28. децембар 2013.

Никола Шоп: ТАНЈИ ПОХОД

Вечерас ја сам као скромни слуга
Њој у наслоњачи пришао са кључем.
На моме лицу блиједила се туга.
О како сам зажелио снен да је свучем.

Да клекнем и ципеле јој скинем тако мирно.
И оставим их тамо, гдје су увијек биле.
Пун страха тада бих и чарапе јој дирно.
Дрхтале би руке, пузећи испод свиле.

У души ми не би било ништа црно.
Голе бих јој ноге својом сјеном скриво.
И пришао столу, свјетиљку заврно,
Мрак да буде свуда, а око ње сиво.

Ал' како бих дугмета напипо у тами,
Одјећу боје плаве да откопчам са ње,
Тог часа да л' бисмо у соби били сами.
И прозирно је можда кошуље бијело ткање.

На лицу копрена ми све тамније туге.
О не, не бих смио да је свучем.
До врата сам домилио тишином скромног слуге.
И погледо, и погледо и изишо са кључем.

27. децембар 2013.

Бранко Миљковић: ПРОПОВЕДАЊЕ ЉУБАВИ

Нема мене ал има љубави моје;
Видим је у сунцу и земљи где нам труну кости.
Довршава се дан у њеној захвалности
Слично музици слично празнини, спокојем.

Она ће сачувати намере моје и твоје
И васкрснуће мртве рођендане по милости.
У подножју ветра немерљива сен охолости
Нестаће у пепелу оних што више не постоје.

У пусто срце у мртво време ме зови,
Минула чежњо, да се свет понови.
Ако не сазнах љубав и успавах свој ум,

Па ми је празан дан који још дошао није,
Ко грану која се издужује у узалудан шум
Нека ме недостојног ветар обавије.

- извор -

25. децембар 2013.

Мика Антић: МИ СМО СЕ СУВИШЕ СРЕТАЛИ

Ми смо се сувише сретали на раскршћима незнаним
Мада смо различитим путевима корачали
Тињало небо вечерње у шипразима звезданим
И увек облаци ждралова са пролећем се враћали.

Ми смо се сувише сретали а речи рекли нисмо
И у лета коврџава са препланулим лицима
Под капом зелених дудова за часак застали смо
Па онда прошли, одлутали свако за својим видицима.

У новембру су облаци као буктиње рудели
И ветар кишама умио сиво поподне оголело
А путеви се дужили и раскршћа су жудела
За нешто кратко у сусрету што се толико волело.

У зиме снежне, побелеле к'о твоји испрани дланови
Дуго си, дуго чекала под јабланом, на смету
И врат ми голи увила марамом својом ланеном
Да сивооком путнику не буде зима у свету.

Па ипак, ти су сусрети тек кратка радовања
Јер знам: на неком раскршћу нећу те видети више
Пружићеш некоме дланове, престаће путовања
И под кров неки свратићеш да се склониш од кише.

Спустићу твоју мараму успут крај путоказа
И са ветром - другаром отићи набраних веђа
Јер мени живот престаје ако сиђем са стаза
И пред нечијим вратима скинем торбу са леђа.

23. децембар 2013.

Томас Стернс Елиот: ПОСВЕТА МОЈОЈ ЖЕНИ

Њој, која ми дарује радост неизмерну,
И што се моји осећаји буде кад будимо се ми
И што истог трена мир дође кад време је сна,
У нашем дисању складном.

Наша заљубљена тела миришу једно на друго
И не требају нам речи да се разумемо
А некад бесмислене речи нежно схватимо

Неће од зловољног ветра се заледити
Ни од суморног тропског сунца увенути
Цвеће у цветњаку који је наш и само наш

И нек строфе ове прочитају многи:
то је интимност наша – поклон људима.

20. децембар 2013.

Тин Ујевић: ЗЕЛЕНУ ГРАНУ

Зелену грану с тугом жута воћа
у каквом старом сплитском перивоју
сањарим с миром док се душа ноћа
и влага снова хвата душу моју;

ал' чежња дршће као птиче голо,
к'о плава пјесма нагло прекинута,
к'о небо блиједо и безнадно коло,
к'о боси просјак на по' пуста пута.

Сва љубав моја усред цесте кисне,
моје је срце од седам комада;
под сваким мачем један плам да врисне;
над мојим дахом мраморна громада.

Тмурне се мисли реска свјетла боје;
крв у мождане, мозак ван да скочи;
над мојим мраком сијевају тек своје,
туђинска жено, самилосне очи.

- извор -

18. децембар 2013.

Светислав Стефановић: АКОРД

Доћи ћу ти драга, у јесење вече
кад све ко вал смрти сива киша гута,
и пустињом мрака само бол што лута,
бол који од суза само жешће пече.

Рећи ћу ти речи као јесен тужне,
мутне ко та киша која звезде гаси,
пусте с криком смрти тонућ ко таласи,
и болна ко нада једне душе сузне.

О, да ли ћеш вечно тајанствена жено,
чути речи где ми све се сузе слише,
кô сви ритми туга у падању тмина ?

И да л'  ће на твоје срце затворено
пасти бол мој црни из црних дубина,
кô на прозор избе црни акорд кише?!

17. децембар 2013.

Октавио Паз: ЈЕСЕН

У пламену, запаљена јесен, 
гори каткада моје срце,
чисто и само.

Ветар га буди,
додирне му средиште и онда га обеси
за светлост која се смеје ни за кога:
каква расута лепота!

Тражим неке руке,
неку присутност, неко тело,
оно што зидове разбија
и рађа опијене облике,
додир, глас, окретај, неко крило само,
небеске плодове голе светлости.

Тражим по себи, унутра,
кости, нетакнуте виолине,
усне које сањају усне,
руке које сањају птице...

И нешто незнано што каже - никада,
а пада с неба,
од тебе, мој Боже и мој противниче.


15. децембар 2013.

Мика Антић: УСПАВАНКА

Свет овај, у ствари,
и није тако рђав и зао,
мада понеко плаче
и самује
и брине.

Можда је сутон с крова
сасвим случајно пао.

Можда би и ноћ да сване,
можда би и ноћ да сине.

Волим да свако ваља
и верујем бескрајно:
сванућа постоје зато
да човек лакше дише.

И склапам очи.
И сањам
потајно
то врело
то сјајно
јутро од ветра и влати
што се над крошњама њише.

А сигурно је важно
и од свега најпрече:
за сваки образ на свету
по један пољубац скројити.

И кад се умориш горко,
и трне у теби вече,
дивно је свој јастук надом
залити и обојити.

И важно је ово,
важније од најпречег:

кад се толико лепоте
у себи чува и има,
умети,
да нико не сазна,
бар комадић тог нечег
умотати у снове
и досањати свима.

Тако ће век твој бити
мање самотан,
зао,
са мање брига,
ружноће,
и плача,
и страха
и туге.

И сваки пут кад будеш
комадић себе дао
и своје снове свету
по ветровима слао,

личиће јутро на тебе
више него на друге.


14. децембар 2013.

Десанка Максимовић: СТАЗЕ НИЧУ И ЗАТИРУ СЕ

Између два пријатеља
Као између два врта и две улице
Била је најпре путања кратка,
Од две-три можда подланице.

Прво су пријатељи могли и шаптати,
А чули су се и поздрављали руком,
Али стаза је стала расти затим
И затрпавати се листом и шљунком.

Временом је постала дуга као река,
Нису се пријатељи могли довикати,
Нису чули својим речима одјека,
Нису се могли изблиза погледати.

Затим је стаза ишчезла као дуга,
Ни да је постојала не би се рекло.
Као да је обмана шумом протекла,
Остала је за њом тек пригушена туга.


08. децембар 2013.

Артур Рембо: СЕЋАЊА

V
О прекратка руко! О непокретни броде!

Играчка мртве воде, ја ни до једног цвета
не могу допрети – до жутог што ми смета,
ни до тог друга плавог, пепељасте воде.
Ох, прах са врба! Крило што их љуља!
Давно су прогутане све трскине руже!
Мој чамац, непомичан – а његово уже
на дну те силне воде – сред каквога муља?

05. децембар 2013.

Дмитриј Мерешковски: ***

На небу, што је кô лед зелено
Пролећне зоре тужније свићу
Да ли плаче у даљини звоно
Ил мио зов је у лепом гласићу

На небу – сенка предзвездана
У срцу – вечерња мирна сласт
Ноћ ли је или белина дана
Срећа ли је или туге сабласт

У очима ти је мир поново
Док тишину звездања чекаш
Да ли у срцу љубав је ово
Или само молитва – не знаш
  • С руског превео Анђелко Заблаћански

03. децембар 2013.

Васко Попа: ПОЗНАНСТВО

Не заводи ме модри своде
Не играм
Ти си свод жедних непаца
Над мојом главом

Трако пространства
Не обавијај ми се око ногу
Не заноси ме
Ти си будан језик
Седмокраки језик
Под мојим стопалима
Не идем

Дисање моје безазлено
Дисање моје задихано
Не опијај ме
Слутим дах зверке
Не играм

Чујем познати псећи удар
Удар зуба о зубе
Осећам мрак чељусти
Који ми очи отвара
Видим


Видим не сањам


02. децембар 2013.

Крсте Чачански: НЕКА ДРУГА ЖЕНА

ко зна каква је та жена
која ништа не говори
и коју не срећем
можда је њено самотно плођење
доба звезданих плима
и самоубистава
када бих могао ја бих је насликао као икону
са белим сунцем њених тишина
никад је нисам срео
а срећем тебе
са причом у корацима
загледану у воду
палу одавно у грешно певање
колико дуго можемо да ћутимо
и да се скривамо
у плачном имену свих нада са трга
уз руковет
веселих прича о човеку који гладује
пун воћа у осмеху
и џеповима
ко зна каква је та жена
која ништа не говори
и коју не срећем
када бих могао објаснио бих је
насликао бих је у вечерње доба као икону
са белим сунцем њених тишина
ево видиш
предуго зримо у ноћи
плод пада
не удара по челу
  • С македонског препевала Данијела Костадиновић

01. децембар 2013.

Хосе Рамон Медина: СВЕ ЈЕ СТВОРЕНО ЗА ЉУБАВ

Све је створено за љубав.
Клас пева у пољу,
раскош учвршћује истину времена.
Укрштају се речи знакови, тајанствени
трагови ничу из дубине изгубљених дана.

Тако живот пева у љубави света;
и свиће јасноћа слична каквом божанском лицу
у самоћи; или поноћни бљесак који,
изненада, обасја тамна подручја заборава.

Осећање спорих руку
које растапају снег,
тајна лета,
мекано жаморење птица кад се селе.

30. новембар 2013.

Лиана Даскалова: БИЈЕЛЕ КОСЕ

Рано пада снијег на високи врх. . .
Рано су твоје косе побијелиле драги!
Провлачим кроз њих руке уз притајен дах,
сњегови моји бијели, сњегови неуспоредиви…

Биле су то златне косе… Кад се у зору
исправљала твоја глава на бијелом узглављу,
кô што се сунце нехајно, просувши златне искре,
зачас подизало над морем освијетљеним…

Силне су буре урлале – рани снијег су нанијеле,
овјенчале су заувијек твоје чело непокорно…
Ти ћеш увијек бити исти – у зори и у мраку,
као поносни врх што га кроз прозор видим.

Сњежнобијеле увојке на путу је просула роса,
као што падају звијезде на врх у планини,
као што мрак покрива смоласту моју косу,
кô што нас излазак сунца познатим цјеловом дира.

Бијеле меке косе! Као млијечни пут ноћи,
можда сте ви исто тако звијезде разасуте?
О, сјајите за мене цијелог живота, до смрти,
јер јесам ноћ – ако свјетлости немам!


27. новембар 2013.

Александар Блок: СНЕЖНО ВИНО

И опет те у вину гледам,
Осећам страх пред твојом сликом,
Твој осмех опет блесну чедан
У коси тешкој, змијоликој.

Оборен тавним млазевима,
Уздишем опет, без љубави,
Нестали сан о целовима,
О мећави што тебе слави.

Дивним се смехом смејеш мени,
У чаши вијеш слично змији,
Над твојим крзном скупоценим
Чарлија ветрић голубији.

Како, кад жива капља пљусне,
Не видет' себе у тој пени?
Не сетити се твоје усне
На мојим назад забаченим?

29. децембра 1906.
  • Превео Миодраг Сибиновић

26. новембар 2013.

Емил Верхарен: ТИ СИ МИ РЕКЛА

Ти си ми рекла синоћ тако умилне речи
те нас је мноштво цветова, што се над нама свило,
одједном заволело, а један од њих слети
да би нас дотакао, и паде нам у крило.

Говорила си како ће убрзо све да мине,
како ће наша
лета пасти кô зрело воће,
како ће одјекнути последњи звон судбине
и како ћемо се во
лети сред старачке самоће.

Срце ти је горело пуно спокојног жара,
твој глас ме је грлио стисцима који годе,
и би ми кô да видим где се мирно отвара
далеки сплет путева што према гробу воде.

24. новембар 2013.

Едит Седергран: БОЛ

Срећа нема своје песме, нема мисли, срећа нема ништа.
Чувај своју срећу, јер када се сломи, постаје зла.
Срећа долази лагано са шумом јутра и сненим цвећем,
Срећа клизи доле у светлим облацима изнад тамноплавог дна,
Срећа пада као сан на подневној жези
Или бескрајна ширина мора која се купа у окомитим зрацима
сунца,
Срећа је немоћна, она спава и дише и не зна ништа...
Осећаш ли бол? Јака је и велика са тајно стиснутим песницама.
Осећаш ли бол? Поуздано изгледа, смеши се подбулих очију.
Бол нас поклања царству смрти –
Даје нам кључеве царства смрти,
Гура нас кроз врата, када се још двоумимо.
Бол крсти дете и буди мајку
И кује све златно венчано прстење.
Бол влада над свиме и свима, брише боре са чела мислиоца,
Привезује огрлице око жуђених женских вратова,
Стоји у вратима када се мушкарац врати из посете својој драгој...
Знаш ли шта још бол даје својим љубљенима?
Ја више не знам.
Даје бисере и цвеће, даје песме и снове,
Даје нам хиљаду пољубаца а сви су пољупци празни,
Даје нам штавише и један пољубац који је стваран.
Даје нам наше необичне, самотне душе и чудне мисли,
Даје нам највећу награду сваког живота:
Љубав, самоћу и сусрет са лицем смрти.

1916.
  • Са шведског превео Предраг Црнковић

21. новембар 2013.

Јован Дучић: НА ЦАРЕВ АРАНЂЕЛОВДАН

За твоју Славу, светли Царе,
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитви и на струнама!

Али је црно доба за нас
Откад је ово кољено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.

За твоју Славу, светли Царе,
Нека свак пехар попије —
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије...
Куда су прошли сви трофеји
С војскама твојим смелима,
Сад стоје слуге и лакеји
Сви с обореним челима.

За твоју Славу, светли Царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима...
Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири,
Лупежи благо чувају.


19. новембар 2013.

Франческо Петрарка: СОНЕТ 1

Онај славуј који целу ноћ је плак’о
За децом – ил' можда за драганом вене –
До небеса цвили. Он личи на мене,
Јер и моја туга безмерна је тако.

Свирепа нам судба сличан удес спрема;
Он, усамљен с болом као и ја поје.
Ни ја никог немам, само срце своје,
Мишљах за богињу да самрти нема.

Јер ко би веров'о – ах та вера вајна!
Да два ока што су као сунце сјајна,
Земљом претворе се, земља да их скрије!

Сад знам шта у књизи судбине ми пише:
У јадима својим увиђам све више –
Да на овом свету ништа трајно није!


17. новембар 2013.

Мирко Королија: УСНЕ

Волим свјеже усне које горе
кô олеандров цвет када се рађа,
са којих кикот пожудни што свађа
песма пупања са горе.

И усне пуне вруће, слатке море,
усне на којим живи прича млађа
но прича мајских ружа, ћутња слађа
но обећање, љубав као море.

Менадске усне, кô две риме страсне,
пуне срсова, кô две воћке сласне
у зрењу, пуне сунца, снови врући'

о пољупцима што гризу и море,
жедним и кличем, жалан, сваке зоре
кô млади бог свој венац кидајући!


16. новембар 2013.

Жозе Сарамаго: ИЗЈАВА

Не, нема смрти.
Ни камен овај мртав није,
Нити је мртав плод који је пао:
Живе од загрљаја прстију мојих,
Дишу ритмом моје крви,
Дахом који их је дотакао.
Исто једног дана, кад се осуши ова рука,
У сећању друге руке трајаће она,
Као што ће усне чувати ћутке
Укус устију којима се пољубац дао.
  • Препев Бранко Прелевић

15. новембар 2013.

Војислав Илић: ЈЕСЕН

Кô горда царица и бајна, са снопом златнога класја,
На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе
Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле,
До саме мирисне траве.

Пухором посут грозд у једној подигла руци,
И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди,
Припрема она сад спокојне вечери и дане,
И жетву богату нуди.

Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно
Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни
И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна,
И гатке времена давни'.

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји,
Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада
Кроз мирни прошушти дом - ал'. И то губи се брзо,
И сан лагано пада...

1883.

13. новембар 2013.

Петар Петровић Његош: * * * *

Ах, како је земља напуњена
с идолима свакога изрода!
О, како је лице свемогуће
мрачна глупост обезобразила!
Таме цар се зли обрадовао
видећ име неба подругано,
видећ људе ђе свакој мрскости
са тамјаном олтар окађују,
видећ гадне змије, крокодиле
да безумна сљепост обожава.

О невини синови природе,

о мудрости проста најсјајнија!
До рођења св’јета истинога,
ви пресретни поклоници сунца!
Ви сте вјерни небесни синови,
вас свјетила луче животворне
носе к творцу, лучах источнику;
луч је сјајна богословија вам,
луч вам жертву у небо уводи,
луч вам творца освјетљава душу!

Гле дивнога сада видјенија!
Сунце правде и земљу огрија,
храм се мрачни засја заточниках,
робовима олакшаше ланци:
син достојни оца превјечнога
обука се у человјечество,
наоружан оружијем правде
и стр’јелама светог просвјештења,
попирући злобу и тирјанство,
добродјетељ у храм освештава.


Луча микрокозма
(одломак)
1845.

12. новембар 2013.

Петар Петровић Његош: КО ЈЕ ОНО НА ВИСОКОМ БРДУ

Ко је оно на високом брду –
попео се на крутој литици,
смјело сио на висину страшну
и весели са ње поглед бача
пут пучине мора кипућега,
гледи море ка се узљуљало,
ка валови за валовма трче,
стењу исти са ужасном хуком
по простору немирне равнине,
устрашени Еоловим бичем,
ломе своју силу непрестано
о окружне скале и брегове?
Тај ти исти бистро око бача
пут престола свемогућег Творца,
погледима таму просијеца
те прекрила поља подуранска
како муња дебеле облаке.
Он свуд очи веселе окреће,
тражи с њима, никад не престаје,
веља дјела Творца великога
да у пјесне славу њему поје,
са тим пита и весели душу.
Оно ти је син природе – поет,
творац мали најближи Божеству;
од другије свије умни твари
он најближе са могућим Творцем
има својство те га са њим зближа,
јер он може саздати свјетове
у идејам’ високолетећим,
кано што их отац премогући
дјелом сазда и ево их каза.


11. новембар 2013.

Петар Петровић Његош: ***

У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната –
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож' вјенчат срећом:
самовлацем кад постане њеним,
тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује,
смутна јесен и ледена зима;
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком:
нема дана који ми желимо,
нит' блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати?
Ко л' пучини забранит кипјети?
Ко л' границу жељи назначити?

(Луча микрокозма – одломак)

1845.

09. новембар 2013.

Чеслав Милош: ИЗЈАВА

Господе Боже, волео сам џем од јагода
И тамну сласт женског тела
Као и ледену вотку, слеђа у уљу,
Мирисе: цимета и клинчића.
Па какав сам ја онда пророк? Толико је других
С правом било одабрано, веродостојних.
А ко да мени поверује? Јер видеше
Како се бацам на јело, како празним чаше
И похлепно се загледам у врат конобаричин.
С манама и њих свестан. Жудан величине,
Вешт да је опазим па ма где била,
Па ипак, премда не баш оштра вида,
знао сам што преостаје мањима, као што сам ја:
Вашар кратких нада, збориште охолица,
Надметање грбаваца, књижевност.

08. новембар 2013.

Милутин Бојић: ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, 
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

07. новембар 2013.

Ђула Јухас: ВЕЧНА АНА

Године долазе, одлазе. Полако
нестајеш из мог сећања; у мени
већ су избледеле црте твога лица, испао
из вида твојих рамена лук, искрао
из слуха твој глас, и нисам кренуо за тобом
у све гушћу шуму живота.

Данас већ мирно изговарам твоје име,
данас већ не дршћем од твог погледа,
данас већ знам да си била једна међ многима,
да младост лудост, о ал ипак
не веруј, срце, да све је било узалуд
и да је то сасвим прошло, о не веруј!

Јер ти живиш у свакој мојој криво везаној
кравати, и у свакој мојој промашеној речи,
и у сваком мом погрешном поздраву,
и у сваком мом поцепаном писму
и у мом целом промашеном животу,
живиш и вечно господариш. Амин.

06. новембар 2013.

Артур Лундквист: ***

Ја сам вулканн, а ти мрачна ноћ
у којој хоћу да изгорим.

Буди дубоки морски талас
око моје стеновите обале.

За мене си увек драгоцено биће,
које се налази поред мојих ногу.

Притисни своје груди на моје,
да ми се нежно приближиш
и да ми прошапћеш реч из дубине срца.

И када буре дођу, када нас страсти обузму,
када се наша срца узбуде -
тада морамо једно друго да умиримо од правих
страхота, да се загрлимо у лудој радости!

Ја сам вулкан, а ти тамна ноћ
у којој хоћу да изгорим.

Ако ми дођеш једне твоје узбуђене плаве вечери,
касније тај наш подивљали дан
(један дан младих узбуђења)
ако ми дођеш у тај час -
ах, међу небескоплавим радостима
налази се једна млада бесна олујна страст!)
ако дођеш чиста и невина и природно откријеш се
као жена,
тада загледај моје очи и моје руке - и задрхти
као затегнуто уже на мој додир -
и треба да разумеш да смо ту само ти и ја
и један једини дубоки трен
и да је све друго само пена на узбурканој води.

05. новембар 2013.

Чарлс Буковски: ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ

речи су дошле и отишле
ја седим болестан.
телефон звони, мачке спавају.
Линда усисива.
ја чекам на живот,
чекам на смрт.

волео бих да могу рећи нешто храбро.
то је прљави трик,
али стабло
под прозором то не зна:
посматрам га како се њише на ветру
обасјано 
поподневним сунцем.


немам више ништа да кажем.
сад само чекам.
свако се с тиме суочава сам.

ох, нек
ад сам био млад,

ох, некад сам био невероватно
млад!


04. новембар 2013.

Шарл Бодлер: МАЧКА

I
По моме мозгу иде лако,
ко по свом стану, једна мила 
мачка, и питома и чила.
Кад маукне, то чини тако

танано да се једва чује;
ал’ вазда, мазно ил’ жестоко,
гласи се пуно и дубоко,
чаролијом ми душу трује.

Тај глас ромиња бићем мојим,
најтамнију дубину пали,
ко благогласан стих ме гали,
ко мелеман напитак поји.

Свим заносима располаже,
најсвирепија зла залечи;
нису потребне њему речи
да и највеће ствари каже.

Не, нема гудала што тиче
најтрептавију струну срца,
од кога оно тако грца,
од кога тако царски кличе,

ко што је твој глас, непојамна
мачко небесна, лепа тајно,
ти што ко анђео си трајно
складна и нежна и омамна!


II 
Из њеног крзна смеђе-белог
диже се мирис сладак тако
да само једном њу дотакох,
једном, а он ме проже целог.

Дух домаћи је, величанство
што суди, влада, и озари
у царству свом све редом ствари;
или је вила, ил’ божанство.

Када ми очи занесене,
везане за лепоту њену,
од тог магнета најзад скрену
и загледају у дно мене,

ја видим сјање необично,
зенице њене пропламсале,
жива светлила и опале
који ме мотре непомично.

  • С француског превео Бранимир Живојиновић

03. новембар 2013.

Рајнер Марија Рилке: ЈЕСЕЊИ ДАН

Господе, час је. Натраја се лето.
Засенчи сунчанике, разобручи
ветар, да пољем јесењим захучи.

Последњем плоду зрење заповеди:
још два-три дана јужнија му дај,
усавршењу нагнај га, нацеди
последњу сласт у тешког вина сјај.

Ко дом сад нема, тај га стећи неће.
Ко сам је сада, дуго сам ће бити,
читаће, писма писати и бдити,
и немирно ће гледати дрвеће

када се лишће стане зраком вити.

02. новембар 2013.

Иван Буњин: ВЕЧЕ

Среће се, увек, тек сећамо слатко,
а срећа – свуд је. Можда она злати
тај врт јесењи, иза шупе, мраком,
можда је зрак чист што кроз прозор сврати.

Кроз понор неба, лаким, бели, краком
диже се облак. Одавно га пратим….
Ми мало знамо, ми видимо кратко,
а срећа је дата тек оном ко схвати.

Отворен прозор. Зацвркутав, ту је,
на симсу, птица. И, са књиге, пренут,
уморан поглед одвраћам на тренут.

Сутон. И небо пусто се румени.
Шум вршалице са гумна се чује.
Гледам, слушам, срећан. Све је то у мени.


1909.

01. новембар 2013.

Габријела Мистрал: ВИДЕТИ ГА ПОНОВО

Зар се стварно неће поновити , никада? Ни у ноћима 
испуњеним трепетајима звезда, или у чистом светлу
девичанских јутара, или у жртвованим поподневима?

Никад, на крају ограђених стаза
које се граниче са пољем, или поред било које
фонтане обасјане месечином?

Никад, испод замршеног грања шуме где,
зазивајући његово име, дочекивах ноћи?
Нити у пећини која узвраћа јецаје моје?

О, не! Само да ми га је видети поново, било где -
у малом делићу неба или у узаврелом виру,
испод спокојног месеца или у побеснелом ужасу!

И, заједно са њим, бити сва пролећа
и све зиме, испреплетени у једном болном чвору
око његовог крвљу умрљаног врата!

31. октобар 2013.

Стеван Раичковић: ОДЛАЗАК

Прво су прсти,
Онда су руке ишчезле
И поједноставиле се са ваздухом
Који је постао плав где си остала.

Даљина те је затим претворила у тачку,
У малу црну тачку без очију, без косе, без ногу,
На крају: као камен си претегла у воду раздаљине.
Најзад си целовитија но икад на дну овог сећања.



30. октобар 2013.

Миливоје Пејчић: ПОЕЗИЈА

1.
Постоји тек једна њена сигурна норма,
тек један здрав икаровски циљ
и, истовремено, недодирљив гранични стуб
и забрана: једноставност обичног говора.
Живи само на путу ка тој равњачи.
Падне ли на њу, испари.

Око свакодневног језика
плете мрежу несамовољне завере,
као око своје муве карикатура.
И кршење његових закона зауставља:
после духа, пре злочина.

2.
Поезија је најкраћи
међу заобилазним путевима
којима реч иде на састанак са светом,
реч коју је живот отерао од куће,
а она сад покушава да јој се
изокола врати. А песма?
Песма је монденско излетиште
у коме се повремено, тајно,
уз посредовање песника - сведока,
невино састају реч и живот
у намери да се
измире.


29. октобар 2013.

Бертолт Брехт: РОЂЕНИМА ПОСЛЕ НАС

1.
Заиста, живим у мрачно време!
Безазлена реч је глупа. Безбрижно чело
Знак је неосетљивости. Онај ко се смеје
Само још није примио
Ужасну вест.

Какво је то време у које је
Разговор о дрвећу готово злочин
Зато што подразумева ћутање о толиким злоделима!
Зар онај што тамо мирно прелази улицу
Збиља није код куће за своје пријатеље
Који су у невољи?

Истина: још зарађујем за живот.
Али верујте ми: пуким случајем. Ништа
Од свега што чиним не даје ми за право да се сит наједем.
Случајно сам поштеђен. (ако ме напусти срећа,
Бићу изгубљен.)

Кажу ми: Једи и пиј! Буди срећан што имаш шта!
Али како да једем и пијем
Кад оно што поједем отимам гладноме,
А чаша воде коју попијем недостаје жедноме?
А ипак једем и пијем.

Волео бих и да сам мудар.
У староставним књигама пише шта је мудро:
Не мешати се у спор у свету и свој кратки век
Проживети без страха.
Одржати се и без насиља,
Зло узвраћати добрим,
Свје жеље не испуњавати, него их заборављати –
Сматра се мудрим.
Ја све то не мгу:
Заиста, живим у мрачно време! 


  • Превео са немачког Слободан Глумац

28. октобар 2013.

Мома Димић: ПОНЕКАД НЕ ПУТУЈЕМ НИКУДА

Ја који сам одавно већ
склопио савез са свим путевима
са свим часовницима
па и онима што занавек
да раде престаше
изађем понекад до
станице аутобуске
Седнем уз чашу воде
загледан у даљине
што се разилазе
ту одмах
убележене већ у рецкама
гумених точкова
Ресторан се двапут на час празни
следећи неумитно кретање казаљки
Ево, пуни је сат
и путници се гужвају ломе
грабе
сваки на свој перон
и полазак
Само време и ја
терамо и даље по своме

26. октобар 2013.

Милош Црњански: ЖИВОТ

Све то не зависи од мене.

Сетим се како беше леп,
над водама дубоким неким,
као Месец бео,
са луком танким и меким,
један мост.
И, видиш, то утеши ме.

Не зависи од мене.

Доста је да тог дана,
земља око мене замирише преорана,
или да облаци пролете,
мало ниже,
па да ме то протресе.

Не, не од мене.

Доста ће бити тако, једне зиме,
из врта једног завејаног
истрчи неко озебло, туђе, дете
и загрли ме.

24. октобар 2013.

Милош Црњански: ПРВА ЈЕЗА

Деси се: да се зачудим,
кад ме изненада растуже:
кишица плаха,
ил једна смеђа дечија глава
у коју се загледам дуже.

Деси се да се пробудим,
од ноћна близа неба плава,
и ставим руку на срце
што куца јако.
И да се тад у мислима занесем,
и осетим полако, полако:
да је младост прошла,
па се стресем.

23. октобар 2013.

Иван Франко: * * *

Што ми долазиш ту
У сну? 
Што упиреш у мене
Чудесне очи јасне,
Сетне,
Дно хладног врела са стене?
Што су ти уста – мук?
Који прекор, патње које,
Жудње неиспуњене стоје
У њима, ко сутон румен
Што плане и опет утрне –
У тму?

Што ми долазиш ту
У сну?
Ти си се много поносила
И моје наде косила,
Из срца пила ко с чесме
Вапај ове потресне –
Песме.
Мене ти не знаш, кад изиђеш,
На улици ме – мимоиђеш,
Кад се наклоним – не погледаш
И отпоздрав ми никад не даш,
Ал знаш ме, и кад не приђеш,
Како те волим, без помоћи,
Како се мучим силних ноћи
И како дуго из све моћи
Свој бол, свој жал и песму ту
Скривам у срцу на дну.

Ал не, ух!
Дођи ми, звездо, ту,
Макар у сну!
У животу ћу вавек да тужим –
Уживо.
Па нек срце што се зари,
Попут бисера у бари,
Пламсај не дочека –
Кад те усни, бар тада полети,
Тад, у тузи, бар јаче затрепти,
У уздаху ко да нађе лека,
Па од сновиђења датог
Спозна срећу благодатног
Замишљеног, тог податног
Греха!

1895.

22. октобар 2013.

Велимир Живојиновић Mасука: ЈЕСЕН

Сиви су: под небом ждрали, 
мрак који сипи, пут,
брегови мали.

Свије се јесен, и свали
На сваки кут.

Једва се спушта и чује
вечерње цркве звон.
Прошуми, кљује.

Пепелом загробним трује
Душе удављен тон.


21. октобар 2013.

Јован Дучић: САТИРА

Знамо вас добро, профитери,
И вас по врху и вас доле —
Увек неверне свакој вери,
Увек с презрењем за све боле.

Знамо вас добро профитере.
И децу нишчих, о Господе;
За сваки полет с пуно мере,
У свако вино с мало воде.

За сваку светлост ви сте слепи,
Само у тмини прогледате;
Од свега су вам дужи џепи,
Тачни сте сви у црне сате.

Својих решења и идеја,
Својих начела имате и ви —
Кад год се неком руши стреја,
И гаси свећа где ко живи.

Све се купује и све прода.
Увек сте тачни за пазаре:
Кад је на тргу и част рода,
И тријумф нов и славе старе.

Крај локве крви мученика,
И ту имате своја мнења...
За компромис је ваша клика,
И у мрак задњег поколења...

Док наше врте мори слана,
Вас мирно сунце и сад греје:
Вама је тешко без кишобрана,
А лако вам је без идеје.

1943.
-извор-

20. октобар 2013.

Бранислав Нушић | ПОГРЕБ ДВА РАБА


Та ту скоро, биће ових дана,
са'ранисмо једног божјег раба.
Читали сте, вид'ли сте параду,
тај раб божји беше једна баба..
Затутњаше сва четири звона,
поврвеше ките и мундири,
поврвеше перјанице бојне,
поврвеше безбројни шешири.
Сви мајори дебели и суви,
официри цела кита сјајна,
пуковници, с орлом и без орла,
и још неко, али то је тајна.
И право је, не тумач'те друкче,
и нашта би ту брбљива злоба,
и право је та последња почаст,
испратити покојну до гроба.
Још скорије, биће ових дана,
са'ранисмо још једог божјег раба.
Ал' на жалост свију баба наших,
тај раб божји није био баба…
Не поврве кита и мундири,
а и ког би да до гроба прати,
и што пође и што хтеде поћи,
од пола се пута кући врати.
Потмуло су ударала звона,
ударала звона из буџака,
а и што би да се чини џева,
кад је пратња српскога јунака.
Српска децо што мислити знате
из овога поуку имате:
У Србији прилике су так'е,
бабе славе, презиру јунаке,
зато и ви не муч'те се џабе,
српска децо, постаните бабе.
  • Инспирација за ову песму била су два погреба. Сахрана мајке пуковника Драгутина Франасовића и покоп мајора Михаила Катанића. Два погреба, у размаку од два дана, усталасала су београдску чаршију. На првом су били краљ Милан и цела влада, а на другом цео Београд али без краља и владе. Многи су шапатом и гласно критиковали краља Милана и чланове владе, јер заслуге мајора Катанића су биле добро познате целој Србији.Овај храбри ратник је у рату од 1877. до 1878. добио много српских одликовања и руски орден Светог Станислава трећег реда. Његовој неустрашивости и срчаности дивили су се чак и непријатељи. После пораза на Нешковом вису, рањен и немоћан, пао је у руке непријатеља. Али и они су ценили хероја, те је у заробљеништву произведен у чин пешадијског мајора! Мајору Катанићу су се многи дивили и поштовали га. Зато су сви били огорчени немарним и омаловажавајућим понашањем краља Милана и министара. Нушић је због ове песме добио две године робије.

19. октобар 2013.

Оскар Давичо‎: КАЖЕМ СМРТ - А ЉУБИМ

Кажем - смрт, а љубим усном као предео.
Смрт ћути, ја звоним од старости будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

О, никада такве страсти било није
ко пољем те ноћи на ивици гроба.
Ја нисам љубио никада силније
ту росу и тебе но у оно доба

кад су нам сврдлали меци и вртлози,
бол што је из рана лоптио на све,
кад је брат проходо на дрвеној нози,
кад су нам везали и очи и сне.

Тишином? Не. Песмом срце моје врије.
Љубав је кћер чији је син имао сина
да одагна страву из земље Србије
и љуби девојке у куцај малина.

Дим за жар, мир за бол, мук за реч - ја нећу.
Ја пуцам да љубим твоја вита ребра.
И рањен ја тражим, ко слобода - срећу,
ко дан - тај смех под прокислим кровом неба.

Радуј се, о радуј, радујте се сви
пркосу што цвета на оштрици море,
топломе зрну што под женским ребром зри,
морима што оком девојке говоре.

Рекнем ли - смрт, љубим ко усном - предео.
Рекнем ли - крај - звоним од страсти будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

18. октобар 2013.

Ана Андрејевна Ахматова: НОЋУ

Ваља се небом месец жив као да је
Усред облака лепршавих и меких
А у дворцу суморни сат дуго траје
И торњу глед шаље пун стрела љутих

Свом дому тромо иде жена неверна
Њено је лице строго и замишљено
Одано најчвршћем загрљају сна
И том ватром храбри срце уплашено

Брига ме за њих – рекох у свом немиру
Загушљиво ми је свете, теби зборим
Бежим свом врту да гледам звезде уз лиру
Бар седам дана од људи да се одморим.

1918.

  • С руског превео Анђелко Заблаћански

17. октобар 2013.

Десанка Максимовић: ДУША

Никад се душа не показа нага,
и остаће у земљи закопана руда.
Зар си знао кад сам бивала од мржње луда,
и кад је сијала у мени милошта блага?

Никада се не разави цела као платно
што га на обали река жене беле.
Залуд смо слушали по вечери целе
о чему куца тужно срца клатно.

Нема моста међ душама нашим ни зглоба,
понор страшни између најближих зија.
Зар сам знала ја кад ти је душа бивала змија,
кад је у њој била љубав, кад радост, кад злоба?


15. октобар 2013.

Јован Дучић: САПУТНИЦИ

Све за својим путем, ја сам жудно хтео
Све за својим путем! Али заман муке: 
На раскршћу сваком увек сам се срео
С кажипрстом кобним невидљиве руке.

Хтедох у свом срцу да глас себе чујем,
А ја чух у слуху глас ко зна од куда... 
Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем:
Друштво невидљивих пратило ме свуда...

Ја где сам? - Завапих. Моје дело где је?
Кога следим вечно, несвесно и страсно?
И у мени самом колико је мене?
Колико?... Све ћути. Ах! то је ужасно.

10. октобар 2013.

Аница Савић Ребац: РОМЕО И ЈУЛИЈА

У топлом сјају ваше цветне зоре
Губе се ко и врхови мачева
И звезде, смртно блед им лик не снева.
Но зоре ваше док још ватре горе

Из запада крвава се разлева
Ко зора ваша ведрог плама море.
И два та плама лепши плам још творе:
Са зором вашом запад ваш се слева.

Најдивније блистање сад се расу,
И једна ружа тек небеса сва су -
А звезде две у њима сене губе:

Ваша се, ево, златна звезда спаја
Јутарња са вечерњом сред тог сјаја,
Ко врхови мачева да се љубе.



Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо


Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце