23. фебруар 2011.

Карл Сандберг: ВЕЛИКИ ТРЕНУЦИ

Чувај овај цвет да те подсећа на мене.
- То му је рекла.
Чувај га, и сећај ме се, сећај.
Нек буде тамо где нећеш моћи да га заборавиш.
Стави ме негде близу, где време више не тече.
Онда се стално враћај успоменама.

И сама ноћ је само високи, тамни цвет.
Још му је рекла да ноћ дубоко памти,
Пошто је сваки цвет некаква успомена
А ноћ се склапа
Као танани, тамни цвет.

Хоћу да ме налазиш као што ноћ све налази.
Тако је она себе размеравала.
Чувај ме као што ноћ све чува,
Јер је у мени, дубоко, ноћ.
Пут је тамница, коб.

Пут заробљава оне који су само од пути.
А ваздух прича,
Ваздух, ватра и пена;
Нејаки су и неухватљиви ти гласови
Сем кад се сећају
Трептаја изгубљених звезда,
Руку што се машају месечевог колача

Хајде да попричамо о томе натенане,
Ставимо златасте дугмиће,
Будимо поносни што се заједно поносимо и заједно гневимо.
Не заборављајући да велика самоћа,
Саздана од пролазних тренутака,
Лебди у времену.

Сачувала сам све велике тренутке.
Круже они у мени, круже.


22. фебруар 2011.

Иво Андрић: СПАС

Девет је стотина сутона желело једну радост,
Док сам живео
Заборављен, напуштен, презрен,
Гажен као мост над водом.

Тек – једне вечери
Кроз блесак последњег зрака
Младог месеца, сокова и вода,
Угледа дух занесен
Како вечерњи облак добија облик и свест,
Како се огромно небо отвара и сјајем
Неслућеним
Одузима једном заувек несрећан дах.
А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада,
Говори светлошћу, непролазном хармонијом:
Да нико није заборављен и сам.

21. фебруар 2011.

Владислав Петковић Дис: Г

Ходи. Остави све што је за нама.
Нека наш сусрет покрије минуте,
Велике мисли по којима ћуте,
Где живот иде к`о јесен гранама.

Поноћ и сунце одјек су менама.
Заволи себе кроз несрећу круте
И мене с њима. Нек лепоти путе
Покаже младост док је још са нама.

Осмехом душу и ране заклони.
Запали чула, нека срце тако
Пређе у усне к`о ветар у звуке.

Нек тренут овај и бол што нас гони
Расклопи небо и утули пак`о...
Пољубац, к`о смрт, не види јауке.

20. фебруар 2011.

Мира Алечковић: МЕНИ СЕ САЊА

Да ли то шапат да ли то ветар да ли смрт пролази
што се то враћа шта то подсећа ко ми то долази
да ли то идеш да ли се губиш или нестајеш
улицом уском сањаних снова да ли то нестајеш
Јесу ли улице јесу ли бујице пусте у мени

Спава ли ноћ то спава ли савест будућност спава ли
или спавају само снови које смо сањали

Терет је тежи од мојих руку ко да га измери
свет око мене верујеш ли ми камен црни
угљенишу се мисли и смелост. Ко да те пита
а ја говорим и непитана. Камене звери
страх ми још нисте слиле у кости. Врхове нисте
успеле да ми оборите. Лађе по мору
дрхте и плове заљуљане дрхте и плове

Вест о будућности ипак ће стићи Камене звери
на бродовима гори црвен велик пламен
хоће ли успети брод спасилачки да дозове
у ноћи и тмини и у маглини тихо реже
да ли то зато да те узбуди да те пробуди
да ли то зато да не заборавимо да смо људи

Кренимо даље Отвори смисао путовања
Мени је хладно мраз у мени све више стеже
Мени је хладно и непоправљивој мени се сања

Мира Алечковић

18. фебруар 2011.

Јован Дучић: ПЕСМА ТИШИНЕ

Зборим ти несталој, док жалосно плави
Мртви сјај месечев на планинској рти.
Ти си још уза ме; врата су љубави
Увек отворена, као врата смрти.

Речи неслушане, ви лепоте чисте,
Истине у зрачном непорочном руху!
Речи у самоћи очајања, ви сте
Сетни говор с Богом, његов глас у духу.

Из смрти у живот непрекидно ходиш:
За мој сан умрла, живиш у мом болу;
Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш;
Бедну, а кроз сузу ја те видим холу!

Из мог благослова прешла си у клетву,
И бол одрицања; твој век свагда траје...
Вечно семе спрема своју вечну жетву,
Љубав се зариче и када се каје.

Тако се обнављаш вечна, несавладна,
И новорађана у мојој самоћи...
Док звучни сутони падају и хладна
Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи.

17. фебруар 2011.

Сергеј Јесењин: ХАЈДЕ, ЉУБИ МЕ


Хајд', љуби ме, љуби само,
И до крви и до боли.
Лед ледени, добро знамо,
Врело срце не преболи.

Преврнута чаша с крила
Није иста у час сиви.
Ти запамти, моја мила:
На земљи се једном живи!

Гледај мирно врх окана:
Све притисле сиве мемле.
Месец као жута врана
Вије, кружи, изнад земље.

Хајде, љуби! Посред цвећа
Трулеж песме пева фини.
Ко да моју смрт осећа
Тај што кружи у висини.

Увенуше старе силе,
Мирим се са крајем грубим.
Све до смрти, усне миле,
Ја бих хтео још да љубим.

И нека би кроз све снове,
И без стида, сред спокоја,
Нежним шумом вишње ове
Одјекнуло: "Ја сам твоја".

И нека се чаша пића
Не пролије у час сиви.
Певај, драга, мога бића:
На земљи се једном живи!
  •  Превео Б. Јовановић
 

15. фебруар 2011.

Добриша Цесарић: МАЛА КАВАНА

Мала кавана. Трептање сунца
и стол у куту за двоје -
па ти ме љубиш, збиља ме љубиш,
драго, једино моје.

Мјесеце љубав у мени је расла,
ал' ником то не хтједох рећи,.
Био сам сам, испијен од чежње,
а тако близу срећи.

Да л' мого сам слутити овога јутра,
блијед још од пробдите ноћи,
да ћу ти меко шаптати ријечи,
сањане у самоћи?

И да ћу тог јутра, што ће се вјечно
у ризници да злати,
наић' на руку топлу и спремну
да стисак ми дршћући врати?

13. фебруар 2011.

Марина Ивановна Цветајева: НЕСАНИЦА

Иза бесане ноћи – слабљење тела,
Драго постаје и не своје – ничије.
У спорим жилама јоште жига стрела
И људима шаљеш осмех сузе дечије..

Иза бесане ноћи ослаби рука,
Дубоко равнодушан и друг и душман буде.
Цела дуга – из сваког случајног звука,
И одједном Фиренцом мириси застуде

Нежно сјаје усне, и златније су сене
Крај упалог ока. То упаљен је у ноћи
Тај светли лик, и од тамнине њене
Тек једно нам је потамнело – очи.

11. фебруар 2011.

Пабло Неруда: СОНЕТ бр.11

Гладан сам твојих уста, гласа, твоје косе
и улицама ходам: без хране и без речи,
хлеб ми не даје снагу и збуњује ме зора,
тражим у дану течни звук корака твојих.

Гладан сам твога смеха неухватљивог,
твојих руку боје помамне житнице,
гладан сам белог кама твојих ноктију
и да ти загризем кожу нетакнутог бадема.

Појешћу муњу опечену твојом лепотом,
твој поносни нос са одлучнога лица
и варљиву сенку твојих трепавица.

Гладан идем и враћам се њушећи сумрак,
тражећи те, тражећи твоје срце топло,
као нека пума, у самоћи Квитратуе.

09. фебруар 2011.

Алекса Шантић: ДУША

Ја видим кад на те, топла и бијела,
Кроз твој пенџер мала мјесечина пада…
И шум сваки чујем твога одијела,
На душеке меке када клонеш млада.

Као сјенка твоја сваке те минуте
Моја душа прати и уза те дршће.
И љубице своје, чежњама осуте,
Просипа на твоју стазу и раскршће.

У баштама твојим оно роса није –
То су сузе среће што их она лије,
При сјају звијезда у тиху покоју.

У кандилу твоме када жижак цепти,
Знај, то душа моја прислужена трепти,
И просипа на те златну свјетлост своју.

08. фебруар 2011.

Рабиндранат Тагоре: Градинар 39

Цело јутро покушавам да исплетем венац,
али ми цветови измичу и испадају.
А ти седиш ту, и посматраш ме кришорм
из кутова твојих будних очију,
Питај оне очи које кују мрачне завере
ко је томе крив.

Покушаварн да певам, али узалуд.
На уснама твојим крадом дрхти осмех;
запитај га зашто није успела песма моја.
Нека ти усне под заклетвом кажу
како ми се глас изгубио у ћутању
као пјана пчела у лотосовом цвету.

Вече је,
и време да цвеће затвори чашице своје.
Допусти ми да седим поред тебе,
и да усне моје врше посао
који се може вршити само
у ћутању и у благој светлости звезда.

07. фебруар 2011.

Стеван Раичковић: БУДАН САН

Ако помакнеш усне умириће се море.
Расклопиће се шкољке
И заувек певати рибама.
Сиђи у мој сан
С ногама од светлости
И ходом који се претвара у булку,
У воду
И нешто као сећање.
Тражио сам у српском говору реч која личи на твоје око.
Понављао сам је тихо у сутону
У трави
Малим мравима.
Опрости, био сам смешан као пре сто година.
Реч је у почетку била налик,
Па је изгубила смисао.
Ако је окренеш:
У једне празне груди уселиће се звоно.
(Да ли си чула брујање у пољу
Које је претворило свет у кишу?)
Мало сам слаб.
Учини ми се: птице су из твог порекла,
А моје су руке тек из рода месечине.
Ако помакнеш усне:
Шкољке ће заувек певати.
Рибе ће тихим клизањем обележити срце
У дубини.
Ако затвориш очи угасиће се светлост.
(Замисли: ветар се скаменио.
Ја сам удахнуо стену.)

05. фебруар 2011.

Иван В. Лалић: ЉУБАВ

Већ годинама учим твоје црте, у које дани
Утискују своје мале ватре; годинама памтим
Њихову светлуцаву непоновљивост, и решеткасту лакоћу

Твојих покрета, иза провидних завеса поподнева;
Тако те више не препознајем изван памћења
Које те предаје мени, и тако све теже кротим
Струју времена што не прође кроз тебе, кроз благи метал

Твоје крви; ако се мењаш, мењам се сигурно и ја,
И с нама тај свет саграђен око једног тренутка
Као плод око коштице, саткан од нестварног меса
Што има укус муње, укус прашине, укус година,
Укус снега растопљеног на пламену твоје коже.

Већ годинама знам да нестајемо заједно;
Ти прогорена звездом мога сећања, изван које
Све мање те има, ја лепо растурен у теби,
У свим поподневима, у свим собама, у свим данима,
У свему што пуни те полако, као песак
Постељу реке; и тај наш тренутак
Траје дуже од туђе смрти.

02. фебруар 2011.

Десанка Максимовић: ПЕСМА ЗА МЕНЕ, ПЕСМА ЗА ТЕБЕ

Потребно ми је много сунца,
и то и ноћу, једно да ме сусреће,
једно да за мном светлост баца,
у понору једном дубоком,
једно да носим у руци
кад од јада не видим прст пред собом.

Потребно ми је много нежности,
и то сваког дана, и много од милоште речи;
потребно ми је примирје:
између срца и сећања
између неба
и бола који пред њим клечи.

Потребна су ми добродошлицом озарена
лица многа,
и то сваког трена,
потребан ми пријатељ и то што већи,
потребни су ми мостови висећи
преко мржње,
преко неспоразума непремостивога.

http://www.poezijasustine.rs/desanka-maksimovic

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо


Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце