субота, 30. јун 2012.

Војислав Илић. НЕБЕСНИ ЗВУЦИ



На крилу рајских снова, у часу тишине бајне,
Побожну душу диже лахора благи лет,
Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне,
И смерна душа види небески, зрачни свет.

Светови доле блуде... Над њима вечност тавна
Спокојно, тихо спушта копрене своје скут,
И круна божијег труда, светило ведрога дана,
У мирном ходу своме свршава дневни пут.

Ту, дигнув руку своју спрам зрачног погледа свога,
Херувим с пажњом следи времена бурни ход,
И тихом, рајском песмом он слави љубав и бога,
И песмом својом снажи самртни људски род.

У току бурних дана ти благи, небески гласи,
Смртноме створу дају питому, рајску ћуд,
И у том слатком часу пожуда адска се гаси,
И смерна, света љубав таласа људску груд.

Тако у бледи сутон на мирне и цветне равни
Бисерна роса пада. И лахор свеж и драг
Ковиље густо стреса и лети у бескрај тавни,
И слатки мирис буди и шумор, тих и благ.

1883.

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top