31. децембар 2011.

Милан Ракић‎: ОБНОВА

Хоћу на једноме свечаном опелу
Да сахраним оно што прошлошћу зову.
И да ти донесем тада душу нову,
Без иједне пеге негдашње — сву белу.

И хоћу да оног часа, кад на мене
Падну косе твоје и пољубац један,
Будем као некад безазлен и чедан,
Да први пут познам чар љубљене жене;

И да сав у твојој бесконачној моћи.
Очаран, без свега што ме давно гуши,
Осећам под сјајем ове прве ноћи
Како се у мојој обновљеној души,

Уз веселу песму раздраганих гнезда
Док шушти топола и мирише липа
И радосно небо месечину сипа,
Тајанствено рађа ново јато звезда...

30. децембар 2011.

Пол Елијар‎: ИЗМИСЛИО САМ ТЕ

Велику захвалност дугујем животу
Не своме већ свеколиком
Јер ти си жена свеукупна
И ништа те не своди на тебе саму
Спавај детињство моје – златно поверење моје
На носиљци у којој нам је само једно срце
Избегавај беду са лицем човека
Бдити над тобом значи сањати да си ти

Бити озбиљан
И ништа не схватати
А да ми се глава разумом осветли
Био бих само човек који није у праву
Ја сам будућност и ништа граница нема
А ти ме успављуј јер немам сна
Ми делимо неразговетну масу
Плодова цвећа плодова које покрива цвеће
И сунца које се уплиће у ноћ

Као да је ноћ
Била земља боја
Као да се зеленило и јесен
Рађају из иња на гранама
Као да се живи који се називају
Со земље или светлост ноћи
Не могу правити да су оно што нису
Не могу имати стомак скромнији
Груди пристојне љупке предусретљиве
И руке упорне на раду миловања
Где си то ти ја живим – живео сам живећу
Ја стварам створио сам те па и изменићу те
А ипак за тебе сам само дете без смисла

Измислио сам те ја

28. децембар 2011.

Велимир Рајић‎: НА КАРНЕВАЛУ

Једној дубровачкој дами под маском
И ја сам дош'о да у хуци бала,
У ведрој шали, разговору медном,
Потражим лека свом животу ледном -
И ти си пришла, и руку ми дала.

Ја не знам ко си... Велика ти хвала
На пажњи што си указала једном
Малаксаломе; што си речју чедном
Васкрсла гробље прошлих идеала.

Крај тебе ја сам оживео мало,
И срце, мртво, куцати је стало
К'о и пре што је куцало и било.

Сва прошлост моја, у свечаном руху,
Све жеље, наде, куле у ваздуху,
То све се мени, покрај тебе, снило...

26. децембар 2011.

Алекса Шантић‎: НЕ ВЈЕРУЈ

Не вјеруј у моје стихове и риме
Кад ти кажу, драга, да те силно волим,
У тренутку сваком да се за те молим
И да ти у стабла урезујем име —

Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
И прелије срмом врх модријех крша,
Тамо гдје у грму прољеће лепрша
И гдје слатко спава наш јоргован плави,

Дођи, чекаћу те! У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,

Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише!

23. децембар 2011.

Вилијам Шекспир: Сонет 43

Све што више жмурим, очи боље виде,
Читав дан што гледе – свег' се оне дуре,
Али када спавам сном те јарко виде,
У мраку најцрњем јасно у те зуре.

Кад тебе траже – сена сен озари,
Обрисом својим црта слику жене
На јасном дану, да јасније жари,
Да твоја тако сја кроз слепе зене.

Колико среће има у твојим очима
Кад те виде усред дана жива
Кад твој сен титра у глувим ноћима,

Док ми лепа жена сан дубок снива!
Сви дани су ноћи – док те не угледам
Све ноћи дани – кад те будан сневам.

22. децембар 2011.

Вилијам Батлер Јејтс: КРАЈ ВРБАКА

Ту доле крај врбака драгану ја сретох милу,
и слушах је крај врбака белоногу, врло чилу,
кад рече ми љубав просто к'о лишће расте лако;
aл' ја сам луд и зелен био и не мишљах тако.

У пољани стајао сам с драганом над реком
кад плећа загрли ми ручицом белом, меком,
и рече: љубав је проста - к'о трава расте лако;
aл' ја сам луд и зелен био – сад тужан бих плак'о.

21. децембар 2011.

Милутин Бојић‎: ‎ XXI СОНЕТ

Сву тугу своју у те бих да скријем
И да, друкчији но што сви ме знају,
На твоме недру, кô у родном крају,
Кришом од људи сузе своје лијем.

Само твој да сам, и сав да се свијем
И да ме очи твоје воде рају,
У кут где боли и уздаси стају:
Из твога ока да утеху пијем.

Мој бол је велик, од свег бола већи,
И само теби, теби ћу га рећи:
О, буди сведок мога искушења!

И вратићу се чист, у свет пун гада
И вратићу се без греха и јада.
О, буди црква и Бог мог спасења.

18. децембар 2011.

Артур Рембо‎:‎ САН ЗА ЗИМУ

Њој
У ружичасти вагон са плавим јастуцима
Сешћемо, зими, па на пут!
Биће нам добро. Гнездо са лудим пољупцима
Скриваће сваки дремљив кут.

Склопићеш тада очи, да не видиш кроз прозор
Сав чудовисни онај пук
У ком се мрзовољно, да испуни те грозом,
Црн демон цери, црни вук.

Тад ће ти изненада пецнути образ нешто.
И сићушни пољубац вратом ће твојим вешто
Потрчати, к'о паук луд...

Рекавши "Тражи", ти ћеш пригнути главу к мени
И тражићемо дуго ту бубу, занесени –
А она ће скитати свуд...

16. децембар 2011.

Јован Дучић‎: СРЦЕ

Срешћемо се опет, ко зна где и када,
Ненадно и нагло јавићеш се мени —
Можда кад у души болно застудени,
И у срцу почне први снег да пада.

На уснама нашим поникнути неће
Ни прекор, ни хвала; нити туга нова
Што не оста више од негдашњих снова
Ни капља горчине, ни тренутак среће.

Али старом страшћу погледам ли у те:
То нове љубави јавља се глас смео!
Јер што срце хоће, то је његов део —
Увек нови део од нове минуте.

12. децембар 2011.

Ана Андрејевна Ахматова‎ | ТЕБЕ СЕ ВРЛО РЕТКО СЕТИМ

О, тебе се врло ретко сетим
И твоја ме судбина не дражи,
Ал' ми душа као да полетим
Сусрет с тобом понекад потражи.

Твој црвени дом као да ме мами;
Црвени дом преко мутне воде,
Али знам да у горкој осами
Не смем таћи сунце ти слободе

Не дај да се са мојих усана
Чују речи које љубав моле,
Ни да будем стихом очарана –
Жудње вечне док ме песме боле

Ал' будућност молим тајно често
Када ноћ се сећањем заплави,
Наслутим нам и сусрета место –
Сусрет већи нег' сви заборави.
  • С руског препевао Анђелко Заблаћански

06. децембар 2011.

Војислав Илић: З*

С духовне висине своје ти си ми пружила руке,
Твој говор, анђелски нежан, очара мени слух:
Кô демон, одбачен небом, ја слушах небесне звуке,
И препорођен к теби узлети блудни дух.

И чисте, невине сузе лијући на твоје крило,
Сладости кајања нежног познадох у тај дан.
Ах, ја сам грешио горко. Све што је некада било
Мени се учини тада кô мрачан, гробан сан

И љубав, и мржња моја... Кô древни раскошних што је,
И ја сам расипô лудо све благо духа свог;
На градски, прљави базар срце сам бацао своје,
Јер дневне истине људске биле су мени бог.

Но светли идеал добра и нежни анђео мира,
Ти сиђе с висине тада, да бурни смириш дух:
Да седмоструни кимвал и звучна опије лира
Празничном својом песмом мој очарани слух!

И данас, одвојен судбом, с дакијских обала снежни',
Ја славим тебе, мила, у слатком жару свом;
Јер ти си чистотом својом и собом, анђеле нежни,
Небесни позив дала земаљском бићу мом.

1892.

28. новембар 2011.

Шарл Бодлер‎: ‎ ЕГЗОТИЧНИ МИРИС

Док удишем мирис твојих топлих груди,
склопљених очију, у јесење вече,
поново ја видим те обале среће
једноличног сунца огањ опет руди;

лењиво острво где природа нуди
своје дивље воће и чудно дрвеће;
људе чије тело витко се покреће,
жене чији поглед искреношћу чуди.

Вођен твојим дахом у предео жарки
видим луку пуну једара и барки
још увек сморених морским таласима,

док са тамаринда зелених се руши
мирис што кружећи ноздрве надима
и с песмом морнара меша се у души.

11. новембар 2011.

Милош Црњански‎: ‎ САМОЋА

Све док си страсна и блудна,
ма луда и гадна и чудна,
са телом старм и седим,
ил пуповима завијеним
белим:
ја те грлим осмехом бледим
и браним.

Ја те желим.
Руке ми дрхте, ко суве гране,
са којих небо јабуке побра.
Ја их пружам
клецајући улицама малим,
теби, прошла у свили или крпи,
за сан си добра.

Само кад ме прошлости сећаш,
и нешто ново и боље обећаш,
рајске ми тајне непознате кажеш:
да хоћеш ко сестра брату
да ми помогнеш...

На мом
се лицу све угаси,
и ђаво се јави у једној гримаси,
што се смеје и гади

09. новембар 2011.

Велимир Живојиновић Massuka‎: ЗА МРТВОМ ЗВЕЗДОМ

Наиђе, буде, па носиш у глави
данима лик један случајно негде спажен:
к'о да отежа на грани сна, заплави
у сочни цвет, маглама чежње влажен.

Наиђе,буде. - Шта сниваш, срце, тада?
Што ти мирише небо руменим росама крви?
Што ти на откуцаја вал, као са чесме, пада
доброте болне млаз, и ту се гуши и мрви?

Чежња? - Ал' за чим? Поздрав - Али коме?
Туга? - Због чега? - Ил' све то? - И све то споји
мисо у лик тај једва виђен, који

таласи душе и немају, и ломе:
онако као вода звезде лик,
далеке, мртве можда, и драге звезде лик.

07. новембар 2011.

Иван В. Лалић‎: STRAMBOTTІ

1
Кад ноћу дишеш, ја у полутами
Осећам како тишина светлуца,
Док слушам како поред узглавља ми
На слепом оку твоје било куца;
И тек у зору капке такне сан ми,
Кад твој се тањи од близине сунца:
Већ годинама у синкопи снимо,
А наша љубав стари као вино.

06. новембар 2011.

Марина Ивановна Цветајева: СУСРЕТ

Лепљиви дим над градом се спушта
Куд то крећу покорни вагони
Одједном обасјани морски сутони
У једном прозору, траг дечијих уста.

На капцима сене круници сличне
У коси локне сакрише мој крик
И би ми јасан тај временски трик
Што буди мртве ми воље челичне.

С том девојком у тами прозора
- Што гледа у Рај из димне станице –
Бејах често у сну пуном зора.

И чему те мисли жалоснице
Шта тражи сена у мени што дрема
Јер можда – ни на небу среће нема.

  • Са руског препевао Анђелко Заблаћански

05. новембар 2011.

Васко Попа‎: ПРЕ ИГРЕ

Зорану Мишићу

Зажмури се на једно око
Завири се у себе у сваки угао
Погледа се да нема ексера да нема лопова
Да нема кукавичјих јаја

Зажмури се и на друго око
Чучне се па се скочи
Скочи се високо високо високо
До наврх самог себе

Одатле се падне свом тежином
Данима се пада дубоко дубоко дубоко
На дно свога понора

Ко се не разбије у парампарчад
Ко остане читав и читав устане
Тај игра

04. новембар 2011.

Бранко В. Радичевић‎: ЉУБОМОРА

Тада је певао дан у гранама топола.
Сетим се тебе и одмах ми грешна мисо.
Јутром река, а ти лудо гола.
Па мишљах: да је река мушко, ја бих од бола вриско.

И ја сам могао рибе клати.
Нисам веровао грму нити женској јови.
Ти си се могла и младом клену дати.
Из твог су чела ницали бели рогови.

Тада је певао дан у гранама топола.
Да би те видела, трска је порасла за два коленца.
Долазиле су звери оба пола.
Из твојих груди хтела су потећи два бела студенца.

И ја сам само могао да паднем на колена.
Био сам снажни јунац а ти млада мати.
И гледао сам два твоја ока замагљена
Због којих кључа крв и снага лудо пати.

Тада је певао дан у гранама топола.
Твоја сам бедра звао сапима, играчице.
Осећао сам: из мог чела расту два рога вола.
Како да стигнем ноге такве тркачице.

Био је то луди галоп од јутра до ноћи.
Поваљали смо траве и изранили жита.
И гледали смо се на светлу, својој бледоћи,
Ја здепаст, дебелог врата, ти бела, танковита.

И преста да пева дан у гранама топола.
Чудно: расле су шуме са корењем нагоре.
У вука очи пуне вучјег бола.
У води рибе воде тајне разговоре.

И била су два неба, једно је у реци.
И свака је грана имала топлину руке.
Пловили су неки чудни, црни месеци
С уснама да љубе, с рукама за курјаке.

И преста да пева дан у гранама топола.
Би вече. Ти си лежала на папрати.
А ја сам био младић, слаб, без она два рога вола.
И видех: ти би се могла и младом курјаку дати.

Да сам ти бичје речи рикнуо, ти би знала.
И никад ближе ножу не би моја рука.
Побегох, са мном су и дебла посртала.
Пратила су ме два грозна ока, твоја или твог вука.

03. новембар 2011.

Борис Пастернак: ЗАСТУПНИЦА

С твојом сликом живим што смех лије с усти,
Где пуцкетају зглавци и зглобовље клеца,
Која кршећи прсте не жели да пусти
И код које се гости и гости – и јеца.

Што на жагор из гостинске собе, звек стакла,
И на пуцкање клада, на изазов Листа
По пијанину би хитро у жару промакла,
Када коцка зазвечи, розета заблиста.

Да се разуздан, занет од чаја и галаме
И заденувши пупољак тешки крај паса,
Све у шалама, заплешем к слави, руб мараме
Гризући као муку, без даха и гласа.

Да се, гњечећи љуску у руци, прогутане
Мандарине кришчица свеза – зурим
У тај простор за застором, иза, све спутане
Сјајем свећњака, у зноју сав у валцеру цурим.

31. октобар 2011.

Иво Андрић: НИ БОГОВИ НИ МОЛИТВА

Ни богова ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвен шапат у себи.

То се моја стара и вечно жива жеља
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно
Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободна даха.

29. октобар 2011.

Вељко Петровић: НА БРОДУ

Петоро седимо на крову од брода,
Згурени, суморни, зловољни и мрачни.
Запљускује, шуми, пенуша се вода;
Кикоћу облаци, пролећни, прозрачни.

Петоро седимо: једна седа дама,
Са слеђеним болом к’о древна Медуза,
И једна девојка, с тананим уснама,
Упалих прсију и усахлих суза.

А крај њих, ћутећи, бленусмо у ништа
Нас три млада старца увелих образа,
Као откинути цветови с гробишта,
Уморних погледа, тупих, без израза.

…Кад укрочи она, гиздава и горда!
У црвеном руху и с црвеним штитом,
Титрао се ветрић по телу јој, витом
Што се лелујаше к’о игра акорда.

У ружичном сену, купала је лице
И пустила да је жудно сунце љуби;
А кроз жедне, сочне и дрске уснице
Упорни и бели блистали су зуби.

У свој својој помпи к’o царица, нека,
Свесна своје моћи, поносна и хола,
К’о дочаран санак времена, далека,
Стала је по среди нашег тмурног кола.

И к’о да нам жића сва горчина неста,
Утрнуше старе и горуће злости,
И ми, узбуђено, пригнусмо се с места
Благујућ’ у њеној раскошној младости…

А кад она оде, ми, још дуго, потом,
Гледасмо за њоме са крова од брода,
Заслепљени њеном заносном лепотом
И музиком, страсном, њеног гипког хода.

…Али пљуска даље, пенуша се вода,
Кикоћу облаци, пролећни, прозрачни,
А ми остадосмо на крову од брода
И опет згурени, зловољни и мрачни.

28. октобар 2011.

Петар Петровић Његош: НОЋ СКУПЉА ВИЈЕКА

La douceur de l’haleine de cette deesse
surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse

Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите ка комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова божа развијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде;
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели,
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди...
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...
Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!


  • Песма је написана 1845. Први пут је објављена у "Босанској вили" 1913.


26. октобар 2011.

Стеван Раичковић: КРУГ НЕЖНОСТИ

Деси се, као жив, да ме посматра неки цвет
И да је ваздух топао и као један поглед плав
И онда зажелим: да прођем отворен кроз свет
И да свему принесем поздрав.

Из ове љубави што носим, непрекидно,
И обнављам у телу од рођења –
За један људски осмех, за једно цвеће жуто,
За један дубоки мир камења.

Тад ми се тек учини да је зло пролазно
Па помислим: да има доброг у свему,
Да је без њега промашено све, и празно –
По један пуки облик, само, у простору голему.

Очи су тад лепе – јер воле и продиру
Видовито до свега чега се такну, окрзну;
У њих, из света, као у два мора увиру
Све доброте, до краја, до звезда што мрзну.

И ја који сам дотад бивао тих и скроман
(К'о што су многи у овом простору гости)
У својој тишини израстам огроман
У један круг добра, један круг нежности

И тако стојим. У свему. И овде и – около.
И дубоко осећам да сам рођен за добро.
Па иако ме трње кроз живот често боло
Све праштам за овај цвет што сам га случајно обро.

25. октобар 2011.

Милан Ракић: ОРХИДЕЈА

Кад сам те вид̓о крај мирисних леја,
У парку, уз песму сакривених гнезда,
С витицама густим, с велом, и, ко звезда,
На белом шеширу црна орхидеја,

Тајанствени сутон, пун љубави страсне,
Шаптао је чежњу кроз мирисне гране,
Док последња румен на западу гасне,
И мир, мир свечани пада на све стране.

Ја за тобом иђах, и у једном маху,
Слушајући тице и таласе речне,
Ја осетих силно, у побожну страху,
Да је најзад дош̓о час љубави вечне,

Час љубави праве, жељене и чедне,
И све што у души мојој беше часно,
И добро, и нежно, испод коре ледне
Прену се и живну и закликта гласно.

Али ти не рекох ни ''силно те љубим'',
Нити ''душо'', нити ''очи моје сјајне'',
Нити празном речју и покретом грубим
Збрисах дражи неказане тајне.

Јер, ко снежна лава, у истоме часу
Сурваше се на ме бол, туга, и страва,
Тајна страва која у тренутку засу
Клице нове наде и живота права.

И у чудном страху ја се питах тада,
Какво судба опрема испаштање веће,
И колико треба невоље и јада
Да окајем овај час ненадне среће!

И не видех ништа. Ни далеке горе
Забрађене танким велом магле плаве,
Ни ритове многе што спокојно горе
Крај обала мирних непомичне Саве.

Ти прође. — Уз песму сакривених гнезда,
И тајанствен шумор жбунова и леја,
Предзнак дуге беде, као кобна звезда
Дизала се злобна, црна орхидеја.

24. октобар 2011.

Мира Алечковић: ДА ЖИВОТ БУДЕ ЉУБАВ

Живот, да живот буде љубав само,
да људи буду здрави као шуме,
као папрат бујна да се раскрупњамо,
да човек љубав као хлеб разуме
и да нас буде у семењу буни,
све више таквих са човечном речи
и срца спремног кап по кап да круни
на рану друга, да рана залечи.

Да кад хлеб кажеш, не видиш очи
исколачене до бесвести,
кад живот кажеш, да видиш жене
све здраве жене, благовести
бремене жене, без бојазни
да у утроби носе гују,
да ће им остати дланови празни
кад неко опет стресе олују,
кад кажеш мајке, мараме вране
да не лепршају пред твојим видом,
кад кажеш човек, да те не гане
крив без кривице за тврдим зидом
кад човек кажеш, о кад кажеш,
да тече једна широка река,
љубави топле, најбоље стразе
и најљудскије за човека.

http://www.poezijasustine.rs/mira-aleckovic

21. октобар 2011.

Оскар Давичо: ВОЛИМ ТВОЈЕ РУКЕ

Волим твоје руке за играчке
то тело кога скоро нема.
Жена је само у мекоти мачке
што у твом струку преде и дрема.

Како да нађем руке детиње
да ти објасним шта љубав значи,
а да не раним то мало звериње;
усну на којој се мрве колачи.

20. октобар 2011.

Халил Џубран: МИРИСНИ ПЛОДОВИ ДУШЕ

Душо, да не стремим Вечности не бих чуо
мелодију коју само Време пева
већ бих живот прекратио и од тела направио
тајну коју гробље скрива

Кад се не бих, душо, купао сузама
и болом украшавао очи
живео бих слеп, са ноктима у очима
и гледао само лик у тами

Што је живот, душо, него ноћ у походу
а ипак је смењује зора која траје
тако ме и жеђ у срцу упућује рајском извору
и гутљају смрти милосрдне

Ако, душо, незналица каже да и душа и тело нестају
да се не враћа оно што нестане
реци му да цвет нестаје али има семенку
која остаје и тајну вечности крије

13. октобар 2011.

Добриша Цесарић: ЉУБАВНО ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Како су лијепи облаци, те румене
Играчке вјетра, што нам драга лица;
Пренеражено њиним чудним жаром,
Одлијеће к њима једно јато птица.

Ненаслућене открива ми тајне
Тај предвечерњи тренут, који згрну
Све благо чежња у очи ти сјајне,
Сав мирис женства у косу ти црну.

О, сада схваћам свијетли осмијех неба!
Тајанствени говор дрвећа и трава
У складу је са куцајима срца -
И понад свију снова та је јава.

Само нам срце, само топло срце,
И све је срећа што ми очи виде,
Ати тренуци - то су славолуци
Кроз које љубав у тријумфу иде!

04. октобар 2011.

Јован Дучић: МИРНА ПЕСМА

У зенице мене непрестано гледа:
Шта тражи у мојим очима та жена?
Сјај магијски неког сунца које седа —
Једну другу жену и друга времена?

Јер заљубљен поглед жене добро види
У очима нашим, кроз сиву дубину,
Све трагове којим непријатељ мину,
И његов сен као тамни сен на хриди.

Дуго сја на оку тугом вечно младом
Лик жене што га је очарала једном;
Зато једна жена зна кад пође крадом
Поглед за одбеглом и за недогледном.

Од прошлости сва је душа направљена;
Слике су по цвећу зрак сунца од јуче;
Од свачега већ је пала нека сена;
И усахле реке и сад негде хуче.

А наше љубави што су давно пале,
Као побијена јата на пô пута,
Још живе животом свог првог минута
У очима што су некад расплакале.

03. октобар 2011.

Милан Ракић: ЧЕКАЊЕ

Чекам у сенци једног старог дуда
Да месец зађе и, скривена тамом,
По уској стази што кроз ноћ кривуда,
Да сиђеш к мени чежњивом и самом.

Чекам, а лењо пролазе минути,
И сати бију на торњу далеко.
Већ зора свиће, бледе млечни пути,
А ја још чекам — и вечно бих чек̓о!

О, штa је то што мене веже сада
За једну пут, за један облик тела,
И што ми душа затрепери цела,
И сва немоћна издише и пада,
Кад ме се такне једна рука бела!

И сав засењен пред чудесним сјајем
Лепоте твоје, слаб, без једног даха,
Као да сваког часа живот дајем,
Прилазим теби пун побожног страха,

Посрћем, клецам, докле ме привлаче,
Ко провалија тамна и дубока,
И док страсним преливима мраче,
Твоја два црна неумитна ока...

01. октобар 2011.

Бранислав Петровић: ЖЕНА

Живу звезду у утроби имаш пријатељице моја
цркву давно порушену нову школу
кротитеља лавова са лицем невине девојчице
испод самог срца носиш пријатељице моја

Ослухни његово испод свога била
у дубинама праискона пријатељице моја
у дубинама неба у понорима света у малој
пољској кућици на јапанском острву у доба трешања
љубави моја

Живо чудо испуњава те творитељко моја
нека је благословена правлага животодајна
ја благосиљам спој Женства са Странцима
који нове Странце из прамрака изводи
у опасну светлост света
жено

Како се стиже до твога царства до прасвета у теби
пријатељице моја
може ли се смрћу до влажног сна у теби до спокоја
може ли падом кроз чељусти звери кроз цвеће
може ли се
поново у твоју утробу може ли заувек у час зачећа

Како избећи прогон из твог топлог тела
како остати вечно испод твоје сисе јао како
спаситељице моја
могу ли се нагодити са Убицом у теби са звездом
зраколомном
могу ли дај да уђем и вечно да останем

Могу ли са чајем са воћем које ти приносе мужеви
могу ли ми ту пчеле помоћи брзи коњи
могу ли патњом понижењем тешким робијашким радом
као Тантал и Сизиф истовремено
могу ли икако у стару постојбину
могу ли
творитељко моја?

26. септембар 2011.

Хорхе Луис Борхес: НОСТАЛГИЈА

Тачно у том тренутку човек помисли:
Шта не бих дао за срећу
Да будем поред тебе на Исланду
У великом непомичном дану
И да делим садашњост
Као што се дели музика
Или укус плода.
Тачно у том тренутку
Човек је био са њом на Исланду.

25. септембар 2011.

Момчило Настасијевић: ЈЕДИНОЈ

Пјан тобом,
смешак је врели.

Тамом на зенице
отворим твоју таму,
ја, о једини ја.

Чедну ми пролет,
паклени пламен навестиш,
ти, о једина ти.

Чедни то пресахнути у плоду,
ил’ иза пламена гар
јадовно голотињом у небо,

једно је, о једина:
до у беспуће, знај,
путем је овим грење.

И дубље ли нас нема,
дубље се отвори спасење.

24. септембар 2011.

Милорад Панић Суреп: ВАТРА

Црно,
било је све тако црно и празно
ко шума без лишћа и поље без траве,
ко што би
цивилизација после атомске експлозије
била.
И црно, и јадно, и празно.

Онда је одједном затреперио пламен,
далек,
у ноћи,
мали језичак сасвим сирове цинобер боје.

И птице су у срцу запевале,
ветар заљуљ'о чудесно дрво дрен
што цвета заједно са снежним пахуљицама.

И ти си нашла пут до мене,
ја до твог струка, траве полегле.

22. септембар 2011.

Витомир Вито Николић: И ОПЕТ ЈЕСЕН

И опет јесен.
Опет тутње
бескрајне кише
по Никшићу,
и опет старе
црне слутње,
и опет
- сам си,
Николићу.

И опет нека
писма дуга,
очајна писма
- без адресе,
а нигдје драге,
нигдје друга,
само та јесен.
Опет јесен.

А шта ако
просвирам
тај метак
кроз ово чело
невесело,
а онда почне
све
испочетка:
живот,
страдања,
па опет
- чело.

А шта ако
нема заборава,
ако је то
само
вјечна игра круга?
А шта ако
тамо
испод трава
боли ова
иста
људска туга?

18. септембар 2011.

Милан Ракић: ПРИЗИВ

Помени ме у молитвама твојим
Кад сунце пада за далеке горе.
Јер знај да мене кобне мисли море,
И да се, као слабо дете, бојим.

Ти чиста душо, буди Геновева
Над заспалим Паризом која бди,
Докле под њеним благословом снева
Љубавник чедан и злочинци сви;

И кад под твојом молитвом заћуте,
О заштитнице вечне душе моје,
Све кобне мисли што ми срце муте,
И, ко злочинци, спремне за бој стоје.

Помени ме у молитвама, мила,
И ја ћу знати у часове таме,
Кад опет груне нечастива сила,
Да добра душа твоја пази на ме...

14. септембар 2011.

Десанка Максимовић: ПРВИ ДАН ЉУБАВИ

Од твоје близине све у мени цвета,
од твога гласа све пева у мени,
од твоје љубави све у мени сија.
Због тебе сав се мој живот румени,
цела прашума у мени радости
из дана у дан клија, клија, клија.

Занета улицом ходим као жене
које под срцем још једно срце носе.
Због твоје љубави све по срећи газим,
и провлачим се кроз гране зелене,
умивају ми чело младе росе.

Када ли поче светло пијанство ово?
Има ли отада трен или пролеће цело?
Идем ли још по прашњивој земљи старој,
или сам стигла на неко станиште ново?

Да ли се то по љубави твоје мосту
пењем некуда изнад овог света,
више овога узанога круга?
Нека се висине надају
једном са земље госту,
нека птице чекају новог друга.

10. септембар 2011.

Јован Дучић: ДУША

Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео:
Изгубљена срећа још је увек срећа!
И тај јад у души што те на њу сећа,
То је један њезин заостали део.

Не дај мутној сузи на суморно око:
Срећа никад не мре, ни онда кад мине.
Тај ехо ког једва чујеш из даљине,
То још она збори у теби дубоко —

У самотне ноћи, кад жалосно шуме
Реке пуне звезда, горе пуне сена...
До слуха та песма не допире њена,
Но душа је слути, чује, и разуме...

09. септембар 2011.

Шандор Петефи: КАКО ДА ТЕ НАЗОВЕМ

Како да те назовем,
кад сред сумрака, снатрећи,
вечерње звезде лепих ти очију,
дивећи се, моје гледају очи,
као да их сад виде први пут...
Те звезде,
чији је сваки зрак
по један поток љубави,
који тече ка мору душе моје
како да те назовем?

Како да те назовем,
кад ми добациш поглед свој,
тај питоми голуб,
чије је свако перо
по једна маслинова грана мира
и чији је додир тако добар!
Зато што је мекши од свиле
и од јастука у колевци
како да те назовем?

Како да те назовем,
кад засвираш својим гласом.
Те гласове да чују
сува стабла усред зиме
пролистала би поново зелена
мислећи, то је већ пролеће,
давно очекивани њихов спасилац,
а славуј пева:
како да те назовем?

Како да те назовем
кад ми усне додирну
твојих усана пламени рубин - камен,
кад у ватри пољупца стопе се наше душе,
као у зору дан и ноћ,
а свет нестане пред нама,
нестаје за мене време
и сва твоја тајанствена блаженства
вечност расипа по мени –
како да те назовем ?

Како да те назовем,
слатка мајко моје среће,
вилинска девојко
визије која се дотиче неба,
најсмелије моје наде
застиђујеш својом стварношћу,
моје душе једино
благо вредније од целога света,
слатка, моја лепа, млада супруго,
како да те назовем?

08. септембар 2011.

Ђура Јакшић: ОРАО

Близо до неба гора је чарна,
Не треба орлу тек један лет,
Само да пусти крила немарна —
Презрô је давно презрени свет.

По тавној магли тешког вихора
Неће на земљу ни небо, хол!
Небо му с’ чини да пасти мора,
А пуста земља сам један бол.

Тихо се вије, облаке гони,
Презирућ гледа у сунчан зрак...
Стреловит после на земљу рони
И крвљу капа земаљски мрак.

У Сумраковцу 1858. 

07. септембар 2011.

Бранко Радичевић: СЛАТКА МИСЛИ

Мисли моја слађана
А о драгој мојој,
Кад на руци млађана
Лежаше на мојој,

Кад јој срце куцаше
Да пробије груди,
Кад јој усна муцаше:
„Та ево те туди!“

Кад ми оно весела
Око врата паде,
Кад сузица она врела
Низ лице јој тећи стаде,

Ох, када се зарумене,
Кад полете оно к мене
Кâно зора белу дану
Једва дочекану.

Мила моја, зоро моја,
Сунце дану моме,
О, слађана мисли моја
А о злату моме!

(1846)

06. септембар 2011.

Сима Пандуровић: СВЕTКОВИНА

Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок — нама, драга, знан,
И светковасмо оцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рâна, што крваве их вређао је свет —
Љубави наше плав и нежан цвет.

И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.

Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. У цвећу смо ишли
Славећи страсно осећања та
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути.

Сумња у љубав — најтежи нам јад —
Мин’о, и часе блажене не мути.
Из прошлих дана љубав и знак њен
– Спојеност срца — остала нам још;
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош

У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима, а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.

Јер ми смо давно, верна драга — је ли?
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје,
— Ланце живота што звече и стежу –
Јер ми смо, можда, сами тако хтели,
Рад љубави нам и рад среће своје.

И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим,
Љубави наше неумрле знак.
...Гле! очима им трепти роса немо...

Сима Пандуровић - Поезија суштине

28. август 2011.

Иво Андрић: МИСАО

Тама је настала и стрепња
и сва су сунца зашла
кад је Бог, ко благу муњу, послао
утјеху која долази од мисли.

Утјеха која долази од мисли
највише је од свих дарова
небеских крајева које не познајемо,
а ни сјенка јој није
највећа земаљска срећа.

Гле, сиромашак,
оличење сваке земаљске патње:
неправди, страдања, бола,
путује, сјајан, на облацима,
царује над свим хармонијама,
ношен утјехом која долази од мисли.

5. 12. 1922.

26. август 2011.

Милош Црњански: ПЕСМИЦА

Реци, кад би мој осмех блед,
растопио се као цвет
пола сан а пола лед.

Кад бих још једном
могао да волим...

Да ли би ми тад било добро свуд,
и живот био мање луд?

Или бих и тад као сад
морао да се смешим и разболим,
и да умрем?

Кад бих још једном
осетио да волим, волим?

23. август 2011.

Мика Антић: УСНЕ

Усне једино зато постоје
да с неким поделиш нешто своје.
И да ти шапат шапатом врате.
Усне постоје да се позлате.

Усне су вулкан твог тела.
Усне су извор твојих река.
Усне су пупољак где се срела
пчела од ветра с пчелом од млека.

Усне постоје да се процвета
у ватромете неба и света.
Усне су да се у даху згусне
крилатост звезда и комета.

И никад ником немој их дати
ако не уме да ти их врати
топлије, мекше, млађе и слађе.
Јер усне само зато постоје
да осмех по твоме осмеху скроје.

19. август 2011.

Милан Ракић: ЧЕЖЊА

Данас ћу Ти дати, када вече падне,
У светлости скромној кандила и свећа,
У чистоти душе моје, некад јадне,
Читаву бујицу пролетњега цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко Твоје
Срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
У тај свежи тренут првога сазнања...

Све ће бити лепше, све драже и више,
Ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
Дуго мртво поље на коме мирише
Кржљава и ретка у бусењу трава.

И тако крај цвећа остаћемо сами...
— Пролиће се тада, као бујне кише,
Стидљиви шапати у блаженој тами,
И речи из којих пролеће мирише...

17. август 2011.

Владислав Петковић Дис: УТОПЉЕНЕ ДУШЕ

Још једном само, о, да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада;
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема већ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије.

У мени о њој, о лепоти, цвећу
И о младости - о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам пределима оним,
Где су ми младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што к'о мирис вене.

Ил' да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука -
Знамења, да сам некад и ја вол'о.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања:
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом...Да је да се спава.

И само каткад, ал' то ретко бива,
Њу када видим посред ових зала,
Прилази мени нека магла сива,
Наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглини вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе.

16. август 2011.

Драгољуб Ђенадић Ђена: ТВОЈА ЉУБАВ

Час си демон жена што истином вара —
час јунакиња мојих снова,
што врата у живот весело отвара —
ти си увек свежа, увек кроз бол нова.

Твоја љубав, вековна, судбинска,
уме сумњом у те да ме за све веже,
ти не даш да ситост буде мени блиска,
јер жеља вечно до тебе досеже.

Ти умеш да страдаш, да робиш, да волиш,
кадкад бацаш душу у беспуће снова,
ти к'о скупа срећа умеш да заболиш,
ти си увек свежа, увек кроз бол нова.

Драгољуб Ђенадић Ђена
(1910 – 1971)

15. август 2011.

Милета Јакшић: ЛЕТЊА НОЋ

Откуд долазиш, разблудна ноћи,
Те влагом мире твоје тамне власи?
Да ли из хладних струја океана,
Где си пламен летњег дана
Провела на груди
Воденог духа?
И сад се дижеш – у твојој коси
Горе корали, сија се бисерје,
Ризе су твоје обливене
Светлошћу благом, и дахом морске траве,
И груди мирисаве,
Росне и меке
К’о лабудово паперје!...
Заштитнице добра!
Љубавник се теби клања,
А ти га благосиљаш
Сањива, уморна
Од миловања...
Ноћи! Не тони скоро у морске струје:
Ја љубим
Под твојим окриљем благим;
Злато ми спава на руци,
Драга ми спава, склопила је очи...
Продужи власт, ноћи чаробна!
Скоро ће зора доћи —
Већ дишу јутарњи лахори,
И ја нећу моћи
Поцрпсти богатство сласти,
Којим су препуњене
Усне и груди њене…

14. август 2011.

Херман Хесе: БЕЗ ТЕБЕ

Мој јастук ме гледа свако вече
Празан као надгробни камен
Не знадох да ће толико да пече
Када останем сам
Када нема твоје косе да пољубац јој дам!

Сам лежим, потпуно тих је дом
И кандило угасло
Испружам руке ка телу твом
Да загрлим те страсно
Па нагињем ка теби врела уста,
Али љубим сам себе и соба је пуста
Када се нагло пренем –
Свуд само мук је ноћи ледене,
Звезда на небу подрхтава –
О где је твоје косе црвена
Где су ти слатка уста?

У сваком весељу сад бол знам,
У сваком вину јад морам пити;
Не слутих колико ће горко бити
Када останем сам,
Сам и без тебе кад морам бити.

Херман Хесе: БЕЗ ТЕБЕ

Мој јастук ме гледа свако вече
Празан као надгробни камен
Не знадох да ће толико да пече
Када останем сам
Када нема твоје косе да пољубац јој дам!

Сам лежим, потпуно тих је дом
И кандило угасло
Испружам руке ка телу твом
Да загрлим те страсно
Па нагињем ка теби врела уста,
Али љубим сам себе и соба је пуста
Када се нагло пренем –
Свуд само мук је ноћи ледене,
Звезда на небу подрхтава –
О где је твоје косе црвена
Где су ти слатка уста?

У сваком весељу сад бол знам,
У сваком вину јад морам пити;
Не слутих колико ће горко бити
Када останем сам,
Сам и без тебе кад морам бити.

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо


Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце