понедељак, 29. новембар 2010.

Десанка Максимовић | НАША ТАЈНА

О теби нећу говорити људима.
Нећу им рећи да ли си ми само
познаник био или пријатељ драг;
ни какав је, ни да ли је
у нашим сновима и жудима
дана ових остао траг.

Нећу им рећи да ли из осаме
жеђи, умора, ни да ли је икада
ма које од нас друго волело;
нити срце наше
да ли нас је ради нас,
или ради других
кадгод болело.

Нећу им рећи какав је склад
очи наше често спајао
у сазвежђе жедно;
ни да ли сам ја или си ти био рад
да тако буде -
или нам је било свеједно.

Нећу им рећи да ли је живот
или од смрти страх
спајао наше руке;
ни да ли звуке
смеха волели смо више
од шума суза.

Нећу им рећи ниједан слог једини
шта је могло, ни да ли је могло нешто
да уплете и сједини
душе наше кроз читав век;
ни да ли је отров или лек
ово што је дошло
ономе што је било.

Никоме нећу рећи каква се
због тебе песма догађа
у мени вечито:
да ли опија топло
као шуме наше с пролећа,
или тиха и тужна
ћути у мени речито.
О, никоме нећу рећи
да ли се радосна или болећа
песма догађа у мени.

Ја више волим да прећутане
одемо она и ја
тамо где истом светлошћу сја
и зора и ноћ и дан;
тамо где су подједнако топле
и срећа и бол жива;
тамо где је од истог вечног ткива
и човек и његов сан.

петак, 26. новембар 2010.

Иво Андрић: ЛЕПА МЛАДА ЖЕНА ГОВОРИ

Да сам вода текућица
У којој многи жеђу гасе,
И сваки одлази задовољан, чист и умивен,
Са својом срећом јединственом
Којој на свету нема равне.

Да сам пиће, силовито и радосно,
Које пију другари по крчмама,
Тражећи срећу у осмејку и заборав у певању.
Да им ја жеље остварујем, и најлуђе и најсмелије,
Помамним шумом ноћних сати, густим димом теревенке.

Да сам отров, муњевит и непознат,
Пиће за оне који не могу
Да сачекају залазак сунца,
Да сечем живот у корену, брже од муње,
Да мисли, бића и светове
Бришем нетрагом заборава.

четвртак, 25. новембар 2010.

Јован Дучић: ДРУГОВИ

Кад се кроз хуку ноћног планинског ветра чуло да неко и по трећи пут закуца на врата, домаћин се диже да види ко је. У страшној ноћи чуло се како лају лисице.

Човек који је био изгубио пут у помрчини, и склонио се овде од зла времена, не препозна у домаћину човека који му је некада украо жену и псето. А домаћин је опет видео у странца само његову тешку торбу која је изгледала пуна новца.

Преконоћ, дигну се домаћин и његова жена, задане путника и узму му торбу.

Ни жена није познала свог некадањег мужа. Али је псето познало свог некадањег друга. Оно му је дуго лизало стопе, и урлало над њим с пиштањем и са сузама.

Јер жена има инстинкат спола а не инстинкат пријатељства.

петак, 19. новембар 2010.

Витомир Вито Николић | ДАН

Ни у какав дневник овај дан не може,
ово ругло дање, малодушно, сиво,
ни кише да се покисне до коже,
ни вјетра, ни сунца, ничег живог.

И то тако тиња - изван људи, млако,
нико тим не живи. Вичем срдит вани:
Дане, ђубре једно, не свиће се тако,
губи се натраг па пристојно свани.

уторак, 16. новембар 2010.

Иво Андрић: ШТА САЊАМ И ШТА МИ СЕ ДОГАЂА IV

Ко ће знати времену крај,
Ветру пут, тишини име,
И шта је то
Што мени подгриза мисли и разара сан?
Сваке ноћи подмукли гости дођу
Невидљиви, нечујни,
И огњеним песком ми заспу уста и очи.

И док се упорно хватам за сећања,
Светла неба, мушкога хода,
Плодне самоће, и дела –
Они стоје више моје главе, невидљиви, нечујни;
Чекају да буде
Мртво тело у мртвом мраку.

Ал` мене јутро избавља и диже
Небеским сунцем, водом, младим лишћем;
Музика ме вида;
И прамен нестална дима у даљини;
Крепи наду;
Сећа на дане кад сам знао за радост.

субота, 13. новембар 2010.

Херман Хесе: ТАЈАНСТВЕНЕ

У заносу,
заљубљене жене откривају
своју тајну и она је наша
за цео живот.
Јер, ако Љубав обманути уме,
ако и Жудња познаје превару,
када се сједине лагати не могу.

Ти и ја смо се заклели,
и Жудња се с Љубављу стопила,
а ипак, никад ми ниси открила,
ту немирну загонетку ко си.
За мене си вечно остала тајна!

Онда си изненада отишла,
уморна од мене,
и тако ми нанела последњу бол;
али део мене остао је у теби заробљен.
Кад угледам те издалека како идеш витка,
ја пожелим ту непознату лепу жену
као да једном нисмо били пар.

среда, 10. новембар 2010.

Велимир Живојиновић – Massuka: РУКА

Где је твоја уска, тиха рука,
пуна звука док низ косу клизи,
пуна речи кад се око струка
свије, кад се попут витог лука
слије с мојим телом? Присни, ближи,

ми ћутасмо тад, а она сама
причала је шта у теби ври:
цела сочна, топла, слатка тама
кључала је њоме; цела ти
звучала си кроз њу; цела драма

крви наше, и болна и драга,
у снажни се изливала звук,
док уз бедра свијао се нага
твој дрхтави, витки, ломни струк.

Где је твоја тиха рука вита,
да на сомот ослоним се њен,
па да слушам како шумно хита
њеном крви мога била сен,
како чезне гладна, никад сита,

да изљуби поре моје све,
шапћући име моје?
Пун сам звука тихе руке твоје,
пун нежности и њене и своје,
и ње жељан, жељан ње.

петак, 05. новембар 2010.

Марина Ивановна Цветајева: БЕЛЕЗИ

Ко да пренесох гору у дол –
Бол свога тела.
Познајем љубав: то је бол
Дрхти пут цела.

Поље у мени, тако се чини,
Саздаше за олује.
Познајем љубав по даљини
Што свему близу је.

Ко да су јаму у мени рили,
У основу, ка смоли.
Љубав познајем по жили
Дуж тела што боли.

Промаја као гриве прам
Пири на Хуна:
Љубав по кидању знам
Најчвршћих струна

У грлу – ту рђа у теснацима
И жива со је.
Не знам љубав по гласницама
Већ по трнцима
Дуж пути своје.

четвртак, 04. новембар 2010.

Јован Дучић: КРАЈ

Хоћу у твом срцу, после тамних јада,
Да оставим једну носталгију дугу:
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.

И кад ови дани за свагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Кô шапат пољупца и уздисај риме.

понедељак, 01. новембар 2010.

Хорхе Луис Борхес | ДАНАС

Данас бих могао –
да те волим као јуче,
као сутра,
као сваки дан.

Данас бих могао..
отићи далеко – пуно даље
него што је време,
пуно даље него што очи досежу.

Данас бих могао
пружити руку
низ укрштенице збуњеног
срца
и дотаћи златну рибицу за срећу.

Данас бих, најзад, могао
да се пробудим срећан
кад сам те већ сањао
и твоје усне сном љубио!

Све бих данас могао
јер данас је добар дан:
за херојски живот обичног темпа,
за љубав и понеки пољубац
што га тамо далеко
на твоје чело
сместа поветарац
ушуњавши се између завеса
ношен мојом жељом
и сребрном траком месеца.



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ