26. септембар 2010.

Иво Андрић: ТАМА

Ја не знам куд ово иду дани моји,
ни куда воде ове ноћи моје.
Не знам.
Ни откуд магла ружна
на све што се чекало,
ни откуд немар јадни
на све што се радило,
ни заборав откуда,
жалосни на све што се љубило.
Магла.
Ко ће да ми каже ноћас, шта мени значе
лица и ствари и спомени минулих дана?
И куда иду ови дани моји
И зашто бије тамно срце моје?
Куда? Зашто?

24. септембар 2010.

Момчило Настасијевић: ТРАГ

Чудно ли ме слободи ово
чудније ли веза.

букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.

И траг путањама твој,
па ме пали.

А чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.

Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.

И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.

Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?





23. септембар 2010.

Ана Андрејевна Ахматова: РЕКАО ЈЕ

Рекао је да немам супарница
Да за њега нисам обична жена
Него пријатна светлост
И песма необузданог завичаја
Када умрем, да неће туговати
Да неће завапити, изгубивши памет:
„Ускрсни!“
Али ће у исти мах схватити
Да је немогуће живети
Телу без сунца и души без песме.
А шта сад?

21. септембар 2010.

Лаза Лазић: ПОЛОЖИО БИХ УВО

Положио бих уво на твоја недра,
ставио бих длан на твоју мишицу,
додирнуо бих уснама твој лакат,
прислонио бих колено уз твоје ноге лист.

То дотицање сведочи да те волим,

Свако може да те раскине као вук,
али само ја твоје крваве комаде опет састављам
и чиним да из њих убрзо поново изникне
живот горког маслачка.

20. септембар 2010.

Јован Дучић: ЖЕНА

Ја сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене.

Њен чар да је моје велико откриће;
Да мирно присуство те чудесне жене
Не разуме више нико осим мене,
Осим моје вечно очарано биће.

И пред чијом гордом лепотом од свију
Само ја отворих очи очаране,
И срце кô црни цвет из глухе стране,
Невидљиве капи док на њега лију.

И њена лепота, тако недогледна,
Необешчашћена хвалама глупакâ,
Да обиђе тихо, као снопље зрака,
Све тамне путеве душе, само једне.

И ја кључар чудне лепоте, да с тајном
Срећом видим јасно да је ова жена
Од истога светлог ткива начињена
Од кога и болни мој сан о бескрајном.


19. септембар 2010.

Сергеј Јесњин: МОЖДА КАСНО

Можда касно, можда много рано,
Неприметно и без жеља свесних,
Ја учиних себе Дон-Жуаном,
Као прави ветрогоња песник.

Шта се збило? Куда ли то блудим?
Сваког дана ја клечим пред другом.
Због осмеха среће да излудим,
Непомирен с издајом и тугом.

Ја сам увек желео да мање
Прогони ме нежност коју дражим.
И то лажно, шупље осећање,
Што у женским погледима тражим.

Избави ме – о моје презрење,
Моја душа теби је одана.
Њу је хладно захватило врење,
И шумљење плавог јоргована.

Жути сутон у души се злати
И сваки час глас из магле кане:
Ко осећа, нек слободом плати!
Тај изазов прими Дон-Жуане.

Кад за гласом изазова крећем,
Чекају ме увек исти пути.
Ја мећаву сматрам мајским цвећем,
А љубављу зовем дрхтај пути.

Ето што се збило – куд блудим,
Зашто увек клечим испред друге;
Због осмеха среће да излудим,
Непомирен с издајом – пун туге.

18. септембар 2010.

Мира Алечковић: ЧЕКАЊЕ

Не могу више да будем сама
Сама сред људи, а улице шумне у граду
Сама сред сале а она врви од света
Нећу да ме занавек прогута тама
Да ми се последњи кораци полако прикраду

Мени се с тобом обалом шета
Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду

Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета
Или ко зна која жена по реду
Осећам, последња сам ти драга жена
Она која се увек највише воли
Она с којом се сан недосањан сања,
Она с којом растанак највише боли

Видим – последњим путем неповратног трена
Вранце времена обвија предсмртна пена
Мру нежни тренуци пролећа и јесени
Идемо и осећам да је остала мени
Сва она у теби љубав недоречена.

15. септембар 2010.

Добриша Цесарић: БЕЗ ОПРОШТАЈА

Не, ја се нисам опростио с њом
Кад нестаде на своју страну.
Сам слушах својих нада лом
У једном забаченом ресторану.

Како је било? Није тешко рећи!
У жамору огласила се трубља,
И влак је крено обично и лијено,
Са свиме, што још љубљах.

Да л´ мишљаше, да у том граду
Оставља душу њоме бону?
Да л´ искаху ме њене очи
Погледом чежње по перону?

Далеко негдје јури сада влак.
Ал што то моје срце куца јаче?
Није л´ то можда нада, тајни знак,
Да неко у даљини плаче?

Ах, какав плач! Уображење, сан!
Та њене чежње давно све су
Већ угашене. Ти си малко пјан,
А ствари јесу - какве јесу.

Могуће запе који свијетли трен
На своме лету у њезиној души,
Ал и тај спомен паст ће као лист
Минулог љета, што се суши.




09. септембар 2010.

Иван В. Лалић: ОСМЕХ

Ко златна маска из Микене,
Која је други облик праха,
Угледао сам на дну мене
Тај осмех задржаног даха,

Што успео је да се згусне
За тренут на дно огледала;
Оком без боје и без зене
Будућност ме је погледала,

Немушто, мудро и без страсти,
Ко кућна змија под довратком;
Ма да је све у њеној власти
Још увек бол је за повратком

На средокраћу, равнотежу,
У стању мировања ваге:
Ал’ године се косо слежу
И мрве у архипелаге-

У сабијању овом земном
То двојника сам погледао;
Смешио се као Агамемнон
У двоструком огледалу.

06. септембар 2010.

Рабиндранат Тагоре: ГРАДИНАР бр. 60

Усред журбе и вреве живота,
о лепото у камену истесана,
стајала си нема и непомична,
усамљена и удаљена.

Велико време седи заљубљено
крај твојих ногу и шапуће ти:

- Говори, говори ми, драгана,
говори ми, невесто моја!

Али твој говор је зачаран
у камену,
о непомична лепото.

03. септембар 2010.

Јован Дучић | ОЧИ

Бесконачне твоје очи, млада жено,
Две дуге вечери у пустињи мора;
Две суморне бајке што узнемирено
Имају шум слутње у гранама бора,

Две мирне галије с црним заставама;
Две жене у црном, на молитви неме;
Две поноћне реке кроз краје од кама;
Два гласника бола који кроз ноћ стреме.

Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,
Које вечном тугом опијене беху,
Свој су простор нашле у њеној чистоти,
А свој чар небески у њеном греху.

Од суза просутих у велика бдења,
Те бескрајне очи сијају се с тога,
Далеким и чудним сјајем усхићења,
Као неке очи што видеше Бога.

Чувају на својој бесконачној мрежи
Све тамне екстазе снова које сања,
Очи непрегледне, на чијем дну лежи
Велика и мрачна слабост очајања.

01. септембар 2010.

Милош Црњански: МИЗЕРА

Као око мртваца једног
сјаје око нашег врта бедног,
фењери.
Да л` ноћ на тебе свиле проспе?
Јеси ли се дигла међу госпе?
Где ли си сад Ти?

Волиш ли још ноћу улице,
кад блуднице и фењери стоје
покисли?
А раге мокре парове вуку,
у колима ко у мртвачком сандуку
што шкрипи.

Да ниси сад негде насмејана,
богата и расејана,
где смех ври?
О, немој да си топла, цветна,
о, не буди, не буди сретна,
бар Ти ми, Ти.

О, не воли, не воли ништа,
ни књиге, ни позоришта
ко учени.
Кажеш ли некад, изненада,
у добром друштву, још и сада,
на чијој страни си?

О, да л` се сећаш како смо ишли,
све улице ноћу обишли,
по киши?
Сећаш ли се, ноћне су нам тице
и лопови, и блуднице,
били невини.

Стид нас беше домова цветних,
зарекли смо се остат` несретни
бар ја и Ти.
У срцу чујем грижу миша,
а пада хладна, ситна киша.
Где си сад Ти?


Беч. У револуцији, 1918.
За студентесу, Иду Лотрингер

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо


Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце