уторак, 26. јул 2011.

Иван В. Лалић: ТРАГОВИ

Трагови твоји међу стварима,
отисак усне замишљен на чаши,
хаљине твоје у плакарима
кад вешалицу празну машта маши -

трезна халуцинација. Павана
за инфанткињу. Музика тескобе
што раствара се у ваздуху собе
и слеже као талог на дну дана.

Корак у празној соби. Гласови
под куполом од кости. Дечији су.
Секунде дуге као часови.

У недреманом оку камере
још један снимак. Помак намере
осмех на лицу твом, у безобрису.

уторак, 19. јул 2011.

Јован Дучић: ЧЕЖЊА

Небеса су празна; немо вече слази,
Негде у алеји задњи зрачак блиста,
Венус архаичка сама је на стази,
Гола, и сва стидна, без смоквова листа.

Вече ће јој тихо да окупа тело
У мирису руже и у чистој роси;
Месечина мирно да посребри чело,
И поноћно иње да проспе по коси.

Гола, она чека; а поглед, пун жуди,
Вапије у небо, и страда, и моли!
И док стидно око у небеса блуди,
Чежњом дрхћу прса и удови голи.

Тако ноћ пролази тихо, једнолико,
Ветар месечином засипа и веје;
Спи небо и земља; и не дозна нико
Ту паганску љубав сред мртве алеје.

Јован Дучић: ЧЕЖЊА

Небеса су празна; немо вече слази,
Негде у алеји задњи зрачак блиста,
Венус архаичка сама је на стази,
Гола, и сва стидна, без смоквова листа.

Вече ће јој тихо да окупа тело
У мирису руже и у чистој роси;
Месечина мирно да посребри чело,
И поноћно иње да проспе по коси.

Гола, она чека; а поглед, пун жуди,
Вапије у небо, и страда, и моли!
И док стидно око у небеса блуди,
Чежњом дрхћу прса и удови голи.

Тако ноћ пролази тихо, једнолико,
Ветар месечином засипа и веје;
Спи небо и земља; и не дозна нико
Ту паганску љубав сред мртве алеје.

петак, 15. јул 2011.

Душко Трифуновић: ЗАДЊЕ ВЕСТИ

Са мном је готово било онога трена
Кад сам рекао
Немој
А ти си хтела и хтела
А ја сам питао
Зашто
А ти си рекла
Зато, зато и зато
Јер тако чини жена
Ти си најбоља од свих
Којима сам желео да кажем
То што говорим теби
Сувише знам о себи и о свему
Већ сам прешао границу грешну
Где ништа није свето
И ништа није срамота
Сав сам на другој страни
А иза мене гори к'о вечни пламен
Једино твоја лепота
Ти си најбоља од свих
Којима сам желео да кажем
То што говорим теби
Али сад је касно
Ово су задње вести
Више се нећемо срести
Осим у неком тешком сну

Душко Трифуновић: ЗАДЊЕ ВЕСТИ

Са мном је готово било онога трена
Кад сам рекао
Немој
А ти си хтела и хтела
А ја сам питао
Зашто
А ти си рекла
Зато, зато и зато
Јер тако чини жена
Ти си најбоља од свих
Којима сам желео да кажем
То што говорим теби
Сувише знам о себи и о свему
Већ сам прешао границу грешну
Где ништа није свето
И ништа није срамота
Сав сам на другој страни
А иза мене гори к'о вечни пламен
Једино твоја лепота
Ти си најбоља од свих
Којима сам желео да кажем
То што говорим теби
Али сад је касно
Ово су задње вести
Више се нећемо срести
Осим у неком тешком сну

четвртак, 14. јул 2011.

Артур Рембо: СЕНЗАЦИЈА

Вечери плавих, летњих, ићи ћу стазама
Убадан од класја – газећи једва видну траву:
Сањар: осећаћу свежину по својим стопама
Пустићу ветар да купа разбарушену ми главу!

Нећу мислити, нити изражавати неке ствари
Али душу, неограничена љубав, пећи ће узбуђену:
И ићи ћу далеко, далеко као чергари,
Кроз природу срећан као да одлазим уз жену!

понедељак, 11. јул 2011.

Сергеј Јесењин: ЦВЕЋЕ МИ ВЕЛИ - ЗБОГОМ ОСТАЈ

Цвеће ми вели - збогом остај,
И крунице све ниже слећу:
Њено лице и родни крај
Да никад више видети нећу.

Но, шта ћу, драга, и шта знам –
Ја видех њих и земљу ову,
И самртнички дрхтај сам
Примићу као милошту нову.

И зато што циљ, целога века,
Постигох, идући с осмехом здравља -
Ја и сад стално тврдим, без јека,
Да се на свету све понавља.

Није ли свеједно - други ће доћи,
Туга растужити отишлог не сме.
А остављеној у тихој ноћи
Други ће лепше пружити песме.

И пратећи песму душом жене,
Драга уз другог, усред славља,
Сетиће се можда и мене,
К'о цвета који се не понавља.

Сергеј Јесењин: ЦВЕЋЕ МИ ВЕЛИ - ЗБОГОМ ОСТАЈ

Цвеће ми вели - збогом остај,
И крунице све ниже слећу:
Њено лице и родни крај
Да никад више видети нећу.

Но, шта ћу, драга, и шта знам –
Ја видех њих и земљу ову,
И самртнички дрхтај сам
Примићу као милошту нову.

И зато што циљ, целога века,
Постигох, идући с осмехом здравља -
Ја и сад стално тврдим, без јека,
Да се на свету све понавља.

Није ли свеједно - други ће доћи,
Туга растужити отишлог не сме.
А остављеној у тихој ноћи
Други ће лепше пружити песме.

И пратећи песму душом жене,
Драга уз другог, усред славља,
Сетиће се можда и мене,
К'о цвета који се не понавља.

четвртак, 07. јул 2011.

Пол Верлен: МОЈ ИНТИМНИ САН

О жени непознатој сан ми се чудан враћа,
О жени што ме воли и што је мени мила,
Која никада није каква је и пре била,
А није ни друкчија јер воли ме и схваћа.

И само таква она једина може ући
У моје срце што за њу само није тајно
Загонетка празна , а знојно ми чело тамно
Једина она сме да брише сузе лијући.

Не знам да л' је црна, плава или риђа лепота.
Име јој само памтим: звони мило и меко
Као имена драгих прогнаних из живота.

Као поглед кипа поглед је њен уснули,
А у гласу јој тихом, тешком и далеком
Гласови дрхте драги који су умукнули.

Пол Верлен: МОЈ ИНТИМНИ САН

О жени непознатој сан ми се чудан враћа,
О жени што ме воли и што је мени мила,
Која никада није каква је и пре била,
А није ни друкчија јер воли ме и схваћа.

И само таква она једина може ући
У моје срце што за њу само није тајно
Загонетка празна , а знојно ми чело тамно
Једина она сме да брише сузе лијући.

Не знам да л' је црна, плава или риђа лепота.
Име јој само памтим: звони мило и меко
Као имена драгих прогнаних из живота.

Као поглед кипа поглед је њен уснули,
А у гласу јој тихом, тешком и далеком
Гласови дрхте драги који су умукнули.

уторак, 05. јул 2011.

Весна Парун: НЕ ПИТАЈ ВИШЕ

Не питај више зашто те љубим.
Питај зашто расте трава
и зашто је немирно море.
Питај откуд стиже вјетар прољетни
и бијелом лађом снова тко крмани
кад ноћ над свијетом хладне простре сјене.

Не питај зашто те воли моје чудно срце.
Знаш ли одакле кораљ на дну оцеана?
Валови причају о заспалој љепоти
али ти живиш далеко од гласа валова.
Твоја је мисао стрма пећина
о коју се узалуд разбија мој живот.

Не питај зашто те љубим.
Приступи к мени! Тужно је моје срце.
Ти и мјесец: два недохватна цвијета
на високој планини заборава.

субота, 02. јул 2011.

Фјодор Тјутчев: УПОЗНАХ ЈОЈ ОЧИ

Упознах јој очи – ах те очи!
Како их љубљах Бог само зна!
Од њених чарних, страсних моћи
Не знадох души откинути сна.

У понорима тог погледа,
Што живот до дна разоткрива,
Какав се у њему бол огледа,
Таква дубина страсти сакрива!

На трепавицама сенка тада
Дисаше тужна и чудесана,
А поглед уморан од наслада,
Сав као патња дрска, обесна.

И никад се још десило није
У тренуцима дивним оним
Да сусрет с њима жуд не открије
И да без суза у њих уроним.

Фјодор Тјутчев: УПОЗНАХ ЈОЈ ОЧИ

Упознах јој очи – ах те очи!
Како их љубљах Бог само зна!
Од њених чарних, страсних моћи
Не знадох души откинути сна.

У понорима тог погледа,
Што живот до дна разоткрива,
Какав се у њему бол огледа,
Таква дубина страсти сакрива!

На трепавицама сенка тада
Дисаше тужна и чудесана,
А поглед уморан од наслада,
Сав као патња дрска, обесна.

И никад се још десило није
У тренуцима дивним оним
Да сусрет с њима жуд не открије
И да без суза у њих уроним.

петак, 01. јул 2011.

Тин Ујевић: ВЈЕЧНИ ПРСТЕН

Све ће ове ствари јоште једном доћи
као што су биле и како су прошле,
и ти црни дани, и те плаве ноћи,
и љубави , чедне, страсне, добродошле;

једном тамо послије хиљада, хиљада
и хиљада љета опет ћемо наћи
иста свјежа чула, иста срца млада,
и тај њежни осмијех, благи и домаћи.

Тада опет једном над свладаним гробом
мотрит ћемо свемир новим освјетљењем.
Владат ћемо опет својим росним собом,
и љубавним плачем и пожарним хтијењем;

само ипак неће тада, надајмо се,
да нас јоште тару ове бриге ружне,
и да полет у вис догађаји косе
и пламен за женом наше усне кужне.

- Па да барем тада, за тисућ тисућа
и тисућу љета, и још много веће,
примимо на наша срца уздишућа,
као никад послије, један уздух среће.

Тин Ујевић: ВЈЕЧНИ ПРСТЕН

Све ће ове ствари јоште једном доћи
као што су биле и како су прошле,
и ти црни дани, и те плаве ноћи,
и љубави , чедне, страсне, добродошле;

једном тамо послије хиљада, хиљада
и хиљада љета опет ћемо наћи
иста свјежа чула, иста срца млада,
и тај њежни осмијех, благи и домаћи.

Тада опет једном над свладаним гробом
мотрит ћемо свемир новим освјетљењем.
Владат ћемо опет својим росним собом,
и љубавним плачем и пожарним хтијењем;

само ипак неће тада, надајмо се,
да нас јоште тару ове бриге ружне,
и да полет у вис догађаји косе
и пламен за женом наше усне кужне.

- Па да барем тада, за тисућ тисућа
и тисућу љета, и још много веће,
примимо на наша срца уздишућа,
као никад послије, један уздух среће.


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top