понедељак, 28. новембар 2011.

Шарл Бодлер‎: ‎ ЕГЗОТИЧНИ МИРИС

Док удишем мирис твојих топлих груди,
склопљених очију, у јесење вече,
поново ја видим те обале среће
једноличног сунца огањ опет руди;

лењиво острво где природа нуди
своје дивље воће и чудно дрвеће;
људе чије тело витко се покреће,
жене чији поглед искреношћу чуди.

Вођен твојим дахом у предео жарки
видим луку пуну једара и барки
још увек сморених морским таласима,

док са тамаринда зелених се руши
мирис што кружећи ноздрве надима
и с песмом морнара меша се у души.

петак, 11. новембар 2011.

Милош Црњански‎: ‎ САМОЋА

Све док си страсна и блудна,
ма луда и гадна и чудна,
са телом старм и седим,
ил пуповима завијеним
белим:
ја те грлим осмехом бледим
и браним.

Ја те желим.
Руке ми дрхте, ко суве гране,
са којих небо јабуке побра.
Ја их пружам
клецајући улицама малим,
теби, прошла у свили или крпи,
за сан си добра.

Само кад ме прошлости сећаш,
и нешто ново и боље обећаш,
рајске ми тајне непознате кажеш:
да хоћеш ко сестра брату
да ми помогнеш...

На мом
се лицу све угаси,
и ђаво се јави у једној гримаси,
што се смеје и гади

среда, 09. новембар 2011.

Велимир Живојиновић Massuka‎: ЗА МРТВОМ ЗВЕЗДОМ

Наиђе, буде, па носиш у глави
данима лик један случајно негде спажен:
к'о да отежа на грани сна, заплави
у сочни цвет, маглама чежње влажен.

Наиђе,буде. - Шта сниваш, срце, тада?
Што ти мирише небо руменим росама крви?
Што ти на откуцаја вал, као са чесме, пада
доброте болне млаз, и ту се гуши и мрви?

Чежња? - Ал' за чим? Поздрав - Али коме?
Туга? - Због чега? - Ил' све то? - И све то споји
мисо у лик тај једва виђен, који

таласи душе и немају, и ломе:
онако као вода звезде лик,
далеке, мртве можда, и драге звезде лик.

понедељак, 07. новембар 2011.

Иван В. Лалић‎: STRAMBOTTІ

1
Кад ноћу дишеш, ја у полутами
Осећам како тишина светлуца,
Док слушам како поред узглавља ми
На слепом оку твоје било куца;
И тек у зору капке такне сан ми,
Кад твој се тањи од близине сунца:
Већ годинама у синкопи снимо,
А наша љубав стари као вино.

недеља, 06. новембар 2011.

Марина Ивановна Цветајева: СУСРЕТ

Лепљиви дим над градом се спушта
Куд то крећу покорни вагони
Одједном обасјани морски сутони
У једном прозору, траг дечијих уста.

На капцима сене круници сличне
У коси локне сакрише мој крик
И би ми јасан тај временски трик
Што буди мртве ми воље челичне.

С том девојком у тами прозора
- Што гледа у Рај из димне станице –
Бејах често у сну пуном зора.

И чему те мисли жалоснице
Шта тражи сена у мени што дрема
Јер можда – ни на небу среће нема.

  • Са руског препевао Анђелко Заблаћански

субота, 05. новембар 2011.

Васко Попа‎: ПРЕ ИГРЕ

Зорану Мишићу

Зажмури се на једно око
Завири се у себе у сваки угао
Погледа се да нема ексера да нема лопова
Да нема кукавичјих јаја

Зажмури се и на друго око
Чучне се па се скочи
Скочи се високо високо високо
До наврх самог себе

Одатле се падне свом тежином
Данима се пада дубоко дубоко дубоко
На дно свога понора

Ко се не разбије у парампарчад
Ко остане читав и читав устане
Тај игра

петак, 04. новембар 2011.

Бранко В. Радичевић‎ | ЉУБОМОРА


Тада је певао дан у гранама топола.
Сетим се тебе и одмах ми грешна мисо.
Јутром река, а ти лудо гола.
Па мишљах: да је река мушко, ја бих од бола вриско.

И ја сам могао рибе клати.
Нисам веровао грму нити женској јови.
Ти си се могла и младом клену дати.
Из твог су чела ницали бели рогови.

Тада је певао дан у гранама топола.
Да би те видела, трска је порасла за два коленца.
Долазиле су звери оба пола.
Из твојих груди хтела су потећи два бела студенца.

И ја сам само могао да паднем на колена.
Био сам снажни јунац а ти млада мати.
И гледао сам два твоја ока замагљена
Због којих кључа крв и снага лудо пати.

Тада је певао дан у гранама топола.
Твоја сам бедра звао сапима, играчице.
Осећао сам: из мог чела расту два рога вола.
Како да стигнем ноге такве тркачице.

Био је то луди галоп од јутра до ноћи.
Поваљали смо траве и изранили жита.
И гледали смо се на светлу, својој бледоћи,
Ја здепаст, дебелог врата, ти бела, танковита.

И преста да пева дан у гранама топола.
Чудно: расле су шуме са корењем нагоре.
У вука очи пуне вучјег бола.
У води рибе воде тајне разговоре.

И била су два неба, једно је у реци.
И свака је грана имала топлину руке.
Пловили су неки чудни, црни месеци
С уснама да љубе, с рукама за курјаке.

И преста да пева дан у гранама топола.
Би вече. Ти си лежала на папрати.
А ја сам био младић, слаб, без она два рога вола.
И видех: ти би се могла и младом курјаку дати.

Да сам ти бичје речи рикнуо, ти би знала.
И никад ближе ножу не би моја рука.
Побегох, са мном су и дебла посртала.
Пратила су ме два грозна ока, твоја или твог вука.


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top