уторак, 27. април 2010.

Ђозуе Кардучи | ВИЗИЈА

Сад, док у тишини вечери плаветне,
У шумној свежини траве и дрвећа,
Њој пријатни лахор по мирису цвећа
Буди и доноси насладе пролетне –

Ти, са старог врха, над ким се узносиш,
Тражиш њу, месече, сјајем праскозорја
И у сенци тамној зеленога борја
Чело најживљега зрака сада росиш.

И богиња Грка, можда, се је тако
На Ендимиону наслањала лако:
Где сребрним луком небеса се своде.

А реке на белом подножју латминском,
Озарене љупком светлошћу висинском,
С ветром разговоре о љубави воде.


понедељак, 26. април 2010.

Иво Андрић: И МИСЛИМ

И мислим: како је добро што смо створени овакви,
Што смо сиромаси, сами, танког здравља, и неугледни,
Без ичег привлачног за остале људе;
И што можемо (беспримерна, драгоцена милости!) тако често
Да замислимо и оживимо духом сваку лепоту
И свако добро ове земље и неслућених других светова.
А за јад, муку и бол не престајемо да тражимо смисао
И разлог. Па и кад не успемо у том ми налазимо увек
Покорност и сажаљење.

четвртак, 22. април 2010.

Јован Дучић: ПОЗНАНСТВО


Када је познах, небо беше мутно,
Врти су мрели с болним нестрпљењем;
Јесење воде шумиле злослутно,
И све очајно журило за мрењем.

И младост моја није више знала
За дане страсти и трзања њина:
У моју душу њена сен је пала,
Бледа и хладна, као месечина.

Глас њезин беше кô музика туге:
И зато мишљах, у слушању многом,
Само на прошлост, на јесени дуге,
На хладна неба, и на тужна збогом.

Пољубац њезин беше тих и ледан,
Мраморни пољуб; а коса јој плава
Одисала је сетан мирис један
Бокора ружа који доцветава.

И много пута, у јутра, без моћи,
Пренем се као из оловних уза:
Ја не знам шта сам сневао те ноћи,
Али ми очи мутне, пуне суза.

среда, 14. април 2010.

Владимир Агатов | ТАМНА ЈЕ НОЋ


Тамна је ноћ, само меци звижде преко степе,
Само ветар фијуче у жице у звезда трену
У овом мраку, знам драга, твоје очи стрепе
И бришеш сузу над колевком скривену.

О, како волим дубину твог благог ока,
Како желим да их дотакнем мојим уснама,
Тамна ноћ нас дели, моја љубави, далека
И овај мрак степски што леже са нама

Верујем у тебе душо најдража моја
Та вера од свих метака у ноћи ме бранила.
С њом миран бејах пре смртоносног боја
Знам, та љубав у мени и с тобом је била.

Смрт није страшна, срео сам је степских ноћи
И сада се, ево, нагиње преко мене.
А знам над колевком чекаш кад ћу доћи
И знам, од смрти ме чува љубав моје жене.

(1942)
  • Са руског препевао Анђелко Заблаћански

понедељак, 05. април 2010.

Тин Ујевић | ИГРАЧКА ВЈЕТРОВА

Пати без суза, живи без псовке,
и буди мирно несретан.
Таште су сузе, а јадиковке
ублажит неће горки сан.

Подај се пјаном вјетру живота,
па нек те вије било куд,
пусти ко листак нека те мота
у луди полет вихор луд.

Лети ко лишће што вир га вије
за лет си душо створена.
За земљу није, за покој није
цвијет што нема коријена.


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ