уторак, 31. јануар 2012.

Халил Џубран: ПРОРОКОВ ВРТ

(Кад вас љубав позове)
Кад вас љубав позове, пођите за њом,
Премда су стазе њене тегобне и стрме.
А кад вас крила њена обгрле,
Препустите јој се,
Премда вас мач, скривен међу перима њеним,
Може повредити.
А кад вам проговори, верујте јој,
Премда вам глас њен може уништити снове,
Као што северац опустоши врт.
Јер, баш као што вас крунише,
Љубав ће вас и разапети.
Исто као што вас подстиче да растете,
Исто тако ће вас и окресати.
Као што се упиње до висина ваших
И милује вам гранчице најтананије
Што трепере на сунцу,
Тако ће се спустити и до вашег корења
И протрести га у његовом пријањању за земљу.
Попут снопља пшеничног,
Сакупиће вас у наручје своје.
Омлатиће вас, да би вас оголила.
Просејаће вас, да би вас отребила од кукоља.
Самлеће вас, до белине.
Умесиће вас, док не постанете гипки.
А онда ће вас изложити својој светој ватри,
Тако да постанете свети хлеб
За свету Божју светковину.

Све ће вам то љубав учинити,
Не бисте ли спознали тајне свог срца
И у спознаји тој постали део срца живота.

Будете ли, ипак, у страху своме
Тражили само љубавни мир и задовољство,
Боље вам је онда да покријете голотињу своју,
И одете са гумна љубави,
У свет који не познаје годишња доба,
Где ћете се смејати,
Али не пуноћом смеха свог
И плакати,
Али не до последње сузе своје.

Љубав не даје ништа осим себе
И ништа не узима, осим себе.
Љубав не поседује, нити допушта да је поседују;
Јер, љубав је довољна љубави.

Кад волите, не треба да кажете: "Бог ми је у срцу",
Већ: "Ја сам у срцу Божјем."
И немојте мислити:
Да можете усмерити путеве љубави,
Јер љубав, ако јој се учините вреднима,
Усмериће ваше путеве.

Љубав нема других жеља него да се испуни.
Али, ако волите, а морате још и да желите,
Нека вам ово буду жеље:
Да се истопите и будете као поток разиграни
Што пева свој милозвук ноћи.
Да спознате бол превелике нежности.
Да вас рани сопствено поимање љубави;
И да крварите драге воље и радосно.
Да се пробудите у праскозорје
Са срцем крилатим и упутите захвалницу
За још један дан љубави;
Да отпочнете у послеподневном часу
И размишљате о љубавном заносу;
Да се с вечери вратите кући са захвалношћу,
А потом да усните са молитвом за вољено у срцу
И песмом слављеничком на уснама...

понедељак, 30. јануар 2012.

Рабиндранат Тагоре‎: ТИ И ЈА

Ти испуњаваш моје мисли
Дан за даном
Поздрављам те у самоћи
Ван света
Ти си загосподарила
Мојим животом и смрћу.

Као сунце на изласку
Моја душа тебе нетремице гледа
Као једино око.
Ти личиш на узвишено небо,
Ја личим на бескрајно море
А између пун месец плави.

Ти си вечито спокојна
Ја сам без починка трајно
Па ипак – на далеком хоризонту
Ми се стално срећемо.

петак, 27. јануар 2012.

Војислав Илић | СВЕТИ САВА

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затвореног светогорског манастира?
„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.

Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.

За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.

Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.


четвртак, 26. јануар 2012.

Хајнрих Хајне: ИМАШ БИСЕР

Имаш бисер, дијаманте
И све за чим свет уздише;
Ти најлепше очи имаш –
Мила моја, шта би хтела више?

Твоје миле, дивне очи
Из срца ми измамише
Безбројне ми вечне песме –
Мила моја, шта би хтела више?

Твоје миле, дивне очи
Многим болом мене бише;
Ти ме њима упропасти –
Мила моја, шта би хтела више?

среда, 25. јануар 2012.

Милорад Панић Суреп: ЗАПИС

Нек каже ко шта мисли
а ја знам
на свету човек је сам,
увек сам.

Нек каже ко шта мисли,
а ја знам: ма био кам,
цвет,
или плам —
и живећеш, и цвасти, и спламсати
сам.

Па нека каже ко шта хоће,
ја знам:
ако и заволиш кога,
заволећеш га зато што си сам.

понедељак, 23. јануар 2012.

Јован Дучић: МОЈА ЉУБАВ

Сва је моја љубав испуњена тобом,
Као тамна гора студеном тишином;
Као морско бездно непровидном тмином;
Као вечни покрет невидљивим добом.

И тако бескрајна, и силна, и кобна,
Течеш мојом крвљу. Жена или машта?
Али твога даха препуно је свашта,
Свугде си присутна, свему истодобна.

Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,
Рађаш се у мени као сунце ноћи,
И у моме телу дрхтиш у самоћи,
Распаљена огњем или смрзла тугом.

На твом тамном мору лепоте и коби,
Цело моје биће то је трепет сене;
О љубљена жено силнија од мене -
Ти струјиш кроз моје вене у све доби.

Као мрачна тајна лежиш у дну мене,
И мој глас је ехо твог ћутања.Ја те
Ни не видим где си, а све друге сате
Од тебе су моје очи засењене.

четвртак, 19. јануар 2012.

Иван В. Лалић‎: STRAMBOTTІ

2
Ја уснем поред тебе тек кад зора
Запара ноктом дно неба кроз гране —
Па знам кад сањаш, знам и какав сан је,
Да ли паслика врта или мора.
И тако читам ноћно путовање
На лицу вољеноме, још без бора:
Да путовање сведе ујутро се
У траг на јастуку и мирис косе.

  • Па­сли­ка је ви­зу­ел­на, уну­тра­шња сли­ка ко­ја још из­ве­стан тре­ну­так  оста­је у све­сти по­сле опа­жа­ња из­ве­сног са­др­жа­ја ка­да се за­тво­ре очи – "иза за­тво­ре­них очи­ју".

четвртак, 12. јануар 2012.

Вељко Петровић: У ПРОЛАЗУ

Прошла је крај мене нечујно ко мирис,
И кад даље тихо и светачки мину,
Бледа као љиљан, поносна ко ирис;
Траг јој испод ногу златним блеском сину.

О, ко си ти, жено са незнаних страна,
Обасјана чудним, надземаљским сјајем?
Ти ускрсла песмо румених ми дана –
Имена ти не знам, али те познајем.

Ти си ко увелак из ког тајно струји
Прва моја љубав, она срећа тија –
Ах, у срцу моме пробуђена бруји,
Она слатка, слатка стара мелодија.

уторак, 10. јануар 2012.

Емили Дикинсон‎: ПОСТОЈИ ЈОШ ЈЕДНО НЕБО

Постоји још једно небо
увек мирно, плаво, ведро,
постоји још једно сунце
и кроз њега таме зрнце.

Заборави сушне шуме, Остине,
заборави поља тишине.
Ево једне мале шуме
чији лист је боје зелене.

Ево једне светле баште
без мраза, ко из маште,
и у њој цвеће боје снује,

чујем пчеле како зује
брате мој, молим те
дођи до моје баште!

уторак, 03. јануар 2012.

Десанка Максимовић‎: ЉУБАВ

Мојој мисли на тебе нежној и смерној
не знам узрока, ни часа зачетка,
она је као заручнички прстен на руци верној
кружна: нема ни краја ни почетка.

У мом срцу свемоћна је ова мисао,
она збиље претвара у чаролије;
свему што бива даје драж и смисао,
због ње мој осмех сине, суза се пролије.

Због ње моје очи бивају лепшим, снови бољима.
На мој живот благо пада одсјај њен
као по уморним путима и пољима
мирисна вечерња сен.

понедељак, 02. јануар 2012.

Милош Црњански‎: ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ

Цео нам је дан дуг, и досадан.
До вечери, кад се, кришом, састајемо.
Пољубац један, брз, и неугледан,
доста нам је. Да се свету насмејемо.
Да одемо у ноћ, као да смо криви.
Лако, као тица, која кратко живи.

Наш вити корак не везује брак,
ни невини занос загрљаја првих.
Него осмех лак, што цвета у мрак,
на усницама са две-три капи крви.
Руке нам не дрхте, од стара прстења,
него од жуди, страха и сажаљења!

Ах, није тај страх само наш уздах,
кад видимо шуму, како лако цвета.
Него је то плах, испрекидан дах,
којим би некуд даље, са овога света.
У Слободу, куд, над нама, гране језде.
У прах мирисан, куд липе распу звезде!

Узеше нам част, али светли сласт,
небесна, као понос, на нашем лицу!
Наша је страст гурнула у пропаст:
лажи, законе, новац, и породицу.
Од понижења нам је клонула глава,
али нам се, у телу, пролеће спашава!

Наш тужан осмех благосиља грех;
жиг оних који љубе, на свету целом.
Цео нам је дан дуг, и досадан,
и пролази у ћутању невеселом.
Тек увече, слободан ко у трави цвет,
ја те чекам. На једној клупи. Разапет.

Београдски универзитет, 1919.



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top