понедељак, 12. август 2013.

Владислав Петковић Дис: РАЗУМЉИВА ПЕСМА



И на овој земљи живот ме опија. 
По њој када лутам моје мисли бледе,
Губе се у небо, у свет хармонија,
У облак, у звезде, невине погледе.

На њој оно место мене само плени
Где станује љубав, где је радост млада,
Пролазна и лепа, ко цвет драгоцени,
Као престо снова, као живот нада.

Не марим иначе за живот и бриге
Народа и људи, за принципе разне,
Бацане одувек у једне таљиге,
Што их коњи вуку и све главе празне.

Волим облак, цвеће, кад цвета и вене,
Ал' никако људе што ропћу и пиште:
Што другога боли, не боли и мене;
Мене туђи јади нимало не тиште.

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ