четвртак, 31. јануар 2013.

Лаза Костић‎: ОПРОСТИ МИ

Опрости ми!
Притегну ме терет туге,
над тобом сам мор'о да се нагнем,
руком да се такнем
твоје руке;
ал' ти се светиш, свете мој,
претрну ми рука у твојој,
и да каје своје грехе
у твојојзи нестаде је,
никад више
витим пером да запише,
да се маши за мач бритак -
никад - никад!

Опрости ми! Опрости ми оку моме,
оку моме жељаноме,
што ти упи сунце, твоје лице,
ал' то лице, осветнице,
сажегло ми оба ока,
да не видим ништа
од неба висока
до пуста земљишта -
ништа - ништа!

Опрости ми! Ох, опрости!
Опрости ми речи у милости,
што те моли
да ми вратиш што ме боли,
да ми вратиш моју руку,
да ми моје вратиш очи,
поред сунца да нисам у ноћи,
под мелемом да не трпим муку;
море крви уст'ма ми се попе,
ох, скини га, немој да се топе
у пољупци', у сласти големој, -
немој - немој!

Што ме гледиш?
Хој, та што ме штедиш?
Притисни ме на те груди озорене,
одједанпут да изгори све од мене,
да сасуши - -
шта остане штогод - да те свету тужи!
Бар толико да те чути може, -
мили Боже! -
тек из твојих уста покајку да прими:
Опрости ми!

среда, 30. јануар 2013.

Слободан Марковић Либеро | ТАМНИ БАНКЕТ

XIII 

Све је некад само суза мала
ил у оку, ил на окну дома.
Чаша цвећа, радост сред астала
после ноћи, после слатког лома.

Срећан можда од тих малих ствари
нећеш наћи огледало свега,
а с девојком говоре бунари
после кише, или после снега.

Све је само мали лет лептира,
крупна булка, страсног жита шапат.
Живот свица над рукама мрака.

Можда облак сред птичијег пира,
или тамна замагљена папрат,
или звезде одбегле из шака.

уторак, 29. јануар 2013.

Бранко Миљковић: БОЛ И СУНЦЕ

То у шта се сјај и бол претвара исто
Бива: љубав коју још песник не рече
Јарки цвете којим вртови се лече
Из пробитог нерва растеш болно и чисто.

Дај ми да видим свршетак твог лета
Мир твога кретања што ми немир снио
И непокретност моја кад сам мртав био
Сам у свом срцу без муње и цвета.

Где је утеха за оно што знамо
Нада без онога који се нада, сан
Без онога што сања, свет без сени!

Је ли то љубав што се из срца тамног
У ватру премешта из ватре у дан
Љубав ван нас и у успомени?

понедељак, 28. јануар 2013.

Франческо Петрарка | ШТА ОСЕЋАМ

Шта осећам, шта, ако љубав није, 
Ал’ ако је љубав, боже шта је она?
Ако је добра, зашто је злу склона,
Ако је зла, због чега слатка ми је?

Горим ли од себе, чему плач и тужба,
Крив ли сам томе, мало јаук вреди.
О жртво смрти, слаткоћо у беди,
Ако вас нећу, чему сте ми дружба?

Ако вас хоћу, двојити немам права,
Супротни ме ветри, кроз шум и бесноћу,
Терају у чамцу врх бездана плава.

Слаб разбор и греси разлог су ми сети,
Тако да не знам сам стварно шта хоћу,
Те се знојим зими а цвокоћем лети.

недеља, 27. јануар 2013.

Десанка Максимовић: САВИН МОНОЛОГ


Ноћас ће кроз сан родитеља мојих 
слутња тешка
замахати црним огромним крилима,
и браће моје кроз срца витешка
страх ће минути.

А ја ћу већ бити далеко од родних села,
на домаку светогорских тихих манастира,
клечаћу већ крај манастирског прага бела
пун молитве и мира.

И кад бекства синовљег стигну тужни гласи
до властеле наше и кнежева,
резаће већ свети оци моје власи;
и душа под небом јутарњим као шева
биће високо.

А кад мати моја пружи убогом комад хлеба
и помене у молитви име изгубљеног чеда,
срце ће куцати моје испод свештеничког руха
и спазићу где ме Христос 
право у очи гледа.

Куцнуо је час светог завета.
Никад више видети нећу мили очински кров,
ни слушати благог мајчиног савета,
ни с браћом младом кренути у лов.

Никад више са ових кнежевских трпеза
нећу чути звук купа и кондира,
и одоре своје царске од златнога веза
заувек скинућу.

А кад манастирске прекорачим праге мирне,
у осамљеничка кад ступим дворишта
и удахнем мирис свете смирне,
душа моја од живота више ништа
неће тражити.

Молићу се тада за спас српског рода,
за родитеља својих благ и побожни крај,
и да браћа моја кроз живот иду светла хода,
као анђели кроз рај.

петак, 25. јануар 2013.

Федерико Гарсија Лорка‎ : ЖЕЉА

Само твоје топло срце,
и ништа више.
Мој рај је поље
без славуја
и лире,
с једном скромном реком
и маленим језером.
Без оструге ветра
у гранама,
без звезде што би хтела
лишће бити.
Голема светлост
која би била
варница
друге светлости,
у неком пољу
скрушених погледа.
Чисти починак
и тамо пољуби наши,
звонки младежи јеке
растворили би се
у даљини.
И твоје топло срце,
и ништа више.

Федерико Гарсија Лорка - Поезија суштине

среда, 23. јануар 2013.

Зоран Радмиловић: УВЕК САМ СЕ ПЛАШИО ДА ТИ ТЕПАМ


Увек сам се плашио да ти тепам
Плашио се увек да ти косу држим у руци
Престрашен био да нагло можеш да се окренеш
И да ми ухватиш нежно око на свом врату.

Јер сам глупаво веровао
Да ћу ако ти руку на раме ставим
Да ћу ако ти прстима чело додирнем
Да ћу ако ти у топле очи груди слијем
Да ћу изгубити себе.

Сад кад си отишла имам себе, исувише.

понедељак, 21. јануар 2013.

Милета Јакшић: СТВАРИ КОЈЕ СУ ПРОШЛЕ

Ствари које су прошле, где су оне? 
Скривено од нас у даљини сиве.
Све што је било добро, лепо, мило –
Ствари које су прошле да л још живе?

Да ли нам прошлост даје знаке живота
Кад из давнине драга слика њена
Сине кадикад у дубокој ноћи
У сну – у трагу наших успомена?

Можда у свету негде, непозната,
Изван живота има област нека,
Круг, у коме траје оно што је било
С прошлошћу нашом која нас чека?

Ствари које су прошле, где су оне?
Ако су живе, ако их још има,
Видећемо их кад прођемо и ми,
Када будемо једном дошли к њима.

недеља, 20. јануар 2013.

Мира Алечковић: У МРАЗОВИТА ЈУТРА

У мразовита јутра ја шапћем још земљи из снова
због које су гаврани смрти на ову земљу пали,
певам за оне што су са срцем остали дечијим,
за оне што од снова нису одустали.

Сад и нисам само човек, очи, и уши,
сад сам само срце страсно, огромно срце људско
и пожар успомена у мислима и души
пијаница што је први пут зараду скуцк'о
па не зна од кајања куда
и нека слободно каже ко хоће
да сам луда
мени је мило, и добро, и топло овако
док трагом љубави старих идем улицом града
и само ми је жао
када ме са осмехом не среће свако,
кад бесомучно блеје некаква црна стада,
кад прашину дижу некакве кљунате птице,
кад ме са далеких река гледа ледено стакло
нечије неверице,
и само ми је жао
зашто се човечности осмех још није
широко расцветао.

Сад успомене у мени безумно, шумно лете;
данас си моја љубав, земљо, све моје клице
клијају данас из тебе,
пијанац нисам, ни луда
ја сам ишепркала откриће за себе,
откриће са безброј чуда –
ја знам и данас куда.

петак, 18. јануар 2013.

Оскар Давичо: ДАН

Споро пролази дан у чекању.
Али то није чекање.
Дан не пролази, само сунце залази.
Дан, то сам ја.
Дан, то си ти.
Ми не можемо да прођемо.
Љубав?
За то те треба познавати.
И ти мене.
Ово је жеља.
Желим те.
Сад.
Али желим тебе.
Само тебе између милијарду жена на свету.
Сутра те нећу желети – можда.
Дођи зато, молим те.
Било где била.
Не мисли рђаво о мени.
Ја те волим…

четвртак, 17. јануар 2013.

Јарослав Сајферт: УВОДНА ПЕСМА

Оштрих рубова слике патње
јесте град
и догађај велики пред твојим очима,
читаоче, расклапаш књигу, просту,
ненаметљиву,
и песма почима.

Свом славом
град ме победио није,
ни очарао,
огроман, величанствен,
волим звезде, шуме, изворе, поља, цвеће
и враћам се у њихов загрљај тајанствен,
но док и један од браће моје пати
нема за мене среће,
у побуни против неправди света
и даље стојим,
наслоњен на фабрички зид гутам дим
и певам песме своје.

А ипак туђа ми улица
лети ко хитнуто копље да победи свет,
точкови и ремени не слажу се с ритмом крви ове,
они везују хиљаде руку и руке моје,
да срце кад позове
друг не загрли другове своје;
но кад бих побего у шуме, код извора,
међу срне и цвеће
таква би ми туга срце сколила
да око ми ни видети неће
колико је ту лепоте, мира и топлине,
и вратио бих се у град
што те дочека гвожђем своје врлине,
где не пева славуј, не мирише боровина у лето,
где поробљен није само човек
већ и цвет, птица, коњ и одано псето.

Читаоче драги што редове ове пратиш, пази,
мало се замисли сад.
Знај, оштрих рубова пред очима ти слика патње
јестe град;
човек осећа као и цвет;
не ломи, не трагај, не гази!

среда, 16. јануар 2013.

Јехуда Амихај: УМОРНИ ЉУДИ

Уморни су људи ишли ка својим кућама

у ноћи отвореној попут мора.
Они се нису разликовали.
И у својим сновима они грле оне који се по дану не грле.

Они припадају некоме, нечему.
И они сањају на језику својих удаљених мајки.
Некима је срце жарко црвено.
Другима је срце мирно и топло попут новчића
Које дете чврсто држи у својој шаци.

Уморни људи иду ка својим кућама на спавање.
Њихови снови су грешка
Попут грешке сунца када кружи око Земље.
Њихови снови су таква грешка.
И њихови животи су таква грешка.

понедељак, 14. јануар 2013.

Десанка Максимовић: МИРНО МОЈЕ СРЦЕ СПАВА

Снегови, снегови по свему
Мирно моје срце спава
Сад мртва рука заборава
Благо је пала по њему

Било је тужног свега
Испод свода неба плава
Мирно моје срце спава
Не будите сада њега

И радост и бол је прошао
И лаж и љубав права
Мирно моје срце спава
Сан је тихим кораком дошао

Ни за чим немам жеђи ни глади
У грудима ми сад сан откуцава
Убијени јелен млади
Мирно моје срце спава

петак, 11. јануар 2013.

Добриша Цесарић: СРЦЕ


Непрекинути ланац срца води
Од нашег срца у давну давнину.
Чујеш ли грохот? То твојој слободи
Смију се пређи нестали у тмину.

Њихове страсти, успаване чежње,
Неиспуњене и заборављене,
Буде се снова у нашем срцу,
Свјеже, ко дугим сном опорављене.

О, има туга чуваних у крви,
Које вријеме не ништи, већ јача -
И наједанпут нађемо се тако
У грчу једног исконскога плача!

Да л` нам се очи муте, или кријесе,
Ми смо ко лишће које вјетар тресе.
Откуда дува? Са гора ил с мора?
То лишће не зна, тек трести се мора.

среда, 09. јануар 2013.

Слободан Ракитић: ОЗАРЕЊА

Одједном, кад се тајна врата
отворе и кроз магле млечне
просину из тмине очи ти вечне,
огласе се небеска јата.

Ал сјај си што се стално гаси,
и док пјан посрћем, мутног ума
застанем негде, сред пуста друма
и слутим твоје златне власи.

И засјаш, ал чим се покренем
да ти додирнем лик од пене,
нестанеш, и сан ме свлада.

Кад се у ноћи опет пренем,
видим над собом твоје зене
и благе руке, ко некада.

1966.


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top