Озарене љупком светлошћу висинском,
С ветром разговоре о љубави воде.


понедељак, 26. април 2010.

Иво Андрић: И МИСЛИМ

И мислим: како је добро што смо створени овакви,
Што смо сиромаси, сами, танког здравља, и неугледни,
Без ичег привлачног за остале људе;
И што можемо (беспримерна, драгоцена милости!) тако често
Да замислимо и оживимо духом сваку лепоту
И свако добро ове земље и неслућених других светова.
А за јад, муку и бол не престајемо да тражимо смисао
И разлог. Па и кад не успемо у том ми налазимо увек
Покорност и сажаљење.

четвртак, 22. април 2010.

Јован Дучић: ПОЗНАНСТВО


Када је познах, небо беше мутно,
Врти су мрели с болним нестрпљењем;
Јесење воде шумиле злослутно,
И све очајно журило за мрењем.

И младост моја није више знала
За дане страсти и трзања њина:
У моју душу њена сен је пала,
Бледа и хладна, као месечина.

Глас њезин беше кô музика туге:
И зато мишљах, у слушању многом,
Само на прошлост, на јесени дуге,
На хладна неба, и на тужна збогом.

Пољубац њезин беше тих и ледан,
Мраморни пољуб; а коса јој плава
Одисала је сетан мирис један
Бокора ружа који доцветава.

И много пута, у јутра, без моћи,
Пренем се као из оловних уза:
Ја не знам шта сам сневао те ноћи,
Али ми очи мутне, пуне суза.

среда, 14. април 2010.

Владимир Агатов | ТАМНА ЈЕ НОЋ


Тамна је ноћ, само меци звижде преко степе,
Само ветар фијуче у жице у звезда трену
У овом мраку, знам драга, твоје очи стрепе
И бришеш сузу над колевком скривену.

О, како волим дубину твог благог ока,
Како желим да их дотакнем мојим уснама,
Тамна ноћ нас дели, моја љубави, далека
И овај мрак степски што леже са нама

Верујем у тебе душо најдража моја
Та вера од свих метака у ноћи ме бранила.
С њом миран бејах пре смртоносног боја
Знам, та љубав у мени и с тобом је била.

Смрт није страшна, срео сам је степских ноћи
И сада се, ево, нагиње преко мене.
А знам над колевком чекаш кад ћу доћи
И знам, од смрти ме чува љубав моје жене.

(1942)
  • Са руског препевао Анђелко Заблаћански

понедељак, 05. април 2010.

Тин Ујевић | ИГРАЧКА ВЈЕТРОВА

Пати без суза, живи без псовке,
и буди мирно несретан.
Таште су сузе, а јадиковке
ублажит неће горки сан.

Подај се пјаном вјетру живота,
па нек те вије било куд,
пусти ко листак нека те мота
у луди полет вихор луд.

Лети ко лишће што вир га вије
за лет си душо створена.
За земљу није, за покој није
цвијет што нема коријена.


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top