недеља, 29. јул 2012.

Милутин Бојић‎: ‎ОНИМА ШТО ПЛАЧУ

Ја хоћу да радим не губећи време,
Да не кукам после како немам среће,
Како је за борбу слабо моје плеће
И како су људи стене глухе, неме.

Ја хоћу да радим, ја тражим живота,
Не плашим се борбе, у њу ступам смело.
Ја хоћу да створим пуно снаге дело.
Не плаши ме моја властита Голгота.

Кидајући себе, ја хоћу да стварам,
Да челичним длетом чврсти камен парам
И да створим дело што времену прети.

Да саломим леност овог млаког друштва,
Пуног женских ћуди и мушког мекуштва.
Сада! Плач не трпим; плач се грозно свети.

субота, 28. јул 2012.

Драгутин Тадијановић: СУСРЕТ

Кад угледам гдје ми
У сусрет корачаш
видим плаху кошуту
Крај шумског извора.
Моју душу обузме
Силна радост живота
Извадивши лудо срце,
На длану бих га пружио
Теби

четвртак, 26. јул 2012.

Фридрих Шилер‎:ПОКЛОНИК

У рано пролеће младости,
још к'о младић путник поста;
живот игре и радости
у очевој кући оста.

Са наслеђем и имањем
весела се растах лика
па, с дечијим осећањем,
узех штаку поклоника.

Моћном надом пут ми створен –
поуздање вера шаље:
"Пут је теби већ отворен, путуј –
вели – "само даље."

Све ка јутру... а где стоје
златна врата, ту се свраћа
уђи – ту све земно што је
у вечно се преобраћа.

Ту од таме светлост бива,
све се мења дању, ноћу –
али вечно ту се скрива
то што тражим и што хоћу.

На мом путу стоје горе,
и бујица све препреке;
греде мећем на поноре,
а мост преко дивље реке.

Стигох тако једном залу:
река тече ка истоку,
ја се дадох њеном валу,
предадох се њеном току.

Мору грдном на пучину
таласа ме игра води,
односи ме у празнину
ал' ме циљу не приводи.

Ах, ту нема више стазе!
Тајне које небо крије
на свет земни не силазе –
оног тамо овде није!

уторак, 24. јул 2012.

Витомир Вито Николић‎: ДРУМОВАЊА

Пјевају у мени друмови снажни,
друмови добри као длан очин.
Морам данас отић некуд, да потражим
мало одмора за уморне очи.

Идем без поздрава, без порука,
овако лијепо помућеног ума,
да тражим окука, окука, окука,
и иза сваке - само парче друма.

Пустите ме, пустите да одем,
без питања како, и зашто, и докле,
друмови увијек некуда воде,
а ја сам номадском глађу проклет.

недеља, 22. јул 2012.

Жак Превер‎:‎ ФИЈЕСТА

И чаше су биле празне
И флаша разбијена
И кревет распремљен
И врата затворена
И све стаклене звезде
Среће и лепоте
Трептале су у прашини
Непочишћене собе
И био сам мртав пијан
И луд од радости
И ти жива пијана
Гола у мом загрљају.

четвртак, 19. јул 2012.

Владимир Мајаковски‎: О ЉУБАВИ

Дим појео ваздух љут.
Соба је -
глава у паклу пуном буке.
Иза тог прозора,
сетих се први пут
лудачки миловах твоје руке.

А сада седиш, срце железно, туђе,
Још је дан -
тераш ме уз осмех, можда лукав.
У тамном ходнику никако да уђе
дрхтајем сломљена рука у рукав.

Поћи ћу,
бесциљно, до бестрага.
Дивљи,
избезумљен,
очајан, јадан.
Не треба
тако
моја драга,
растанимо се одмах сада.

Па, ипак,
моја љубав -
тешко бреме за те
на теби стоји,
ма куд побегла тајно.
Дај, последњим криком својим
да горчину увреда истерамо.
Бука ознојених до умора,
што спас нађе у влатима раже.
Без твоје љубави
ја
немам мора,
волим те стиховима - не помаже.

Да се одмори - и слон се спрема,
легне у песак, врели, истински.
Без твоје љубави
ја
сунца немам,
а не знам где си, не знам с ким си.

-----------------------------------------
Да сам те крунисао
заборавићеш сутра,
и то да ми душа страда од љубавних брига,
а немирних дана карневал мутан
просуће странице мојих књига.

недеља, 08. јул 2012.

Стеван Раичковић‎: ЧУВАРИ

Ти који луташ од једног немог зида
До другог зида који исто тако ћути:
Уђи у моју собу, нека те трава извида,
Та верна видарица која већ почиње да жути.

Уђи у моју собу и седи на обли камен
Тај непреварени престо на ком сам дуго владао,
Има на њему места за многи горки пламен,
Покуцај тихо: две птице, два једина чувара отвориће ти радо.

Поделићемо лепо једини хлеб тишине,
Под мојим кровом од лишћа ломи се најправедније,
Овде је једино злато: кад се грана одшкрине
У топло жуто сунце које се наискап пије.

Ти који луташ, ти имаш исте очи, сасвим исте
Као и стабло крај којег прођеш сто пута.
Ја знам сва стабла висока и њихове очи чисте
И знам твој поглед од лишћа зелена, твој поглед од лишћа жута.

У мојој соби је место за очи и најтужније.
У мојој соби је ведро ако је небо плаво или бело.
Над њом се само понекад, у јесен, застава од ветра вије.
Са златном звездом од лишћа што је свело.

Ти који луташ уђи у моју собу.
Прођи кроз пусти ходник и покуцај на врата.
Истина, у њој је понекад мукло као у гробу:
Од страшног гласа тишине, од сјаја црног злата.

субота, 07. јул 2012.

Даница Марковић: GALIUM VERUM /ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ/

Клекнух у пољу широку, пред цветом
Што носи име твоје, увек драго;
Ветрић је својим доносио летом
Мириса шумских једнодушје благо.

Немадох снаге, да ускинем цвета,
И сагох главу над његовим струком,
А, као вапај подземнога света,
Зајеца ветар помамним фијуком...

Ветар ме хладни до костију проби
На топлом сунцу ведрог летњег дана.
Ал слику тамну моје мрачне коби
Одагна одјек клика раздрагана:

То сељанчица, у шарену руху,
С рукама пуним ивањскога цвећа,
Газећи траву и стрњику суху,
Расу се јато дуж реда дрвећа.

Ветар умуче пред обесном кликом!
Ја пружих руке ка веселој чети.
И склопих очи пред шареном сликом,
Иштући само свеже руковети.

Сви се кораци управише к мени.
Слише се речи у нејасне звуке.
И као цвркут птичица малени,
Слише се речи у нејсне звуке.

Сагледах цвећа руке своје пуне!
На узбуркане притиснух га груди!
Клетва се диже,да удес прокуне,
И мрачну клетву што сковше људи!

/одломак/

среда, 04. јул 2012.

Данило Киш: ОПРОШТАЈ С МАЈКОМ

Мајко! Твој стаклени поглед душу моју мути
и режу ми зјене изломљене боре...
Скамењена, модра, твоја усна ћути,
а ја чујем тихе, њежне разговоре.

Још једном, мајко, о још само једном
топле прсте ти у косу ми урони,
да осјетим, мајко, у том јутру ледном
жар љубави твоје... И док звоно звони,

само једну ријеч утјехе ми кажи,
па склопи око што у бескрај зури,
осјећам да тај поглед мене тражи,
док низ свело лице задња суза цури.

О, та би суза хтјела рећи много:
пољубац мајке што се на пут спрема,
и савјет прије но се каже: "Збогом..."
њежну љубав мајке које више нема!

уторак, 03. јул 2012.

Јован Јовановић Змај: СУНЦЕ И ВЕТАР

Хвалио се ветар свуда,
Уздиз'о се преко свега,
И сунцу је пркосио
Да је јачи и од њега.

"Ниси јачи" — сунце рече;
"Хвалџија си ветре само!"
"Ја ти рекох да сам јачи!"
"Е, па хајд да покушамо!"

"Ви'ш путника оног доле
Где корача поред Саве,
Да видимо ко ће прије
Шубару му скинут с главе!"

Поче ветар дуват', али
Што он већма дува, брије,
Путник већма капу чува
и на уши навлачи је.

Затим поче сунце сјати,
кад је ветар већ умин'о —
Сунце сјало љупко, мило,
А путник је капу скин'о.

недеља, 01. јул 2012.

Милош Црњански: ПОРТРЕ

Душа ти је раскидана, чиста, болна,
бледа као лица руских нихилисткиња.
Поглед ти је горак и свет, ко у мадона,
у капелама где кандило једва тиња.

Озбиљна си и тужна и поштена.
Кад тио свираш Бетовена
чело ти је пуно тешких бора,
као да си мушко, што се свуд потуцо,
са Христом, Мефистом и са Дон Хуаном,
у животу веселом и тужно насмејаном.
Као просјак са барикада пуцо,
и ко Цезар долазио са мора.

Ал чим се заљубиш...
чланци твоји и груди малене
и колена тврда ко круне од сребра,
и бледе усне што брзо зарумене,
и сјајна лака ребра
чине те маркизом...

У страсти очију плавих,
и жилица јако љубичастих,
и груди ко цветови што вену,
цветови бели први...

Маркизом, што бледа од уживања
безбожна, иронична кад се зора јави
одлази испод грана.
И оставља драгану за успомену
две три капи љубичасте крви.


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top