30. децембар 2012.

Јован Дучић: ДУБРОВАЧКИ ЕПИТАФ

Ова стара кућа са грбом старинским,
С балконом на Страдун, где миришу саде
Године и трулеж ходницима ниским,
Беше некад кућа кнеза Паска Заде.

Паско Заде беше алхимичар; даље,
Познат питагорист, звездар, морепловац,
Ђак славног Ванини. — Пучанин, син шваље,
Поста племић умом, а кнезом за новац.

Летописи кажу: Беше мудрост сама...
Сто годишта живље за музе и паре...
Но сласт женског тела не позна, од срама
Умре... сед ко овца, мален као јаре...

Епитаф: „Ту лежи Паско Заде, мили
Кнез... и тако даље, успомене јасне!
Једини од људи с ким су увек били
Сви мужеви добри и све жене часне.“

28. децембар 2012.

Ана Андрејевна Ахматова: ДУГО САМ

Дуго сам твојом лепотом испијена
Учила себе како да се смирим,
Од ребра твога ја сам створена,
Како да
те не волим, да се дивим?

Да сам ти сестра било би угодно,
Али вољом древне судбине сиње,
Пред тобом стојим лукаво, похотно
У лику твоје најслађе робиње.

Но кад се смрзнем сва понизна тако,
На грудима твој
им као снег бела,
Тад мудро радујући се удара јако
Твоје срце - моја отаџбина цела!

25. септембар 1921
.

  • С руског превео Анђелко Заблаћански

26. децембар 2012.

Милан Ракић: ТАЈ ОГРОМНИ МЕСЕЦ ЛИМУНОВЕ БОЈЕ

Тај огромни месец лимунове боје
Што ко авет лута над горама нашим,
Сипајући мирно хладне зраке своје,
Зашто га се клоним и што га се плашим?

Као сан исконски прохујале среће
Утиснуте давно у људској памети,
Он се свако вече кроз просторе креће,
Вечна опомена оног што се свети!

Хладни мртви свете, далеко од мене!
Прошли су ме снови, не буди их више.
Одвраћам од тебе мирне моје зене
Што под месечином некад сузе лише:

Увек имаш млада срца и све младе
Парове што живот тек снивају сада,
И безбројне куле од карата граде
И вечито дижу што вечито пада.

Остави се мене. Ја прошлости хоћу,
Хоћу да спокојство сиђе на све стране.
У прошлости тражим чаробну мирноћу
Да, ведар, завршим мог живота дане...

Хладни мртви свете, далеко од мене!
Ја не тражим ништа и не желим ништа,
И ко мирни стражар, без рока и смене,
Ја брижљиво чувам стара пепелишта.

Но ако и прошлост изневери мене,
Буде ли и она варка пуна рана, —
Заклопићу очи своје намучене
С ужасом што икад видех светлост дана...
  • Песма објављена тек после смрти Милана Ракића

23. децембар 2012.

Вислава Шимборска: ПОД ИСТОМ ЗВЕЗДОМ

Опрости, случају, што те називам судбином.
Опрости, судбино, ако се можда варам.
Нек се не љути срећа што је за себе присвајам.
Нек ми не замере мртви што једва светлуцају у мом сећању.
Опрости, време, за сијасет незапаженог света у тренутку.
Опрости, стара љубави, што нову сматрам првом.
Опростите ми, далеки ратови, што цвеће носим кући.
Опростите, отворене ране, што се бодем по прсту.
Опростите, очајници, за плочу са менуетом.
Опрости, народе на станици, за мој сан до пет ујутру.

Праштај ми увреду, надо, што се понекад насмејем.
Праштајте, пустиње, што с кашичицом воде не потрчах,
И ти јастребе, већ годинама исти, у истом кавезу,
Непомичан, загледан увек у исту тачку,
Праштај, па чак и да си пуњена птица.
Опрости, посечено дрво, за четири ноге од стола.
Опрости, велико питање, за мале одговоре.
Истино, не обраћај на мене превелику пажњу.
Величино, укажи ми великодушност.
Отрпи, тајно постојања, што чупам нити из твог ламента.

Не осуђуј ме, душо, што те ретко имам.
Извињавам се свему што не могу бити свуда.
Извињавам се свима што не могу бити сваки и свака.
Знам да ме ништа оправдати неће докле год живим
Јер самој себи стојим на путу.
Не узми ми за зло, беседо, што позајмљујем патетичне речи
А онда улажем напор да их учиним, тобоже, лаким.

17. децембар 2012.

Антун Густав Матош: ТАЈАНСТВЕНА РУЖА

У моме тајном врту ћути дрека
Рогоборног вијека. Сјајни мајеви
Кроз мирис лебде уз ријеку меда и млијека -
Ој, снови мог живота, модри крајеви!

Јер душа моја башта је далека,
Висок зид је чува, сфинга и змајеви,
Туд шета драга жена, душе јека,
А њеним бичем струје свети гајеви.

Зовеш ли се Цинтија, Сибила,
Каквог си лика, не знам рећи;
Знам те као себе и немам за те ријечи.

Као санак дираш моје зјене,
Не знам што си, дјевојка ил вила -
О тајно мога врта! О ружо моје сјене!

15. децембар 2012.

Шарл Бодлер: ХИМНА ЛЕПОТИ

Стижеш ли са неба ил из вечних тама?
Твој поглед, божанствен и испуњен тмином,
Лепото! И добро и зло носи нама,
Па те зато многи пореде са вином.

У твом оку Сунце залази и свиће,
Ко олујно небо, ти одишеш зраком;
Усне ти амфора, а пољупци пиће
Што хероје слаби, децу чини јаком.

Из бездана крочи ил са звезда паде?
Уз твој скут се Удес мото као псето;
Насумице расипаш радости и јаде,
Владајући над свим, нехајна за све то.

По мртвима газиш и ругаш се њима;
Под Накитом твојим и Гроза је љупка,
А порок, тај драгуљ најдражи међ свима,
По стомаку твоме заљубљено цупка.

Озарени смртник лети твојим трагом,
Светиљко, и кличе: Благослов том пламу!
Дрхтави љубавник повијен над драгом
Сличи самртнику што милује јаму.

Са небеса или из пакла, шта мари,
Лепото! Грдобо грозна и проклета
Ако ми твој поглед, осмех и све чари
Шире врата досад непознатог Света!

Бог или Сатана? Анђео, Сирена,
Шта мари, чиниш ли - о, мирисе, сјају,
Свилоока вило, краљице љубљена!
Свет мање одвратним док нам дани трају!

14. децембар 2012.

Сима Пандуровић: ВЕЗЕ

Све на свету, друже, оставља свој траг
Невидљив и нежан, расут као прах,
А осетан ипак, тужан или драг,
Ко мирис старине, као цвећа дах.

Душе свију ствари живе, драги мој,
Лутају и живе... и ко им зна пут!
И јаве се каткад живима кроз слој
Ваздуха, ко мирис пријатан или љут.

Шта таквих мириса снесе вихор луд,
Ил јесењи студен ветар, или тек
Пролећа уздах раздражљив и мек,
И свих дана чудна и немирна ћуд!

Живот прошлих ствари, прошлих ружа век,
Давних снова радост, старих јада дах
Ветрови ми драги носе као лек
С мирисима тела што постају прах.

Ветрови су добре везе, драги друже,
Са светом што више не постоји сад;
А мириси душе што око нас круже
За тренутну радост, за наш стални јад.

13. децембар 2012.

Десимир Благојевић: ТО УСАМЉЕНОЈ ШАПАТ МЕЛЕМНИ

... Не иди! И узми љубав ти у своје руке:
дршће у грању злато вечери жарке,
уморне сенке мирују водом занесене
и беле валове скривају.
... Пронађи тамо и мене!

Небом се пропињу светлости јарке,
преблаге тишине у сужње звуке,
- ненадно снивају
и тавне ишчезле луке...

Не иди! И узми љубав ти у своје руке:
расклапају се - тише, тише за звуке...!

(1926)

12. децембар 2012.

Душко Трифуновић‎: ДАЉИНЕ

Даљина није ништа
она узалуд мами
ако на крају пута
опет живимо сами

Векови ништа нису
само слојеви праха
ако је љубави било
увек мање од страха

Даљине ништа нису до знатижеље пуке
јер све што је моје на овоме свету
то је на дохват руке

Векови нека теку по своме тајном плану
а све што је моје може да се деси
само у једном дану

06. децембар 2012.

Душан Матић: ДА ИМЕНУЈЕШ СЕНКЕ ЗВЕЗДА

Да именујеш сенке
И пламен
Да разгрнеш те магле
И камен
Између себе и јасне звезде своје
Смрти да станеш:
Колико топлих трава
Колико болних очију

Колико пута љубав
Колико пустиња
Да кажеш
Ниси стигао.

А грдан један џин на твоме
Прагу да уђе чека
И слабости све те да помете
На твоме дому

Узалуд

05. децембар 2012.

Милош Црњански: ШАЛА

Још сам ја весео
мада се нећеш удати за мене.
Та младићи су само сене,
не купе новац, већ успомене.

Бићеш госпа гојна,
удата често мало,
а серената недостојна.

Али ће на дну честите душе
и грађанских жила,
као гудало из далека,
као моја невидљива рука,
свирати сваки лептир бео,
и сваки јастук врео.

Пријатељ мој месец невесео,
у страсне ноћи мајске,
голицаве бестидне рајске
песмице, јер си ма часак само
драга једног попца била
у трави.

И кад тада останете насамо
имаће твој мужић
грдних мука.

01. децембар 2012.

Десанка Максимовић: ЗА ОНЕ КОЈИ НЕ УМИРУ НА ВРЕМЕ

За душевно стање
као од пре пола века,
за човека
који воли старинске љубавне песме,
за оне који се прохујалог држе,
који пишу како се писати не сме,
за људе који не умеју да иду брже,
који заостају бар пола корака,
за оне који не умиру на време,
који болују од осврта и растанака,
за оне који не пале и не жаре,
за старе подвиге и за славе старе,
за оне чији је завичај
на обалама прошлости остô,
за њихово горко сећања задовољство,
за оне који угашена сунца бране,
који се сећају снегова од лане,
тражим помиловање.

26. новембар 2012.

Антун Бранко Шимић: УЧИТЕЉЕВА КЋЕР

Јутро, мир и сунце. Она башчом шеће
Између уских лијеха, па се тихо смије.
У очима њеним ведар подсмијех среће,
У очима њеним тајна чар се крије.

Мирисавим зраком с цвјетних грана ори
Заглушни оркестар цврчака и птица.
Шумор. Она стаје, све јој лице гори;
На земљу јој пала кита љубичица.

Лети један голуб; на крило јој паде,
Па јој гуче гласом јутра и свјежине,
Па јој прича причу голубице младе,
Што га љуби жарко и од чежње гине.

Мирише ружмарин. Воња башча цијела.
Одлети јој голуб. Погледом га прати.
Чврсто стисла усне, као да би хтјела
За нечим нејасним слатко заплакати.

Бјежи стазом - сама не знајући, камо.
Поскакује и хрли. Чује глас даљине...
Остани у башчи! Лијепо дијете, амо!
За тобом све цвијеће умире и гине!

24. новембар 2012.

Бранислав Петровић‎: ПРИХВАТИХ ДАР

Прихватих дар који су ми дали
богови да би ме уз песме прождрали

Од гозбе до гозбе тумарам по добу
(јуче сам певао на сопственом гробу)

У мени се песник с философом коље
добро бити неће - широко им поље

Песник за црно чудо презире метафоре
и лажи
зато док пева (таква је погодба) философ
стоји на стражи

Философ стражари по највећем мразу и
дрхти као прут
заузврат му песник
кроз најцрње тмине
својом лудом главом
осветљава пут

јер шта су друго до рођена браћа
философ и песник - два гола голаћа

Јер шта су друго до зидари света
песник и философ - два чиста детета

Јуче су се тукли -
те њихове туче
мораће богови
напамет да уче!

21. новембар 2012.

Јован Дучић‎: ПАДАЊЕ ЛИШЋА

Корачаше нема, хладна, поред мене,
Без сребрне сузе у мутноме оку;
Крај нас беху мртве руже и врбене,
Падало је вече на воду широку

Старе једне реке. Њен је корак био
Кô корак самоће, нечујан и сетан.
Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо

Исти јад без суза и бол истоветан.

Мрак болесне ноћи засипаше прахом
Платане по врту, језеро прозирно;
Наша срца беху испуњена страхом
Туда, где све тако умираше мирно.

И кад у то вече што све већма мрачи,
Приближисмо уста што ледено ћуте,
Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи
И тај сваки пољуб смрт једне минуте.

Сваки удар срца, смрт нечег што живи!
Свака жеља стрепи да ће нешто стрти!
У овај новембар чамотни и сиви,
Не постоји Живот другде нег у Смрти.

20. новембар 2012.

Велимир Живојиновић Massuka: ТРИЛОГИЈА III

И буде добро да се гледа
кроз срце тужно у дан кишан,
што набујалом јаду не дâ
да букне, нит да буде стишан.

И буде добро да се ћути
крај стуба ког сред поља влажна,
где каљави се, пусти пути
кô пријатељства двòјê лажна.

И буде добро да се смеје
пут неба што се смркло тако...
Кад знаш већ: свуда тамно све је,
онда се даље пође лако.

18. новембар 2012.

Мика Антић: САПУТНИЦИ


Знам: све се неће на један осмех свести.
Знам: неће свима једнако бити сунца

На истој цести увек ће се уплести
Траг повратника са стопама бегунца.

Ходаће оба у једном истом смеру,
Теглећи сваки своју друкчију веру.

Па и ми тако, један уз другог, немо,
По истој цести теглимо животе и дане.

И упоредо, раме уз раме, идемо.
И лагаћемо како се разумемо,

Све док на крају не стигнемо
Тим истим правцем на две супротне стране.

17. новембар 2012.

Габријела Мистрал: СТИД

Када ме гледаш постајем лепотица
као трава по којој росе теку,
неће познати црте мог знаног лица
високе трске када сиђем на реку.

Стидим се уста која ми туга ломи,
крхкога гласа и колена с грубом снагом.
Сада кад си ме видео, пришао ми,
осетих се јадном и сасвим нагом.

Ниси срео на путу ниједан камен
окупан тако јутарњом светлошћу сненом,
ко жену ову ка којој си подиго пламен
погледа свога, опијен песмом њеном.

Ућутаћу да људи у ходу смелом,
пољем корачајући, не препознају
по блеску срећу што ми се зари челом
или по рукама што ми подрхтавају.

Ноћ је, и капи росе травама теку,
гледај ме дуго и нежно збори потом
јер већ сутра, силазећи на реку,
она коју си љубио, оде с лепотом.

Превео: Б. Прелевић

14. новембар 2012.

Алекса Шантић‎: АКО ХОЋЕШ

Ако хоћеш да о зори
Пјевам теби пјесме моје,
Ој, не бјежи са прозора,
Да ја гледам лице твоје!

Ако хоћеш да ти пјевам
О сунчаном топлом сјају,
Ој, погледни оком на ме,
Дивотанче, мили рају!

Ако хоћеш да ти пјевам
Ону тиху нојцу милу,
Развиј твоју густу косу -
Мирисаву меку свилу!

Ако хоћеш да ти пјевам
Мирис дивног прамаљећа,
Ој, разгрни њедра бијела -
Да удишем мирис цвијећа!

Ил' ако ћеш пјесму моју
О извору сласти бујне,
Ходи, ходи на груди ми,
Да ти љубим усне рујне!


12. новембар 2012.

Џон Китс‎: ЗАСТРЕПИМ ЧЕСТО

Застрепим често шта се може збити,
пре но ми перо плод ума убере:
да књиге могу и не довршити,
да неће бити зрења, праве мере;

кад гледам лица звезда како трепте
ко симбол свега што сан само има,
помислим, нећу доживети, све те,
магичне слике да такнем дланима;

када, лепото, у трену виђена,
схватим да нећу досећи твој плам,
ни леп осећај моћи, сем спомена

неузвраћене љубави! Тад знам,
у дивљем свету стојим сам, где милост,
славу и љубав гута ништавило

10. новембар 2012.

Вељко Петровић‎: ЗАШТО

О зашто смо се, зашто смо се срели
на мртвој стази опора вењања,
над мутним небом мађијског јесења,
о зашто смо се погледали, је ли?

О зашто се нисмо мимоишли, драга,
ко до две лађе на сред океана,
што црних једри, а с два мртва кана,
плове и мину у маглу без трага?

09. новембар 2012.

Иван В. Лалић‎: ПРЕПОЗНАВАЊА

Легендо, звучна ружо у густом ветру кужном;
Шумо у пламен бесмртног лишћа узидана,
Насељаваш ме црвеним болом јер си рана
У којој зује пчеле и граде саће чудесно

Крвљу цветова што расту у твоме врту јужном
И сољу вађеном из сузних очију времена;
То саће је удес и мене рана пече,
А осећати рану значи живети удесно,

О ватро пуна звукова, о ватро пуна семена,
Препознајем те у звезди што прва прогори вече,
Препознајем те ноћас можда у овој соби

У којој нема прозора, у којој нема врата,
Само тишина, ватро, и немушто куцање сата,
И твоје очи, ватро, о очи густе коби.

02. новембар 2012.

Војислав Илић: ИСПОВЕСТ

I
На трошном чуну, без крма и наде,
У мени вера губи се и мре;
Ја ништа више не верујем, ништа!
Ил' боље рећи: ја верујем све.

На мору бурном људскога живота
Прерано ја сам упознао свет:
За мене живот ништавна је сенка,
За мене живот отрован је цвет.

Трпи и живи!... Пријатељу драги,
О многом чему мислио сам ја
О благо оном ко не мисли ништа,
Тај мање тужи, мање јада зна!

Весело чедо Аркадије цветне,
Он не зна шта је трње, шта је кам;
За кршне кланце он је слушô можда.
Али по њима није ишô сам.

За њега свет је перивој од ружа,
По цвећу шеће као паун млад,
Његова душа језеро је мирно,
Његов се никад не колеба над.

01. новембар 2012.

Ђура Јакшић: ЈЕВРОПИ

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна, да л’ живет може
У таквом игу несрећни род?...

Изгинућемо!..

„Па изгините!“
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!

Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“
  • 11. јануара 1867.
 - извор -

.

31. октобар 2012.

Душан Васиљев: ЖИЦЕ

Пут нам је свима у болу исти,
ма се ми како звали:
бели генерали
или црвени екстремисти.
Видик нам је сив од жица,
и небо је сиво,
и душа је сива
у валу смрти, тифуса, падавица.

Нећемо у смеху подићи главе
ако се над нама бели ждралови јаве,
наш ће осмех за њима да се вине
у недокучне, слућене висине.

И кад нам над главом затутњи,
и заљуља се небо, и сунце, и жице,
не можемо да одолимо тешкој, крвавој слутњи,
и гледамо преда се нетремице.

О, боље да смо презрени у стиду
пали на неком непрекорачивом зиду.

Пути су нам сада од бола и беде сливени,
и жице нам погледе у небо крате.
Људи су у нама дубоко, дубоко скривени,
и не могу,
не могу,
да се врате...

30. октобар 2012.

Велимир Живојиновић Massuka: ПОД ХРАСТОМ


Дошао сам; сео. Знали смо се давно,
није се ништа зачудио храст.
Окриље ми је сачувао тавно,
и понудио ми тако једноставно
мир свога крила и ћутања сласт.

И ћутали смо дуго. Он је благо
погледом некуд лутао кроз дан:
жалио небо побледело наго,
тешио цвеће прецветало драго,
скупљао грањем умор света рâн.

Онда је рекô – (утехе је било
безмерно добре у карању том) –
- Ниједно срце и ниједно крило
није ти меко и удобно било
кô маховина у подножју мом.

- Једну сам душу тражио у свету,
рекох, да видик свој поделим са њом.
- А искидао сопствену у лету,
и нашô опет на исходу мету:
ћутање своје на подножју мом.

- Да, да... – Не збори! Слушај како кључа
рађање мисли, понирања ход
кроз жиле моје; како се клобуча,
навире, буја, док се заобруча
сокова чежња у радосни плод.

Овако сâм, у чврсте земље кори
удубен, видим свих токова пут;
све што се рађа, расте, дише, бори,
све то кроз моје лишће зажубори,
по душа свака дотакне ми прут.
  
Не тражи једну! Дах, она пролети,
нит конац мисли завезаће њу.
Свију се, свију дотакни и сети,
у сваку од њих своје гране сплети,
да с твојим цвећем цветају и мру.

28. октобар 2012.

Ристо Тошовић‎: НИ ТЕБЕ, ДЈЕВОЈКО, НЕМА

Све твоје је било куд трчиш
крај ковачнице, крај багрема,
али ковачнице више нема,
ни тебе, дјевојко, нема.

Знам стазице којим си брала

јагоде дозреле у шуми.
Али шуме више нема,
ни тебе, дјевојко, нема.

Знам липе, три друга стара,

са дјечацима гдје си се играла.
Али дјечака више нема,
ни тебе, дјевојко, нема.

Знам чамац којим си бродила

Дрином уздуж и попријеко.
Али чамца више нема,
ни тебе, дјевојко, нема

26. октобар 2012.

Пол Елијар‎: ОСЕЋАЊА

Ако ништа друго оно светлост
Светлост овога јутра
Вратиће те на земљу

Светлост овога јутра
Игла је забодена у тамну свилу
Бела трунка на црнини
Око отворено над ризницом

У лишћу твојих дланова
Клизиће игра даривања
Топлог
Велика опасност одбијања
Бледог

На путу случајности
Груби зид круни своје камење

Светлост овога јутра
Разголићује преда мном твоје груди
И све мирисе једнога букета
Од љубичице до јасмина

Пролазећи кроз сунце
Пролазећи кроз мисао

Шум мора шум је обалског шљунка
Маховина и мирис шумског цвета
Мед мирис врућег хлеба
Паперје младих птица

Светлост овога јутра
Пламен је који ме је створио
Рађа се плавкаст а умире зелен
Поглед први прва је кап крви

На пољу узбудљиве пути
Прва реч среће
Освежава своју жестину
Веловима росе

Небо је на твојим уснама
  • Превео са француског Никола Трајковић

24. октобар 2012.

Бранислав Петровић‎: ЗЛАТНА ПЕСМА

Камен није камен без свог ума камног.
Дрво без мудрости не би било дрво.
Где је ватра без разума свог пламног,
не Реч - Ум је био прво.

Цвет смеран у пољу порука је важна

подзмених мудраца - тај украс разума!
Птице мочварице, змије, жаба влажна,
само су трагања незнаног нам ума.

Сујето људска дивна си, надстварна!

Пепео звездани раван ти је тек,
а васељена ти је благодарна.

Док ума је људског трајаће пејсаж и век.

У пејсажу звер завија, гладна, гола:
Ум настао спаривањем зла и бола.

23. октобар 2012.

Мома Димић: СОНЕТ

Најсличнији си глави бодрој
што прва у небеса
испари мишљу модром
за гледом очију и ноздрва

А руке се крсне ближе
срцу свих лета и зима
Једна област другу стиже
и везује у сноп рима

За ногама које броде
до извора све до корена
по прашини поврх воде

тим ногама званим премалеће
за пожаром твојих зена
и најкрајња звезда креће

21. октобар 2012.

Танасије Младеновић: ЧЕКАЈ МЕ НОЋНО


Чекај ме ноћно на летњем треперењу сунца,
С којим сам сам у походе касноме дошао лету,
Лак и гибак ко струна
На плавој позадини видика.

Чекај ме ноћно, јер дан је сувише лак и кратак
За нежни пркос речи, за звон љубавног гука
У овом простору без међа, у овој коруби неба,
Планина, ливада травних и цвећа утишаног,
У овом кругу земље, и вода, и гласних птица,
Орлова ширококрилних и чавки враних боја
Које затамне зреник
Застором својих крила.

Чекај ме ноћно ко сутон љубавни загрљај мрака,
Кад светлост се слије у таму и као поток спусти
Низ глатку звездану путању,
Низ твоје руке и лице, низ косе и млечне груди,
Низ падину младог стаса и узбуркана бедра,
У којима љубав се љушка као у води жубор,

Као у птици песма,
И као урлик у вуку
На гладној ледини ноћи, на оштром сечиву мраза,
На таласању свих чула
Свих бића и свих ствари.

Чекај ме ноћно, јер лето самује уочи зоре
Кад пође да нас тражи
И створи нови занос.


15. октобар 2012.

Шарл Бодлер‎: УЗНЕСЕНОСТ

Изнад свих језера и изнад долина,
и изнад највишег планинског врхунца,
и даље од звезда и даље од сунца,
и изнад граница свемирских дубина

Креће се мисао са толико страсти,
као добар пливач међу таласима,
и оставља бразду међу просторима
са неизрецивом и мужијачком сласти.

Одлети што даље од гњилих мочвара,
прочисти се горе у јаркоме зраку
а пиј као нектар у овоме мраку
ватру која врата небеска отвара!

Из брига и јада од којих се гине,
од којих се душа мутно замаглила,
сретан је ко може у замаху крила
узнети се према пољима ведрине!

И налик на шеву само зато мари
да свакога јутра чисти ваздух куша,
ко над свиме лебди и без муке слуша
разговоре цвећа и свих немих ствари!

12. октобар 2012.

Милутин Бојић: БАЈКА О ЖЕНИ

Љубичастом паром дише Земља сана,
Модри су чемпреси сагли главе тужно,
Врх мртвога мора крикне која врана,
У златноме бакру тоне сунце јужно.

Усијан се песак бели и прелива,
Задрев у небеса ред планина спава,
На црвеном жалу слет ждралова снива,
Рој мушица дршће изнад речних става.

Врућ, запахнут миром и музиком боја,
Са досадом Човек сву ту раскош мотри,
Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја,
И тражи у сунцу да свој одглед смотри.

Зрелост једрог дана празна му је сена,
Нејасних облика једно Ново чека,
Скуп раскоши, сунца, нестално ко пена.
— И одједном он се страшћу зацерека.

Са јелових гора слазила је Жена.

(1911)

09. октобар 2012.

Иво Андрић‎: ШТА САЊАМ И ШТА МИ СЕ ДОГАЂА VIII

VIII
Дани се гасе.
У ову јесен ничу жеље у мени
К'о у најлуђе пролеће.

Огромно небо јесењег дана.
Касне птице. Сан.
Сан у сну. И снови губе лице
У вечерњој магли снова.

Огромно небо и понор маштању,
А никог нема да ми руку дода.

Тад ми је земаљски пут
И људско лице.

Само још ноћу, док пролазим улицама,
Пустим и мрачним,
Причини ми се да ме неко зове
По имену.

Иво Андрић‎: ШТА САЊАМ И ШТА МИ СЕ ДОГАЂА VIII

VIII
Дани се гасе.
У ову јесен ничу жеље у мени
К'о у најлуђе пролеће.

Огромно небо јесењег дана.
Касне птице. Сан.
Сан у сну. И снови губе лице
У вечерњој магли снова.

Огромно небо и понор маштању,
А никог нема да ми руку дода.

Тад ми је земаљски пут
И људско лице.

Само још ноћу, док пролазим улицама,
Пустим и мрачним,
Причини ми се да ме неко зове
По имену.

06. октобар 2012.

Десанка Максимовић: СРНИНА МОЛИТВА


Истоку окренута,
срна под бором клечи,
моли се молитвом звериња,
без речи.

Од јутарњег сјаја
очи су јој црвене,
не види око себе ништа,
ни околно дрвеће,
ни језеро, ни мене.

Хиљаду је векова дизао
њен високи храм,
вајао стубове у њему,
Господ сам.

Маховином је застро
камен голи,
да би срна имала
где да се моли.

Истоку окренута,
моли се дигнуте главе
да борови право расту,
да зиме не буду љуте,

да дрво ново никне
на месту где старо се осуши,
да у језеру вода
никада не пресуши,

да јасне буду зоре,
да шуму мимоилази гром.
Истоку окренута
моли се за свој дом.

И свуд из борове коре,
кроз шуме храм,
миришу тамњан и смола.
И док се моли, свећу
држи јој Господ сам.

04. октобар 2012.

Милош Црњански: КАРИКАТУРА


O да си само једном
пао по женском телу медном
умирао би радо.

Шарени просјаци под твојом ногом
рикали би узалуд за Богом.
Осмех би ти разочаран и благ
падао са крста, као голуб
бео и драг.

А да небо загрми
и распе камење са путева стрми
у девети час.

Очи твоје не би дизо криком.
Заогрнут модрим олујним видиком
умирао би мирно после сласти.
Мутним би оком гледао по небу,
како тама и ужас расту.
А из жила плавих, набреклих од хода
капала би крв и вода,
на клечећи женски стас.

Милош Црњански: КАРИКАТУРА


O да си само једном
пао по женском телу медном
умирао би радо.

Шарени просјаци под твојом ногом
рикали би узалуд за Богом.
Осмех би ти разочаран и благ
падао са крста, као голуб
бео и драг.

А да небо загрми
и распе камење са путева стрми
у девети час.

Очи твоје не би дизо криком.
Заогрнут модрим олујним видиком
умирао би мирно после сласти.
Мутним би оком гледао по небу,
како тама и ужас расту.
А из жила плавих, набреклих од хода
капала би крв и вода,
на клечећи женски стас.

03. октобар 2012.

Антун Бранко Шимић: ЉУБАВ


Згаснули смо жуту лампу

Плави плашт је пао око твога тијела

Вани шуме облаци и стабла
Вани лете бијела тешка крила

Моје тијело испружено подно твојих ногу

Моје руке свијају се жуде моле

Драга, нека твоје тешке косе
кроз ноћ завијоре, завијоре

Кроз ноћ,
косе моје драге дубоко шуморе
као море

02. октобар 2012.

Брана Црнчевић‎ | КРИК

У песме скривен ко у шуме,
у лишћу речи и трави душе,
ја чекам да и звер разуме
у моме грлу крик угушен.

Крицима мртвим звона звоне,

мозак, ко небо, наоблачен.
Сузе ми као звери гоне
а немам коме да их плачем.

И чујем своје крике нове,

пробијају се кроз све страже.
Добро је што их у грлу лове
јер немам коме крик да кажем.


Брана Црнчевић

01. октобар 2012.

Јелисавета Багрјана: INTERIEUR

Ти ме гледаш тако љубавнички нежно,
реч ти је тако и топла и одана.
Напољу завија вејавица снежна.
Ја те слушам далеко некуд загледана.

Веју необични мириси и маме
са цветова изнад мене наднесених,
и напомињу без речи, они сами,
да су ми јуче од тебе донесени.

Ти си одан, веран и нежан све више,
ти си неопозиво крај мене засто -
и опрости мој смех намеран и смишљен,
и моје женско понеко лукавство.

Јер и ја волим љубављу из приче –
безнадежност, патња и мени су знани,
и често се само напразно заричем
да не идем на састанак заказани.

Али када те зачујем да се ближиш,
рекло би се, ненадно, нагло пробуђена,
тамо кроз други улаз, да не видиш,
утекнем сва збуњена, изгубљена.

И одлазим ка њему покорна
као у мутном хипнотисаном стању.
И враћам се убијена и уморна,
понижена, у горкоме покајању.
  • Превела с бугарског Десанка Максимовић

30. септембар 2012.

Војислав Илић‎: ЉУБАВ

О што ме, срце, гониш ти,
И мориш духа моћ?
Сунце је зашло - мирно спи,
Тавна се спушта ноћ...

Да, тија поноћ шири лет,
Све живо снева сан;
У светле снове пада свет,
И светли чека дан;

Ал' ноћ кад падне, бајна ноћ!
Почињем песму ја
И те је песме силна моћ,
Младост јој име зна!

И стократно је срећан свак
Те песме ко је плен;
Живота у њој трепти зрак,
И бол је сладак њен!

О, пусти да њом певам ја
И срећу, бол и јад:
Јер тешко теби ако та
Изумре песма кад!

1881.

25. септембар 2012.

Пол Елијар‎: ‎ ВОЛИМ ТЕ

Волим те за све жене које нисам упознао
Волим те за сва времена у којима нисам живео
Због мириса велике пучине и мириса топлoг хлеба
Због снега што се топи и првих цветова
Због чедних животиња којих се човек не плаши
Волим те због вољења
Волим те због свих жена које нисам волео

Једино у теби ја се добро видим 

Без тебе не видим ништа него широку пустош
Између некад и данас
Постојале су све те смрти што сам их оставио иза плота
Нисам могао пробити зид свог огледала
Морао сам учити живот слово по слово
Како се заборавља

Волим те због твоје мудрости која није моја
Због здравља
Волим те упркос свим обманама
Због тог бесмртног срца што га не задржавам
Ти мислиш да си сумња а ниси него разум
Ти си велико сунце што ми на главу седа
Кад сам сигуран у себе самога.

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо


Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце