уторак, 30. јул 2013.

Миклош Радноти | КОРЕН



Из корена снага шикне,
кише део, земље део,
сан му снежнобео.


Из дубине к сунцу сврдла
корен лукав и препреден,
рука му ко коноп преден.

На мишици црв му спава,
на колену црв му дремље,
свет процрвља изнад земље.

Али корен живи даље,
не брине за ране дана,
сан му – грана расцветана.

Њој се диви и њу храни,
сокове јој шаље свеже,
соковима к себи веже.

Сад сам и ја, ево корен,
међ црвима живим, тих,
ту се рађа и тај стих.

Постах корен, цвет сам био,
тешко ме је нанос скрио,
судбине ме рани мач,
нада мном тестере плач.

  •  (Логор Хајдеман, у планинама изнад Жагубице, 8. август 1944.)

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ