недеља, 30. јун 2013.

Милан Ракић: ВАРИЈАЦИЈЕ



Твоје је лице као љупка фреска
На чађавоме зиду старог храма.
Добра си као Дантова Франческа,
У тишини и миру живиш сама,
Без света, да ти замера ил̓ пљеска,
А лице ти је као љупка фреска.

Тело ти је у филиграну љуска
Кроз коју блиста кротка душа твоја,
Из очију тих бистрих благост пљуска,
Врлинама ти већ не знам ни броја;
Ал̓ знам: за душу тамница је уска
Ти прекрасна у филиграну љуска.

Зар хоћеш, драга, да се теби ласка,
Ко свакој другој каћиперки? Зашто
И теби годи празних речи праска?
О кад је тако, ти овамо, машто!
Речима финим као ваза саска
Показаћу ти ја како се ласка!

Доста, за љубав вечитога Христа!
Не могу више, досадно ми све је.
Једанпут срце на ласкање приста
Но више неће. Гледај, сунце греје
И кривудава река под њим блиста
Ко ореол на глави старог Христа.

О гледај поља и планине модре,
Ко ромеже се, ко из сна се буде,
Кад зрак сунчани кроз облаке продре.
О, заборави љубав, патње, труде,
Отвори душу и очи ти бодре
И дуго гледај те планине модре.

Јер ту је спас, и утеха, и нада,
Ми ћемо, слаби, преврнути вером,
Идолу другом, без суза и јада,
Предаћемо се и речју и пером;
А она биће иста, увек млада
Природа, тај спас, и утеха, и нада.

Сад знаш. Па ако хоћеш да се ласка
Теби ко свакој другој жени, драга,
Ако ти годи празних речи праска,
У изобиљу имам тога блага:
Речима финим као ваза саска
Показаћу ти ја како се ласка!

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ