30. децембар 2010.

Вилијам Шекспир: Сонет 107.

Не кажи, да ми срце издаје тебе,
Мада тијо гасне, чим те овде није;
Лакше бих се, веруј, делио од себе,
Но од овог срца, што у теби бије.

Та љубав му је дом – и ако некад
Одлутам – опет се натраг вратим
Тачно и на време, увек исто рад,
Чио да оперем оно што заблатим.

Не веруј никад, ни кад са мном влада
Слабост, што сваку људску пут опседа,
Да би ме могла настраност да свлада,

Да узмем ишта од тог што свет испреда;
За ме, сем тебе, ништавног у свему,
Јер ти си ми, ружо моја, све на њему.

28. децембар 2010.

Милутин Бојић: ЈЕЗЕРА

Греју ме твоје очи пуне магле,
Кô језера су где се оцртава
Предзимско небо, што над њима спава,
И мрке тисе, што се над њих сагле

Кô трепавице. Да ли тугу таје
За вечним сунцем које им се скрива,
Или се на дну њином борба збива,
А врх њих само зимске звезде сјаје?

Туђ поглед као сен преклизи њима,
Жуди се распу у колуте дима.
Очи, ја у вас тонем препун снова,

Мир пружате ми, докле из даљине,
Преко гробова, кроз светост тишине,
Кô позив чујем нови звук ветрова.

(1914)

27. децембар 2010.

Десанка Максимовић: СВАКА ТВОЈА РЕЧ

Свака твоја реч,
у мени је до песме порасла
свака твоја реч.

Сваки твој додир,
у мени је до загрљаја порастао
сваки твој додир.

Наш случајни сусрет,
у мени је до живота порастао,
наш случајни сусрет.

Све што ми се због тебе догодило,
као очарано живи у мени,
и чини се, неће проћи,
све што ми се због тебе догодило.

И волела бих
да те тек сада волим први пут.

Волела бих да не верујем
да ће ми срце за тобом проћи
када будеш једном отишао.

25. децембар 2010.

Пабло Неруда: НЕ ПИТАЈ МЕ

Срце ми је тешко
од толиких ствари које сам спознао
и то је као да носим
врећу големог камења
или као да киша непрестано пада
по моме сећању.

Не питајте ме ништа о томе.
Не знам о чему говорите.

Ни други нису знали,
тако сам ишао из магле у маглу
мислећи да се ништа не догађа,
тражећи воће по улицама,
мисли по пашњацима,
и исход је био овај;
сви су имали право,
а ја сам у међувремену спавао.
Зато нека наметну на моје груди
не само камење него и сену,
не само сену него и крв.

Тако стоје ствари, младићу,
а тако и не стоје ствари,
јер, упркос свему, ја сам жив
и здравље ми је изврсно,
расте ми душа и расту нокти,
ходам по бријачницама,
одлазим до граница и враћам се,
иштем и означавам положаје,
но ако желите више сазнати,
моје се стазе заплићу,
а чују се туга и лаж
како лају око моје куће;
ведро време је љубав,
изгубљено време је плач.

И тако, о свему оном чега се сећам
и о оном чега немам у памћењу,
о оном што знам и о ономе што сам знао,
о ономе што изгубих на путу
с толиким изгубљеним стварима,
о мртвима који ме нису чули,
а можда су хтели и да ме виде,
најбоље да ме не питате ништа;
ставите ми руку овде, на прслук,
и видећете како у мени удара
врећа мрачног камења.

23. децембар 2010.

Јован Дучић:ТАЈНА

Наше две љубави пуне кобне моћи,
Од свију скривене, живе у свом стиду,
Као под звездама, заспали у ноћи,
Два мирна пауна на старинском зиду.

Кријем своју љубав као мржњу други -
Истом силом лажи и свим подлостима;
Као други стакло отрова, свој дуги
Свој бол безутешни ја кријем међ свима.

Колико је шуман ехо моје лажи,
Да не прену никог ударци мог срца!
И колико мира у речи где грца
Цела једна душа и сан од свег држи.

Сва је моја радост знати бол да скријем;
Сва мудрост, љубави дати изглед злобе;
Врлина, да презрем сузе које лијем,
И покажем срце као празне собе.

И тако две наше љубави очајне,
Огрнуте лажју вечитом и ниском,
Стоје немих уста у дну наше тајне -
Два црна пауна на зиду старинском.

21. децембар 2010.

Бранко Миљковић: ДИС

O моје сунчано порекло та потонула крв
Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица
Нека се земља развенча са сунцем Жица
од воде проденута кроз уши боља је него црв
Отишао Изашао на врата којих нема
у свим водама зелени пси ме траже
Овде нико не долази одавде нико не одлази,
топле лажи
пољубаца закопа у песак ова пустиња где се
спрема
крвожедна тишина коју својом љубављу хранити
треба
у овом изобличеном простору чија смо поломљена
ребра
из чијег камена чудовишне птице вире
Руко испружена према другој обали клони
Ако смо пали били смо паду склони
Овде је ноћ што се животу опире

16. децембар 2010.

Хорхе Луис Борхес: ПРЕТЊА

То је љубав.
Покушаћу да се сакријем или побегнем.
Расту зидови њене тамнице,
као у страшном сну.
Лепа маска се променила,
али, као и увек,
јединствена је.
Чему моји талисмани:
бављење књижевношћу,
непоуздана ерудиција,
учење речи које је користио
оштри север да опева своја мора
и своје мачеве, ведрина пријатељства,
галерије Библиотеке,
обичне ствари, навике,
млада љубав моје мајке,
ратничке сени предака,
безвремена ноћ,
укус сна?
Бити са тобом
или не бити са тобом је мера мога времена.
Већ се врч разбија на извору,
већ човек устаје на цвркут птице,
потамнели су они који гледају са прозора,
али тама није донела спокој.
То је, већ знам, љубав:
немир и олакшање кад чујем твој глас,
чекање и сећање,
ужас живљења у будућности.
То је љубав са својим митологијама,
са својим непотребним малим враџбинама.
Има један улични угао
којим се не усуђујем да прођем.
Војске ме већ опкољавају, хорде.
(Ова соба је нестварна; она је није видела.)
Име једне жене ме одаје.
Боли ме једна жена свуда по телу.

12. децембар 2010.

Милан Ракић: СИМОНИДА

(Фреска у Грачаници)

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне, на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи!

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу
Док мирно сносиш судбу твоју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене са мрачнога зида,
На почађелој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи.

10. децембар 2010.

Милош Црњански: ЉУБАВНИЦИ

Нико нас неће поделити више, 
на добре и грешне.
Тајни смо као гране снежне,
а све што је старо у љубави,
плаче све тише.
Још мало само, па ћемо
суморни, са осмехом тужним,
у страстима ружним, стати,
болни, бледи, уморни.
У биљу, или нечем другом,
моћном, над пропланком једне шуме младе,
наћи ћемо опет своје наде. 

У мирисном небу ноћном.
Наде свих који се болно смеше.
И, кад, опет, као вечни цвет,
над телима уморним, небеса заплаве.
И загрљај опет буде свет',
као злато око свете главе,
са тамјана мирисом суморним,
нећемо знати који грех то беше,
међу гресима што к'о облаци плове,
што нам та тела и душе даде дивне и нове.

08. децембар 2010.

Владислав Петковић Дис: КАКО МИ ЈЕ

Од некога доба изгледа ми као
Да ће се моје замутити око,
Душа и жеље и све што сам знао
Губи се, пашће у мрачно, дубоко.

Миран сам... ни трун срџбе или чега
Што прави смешним немоћне и јадне,
Смрт, вечно жива, будућност је свега –
Свег што рођењем у колевку падне.

Некад, док младост, пролазна и блудна,
Вођена страшћу која разум плени,
Готово увек и за порок будна –
Некад, док младост живљаше у мени,

Смејах се често, подругљиво вазда,
Природи, Богу, и говорах смело,
Да онај који обличја нам сазда
Учини срамно, кукавичко дело.

И причах себи да ћу једном моћи,
Са мишљу коју величина даје,
Ждерати застор с непровидних ноћи,
Видети простор и вечност каква је,

И да ћу отуд траг безумљу знати,
И где је прошлост са безбројно жртви,
Чије је време, ко је Богу мати,
Нашто је живот и куд иду мртви.

07. децембар 2010.

Даница Марковић: ВРАЋАЊЕ У ПРОШЛОСТ

Знам да неизбежно у ноћи несане
Оплави те сетног успомене плима.
Ти се врћеш мишљу, душе растрзане,
У вечери оне тонова и рима

Под прстима мојим кад је клавир стари
Плакао у песми тугу моју давну,
И твој поглед ведри продро да озари
Моје душе бездну суморну и тавну.

Ти пролазиш духом по местима оним
Где пролећне воде шуме и с планина
Веје мирис горе дахом осионим,
Где траг наших стопа сребри месечина.

И у таласима те свемоћне плиме
Младости најбољи разазнајеш део:
Живиш узбуђено безброј пута њиме
И њим обасјаваш нови живот цео.

Знам ја - јер је моје осећање исто -
Тај немир у теби, то је део мене:
Он у теби живи побожно и чисто
Радошћу и болом среће несхваћене.

04. децембар 2010.

Алекса Шантић: НЕ ПРУЖАЈ РУКЕ

Не пружај руке са плачем и тугом
Док чујеш срце да кроз груди бије!
Не склањај главу нити буди слугом -
Соколом буди што се небу вије!

Сујети мрској не чини по ћуди,
У вртлозима невоље не клони!
Безгласна стијена љутом грому буди,
У себи душа нека сузе рони.

Уздигни главу, као што врх диже
Стољетно борје, кроз облак и таму!
Живот је борба - нек олуја стиже,
Сунце ће снова родит се у пламу.

Уздањем светим дижи духу крила
И буди борац који часно пада;
Али не клони под теретом сила;
Судбине горке, невоље и јада!

Немој да туђа залаже те рука;
Ако си сирјак, не дај духу да је:
Зној и крв твоја, у вихору мука,
Нека те храни док живота траје!

Не пружај руке! Немој бити слугом,
Сујети мрској не чини по ћуди!
Нијемо, кô стијена, бори се с тугом!
Уз пркос свеме свијету гордим буди!

01. децембар 2010.

Сергеј Јесењин: НЕЋЕМО ВИШЕ

Нећемо више газити по лободи,
лутати грмљем, ни тражити траг.
Са снопом власи својих попут зоби
из снова мојих неста лик твој драг.

С бојом на кожи јагода румених,
ко рујни сутон кад тоне за брег,
нежна и лепа ти си била мени,
налик на бели и блистави снег.

Очију твојих зрна увенула,
звонко ти име ишчезло ко пој,
но ипак оста у набору шала
невиних руку медни мирис твој.

А кад на крову зора њушку своју
ко маце мије, док у ветру поју,
о теби кротки доносе ми глас.

Да си ми била сан, песма и срећа,
често ми плава дошаптава ноћ.
Ко себи сазда гипки стас и плећа,
тај светле тајне открио је моћ.

Нећемо више газити по лободи,
лутати грмљем, ни тражити траг.
Са снопом власи својих попут зоби
из снова мојих неста лик твој драг.

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце