30. септембар 2013.

Милутин Бојић: XXXIX СОНЕТ

Зашто кад ме твоја реч горко заболи
И када кроз тебе све у мени плаче,
Привлаче ме теби све више и јаче
Неки непојамни таласи и тмоли?

И када те мрзим, тад мој бол те воли
И док моју душу Твоји греси тлаче,
Кô очајник с чијег чела сјај се смаче,
Желим те тад, кад ме бол због тебе сколи.

И ником не могу бол у срцу скривен,
Бол, у тешки терет кô од туга сливен,
Рећи тако топло, сав патњама сморен.

И ја као лудак у бунило падам
И хтео бих да се само теби јадам
За тај бол који је баш од тебе створен.


(1917)

29. септембар 2013.

Лаза Лазић: ПЕСМА КАТАРИНИ


Катарини Долак
Један заборављени живот између њиве и дечјег змаја,
заборављене руке које се нису среле, Катарина.
У нашем парку има толико птица и туге кад је вече,
да су нам пуна недра цвркута и сањарија.
Да су нам пуне очи, нећемо никоме рећи, је ли,
чега су пуне наше зелене очи, Катарина —
да ли грања или сјаја детињих безначајности,
или дрхтања великог мора које смо слутили горко.
На шта мирише наш живот сада у ова предвечерја
разумна и болна, на шта мирише, Катарина?
Кад кише дођу сетимо се широког, меког дворишта
и траве и бунара и пса и багремова.
Како боли што тек мирише кроз кишу сумрачје собе,
наше књиге, наша музика, наш разговор, Катарина.
Наша музика — руке мирне свака на своме крилу
и наше очи — грање с мокрим птицама зеленим.
Један незадржани живот, један живот који увек пролази
између нас и наше моћи и наше туге, Катарина,
нећемо се никада, и ти знаш, је ли, никада,
вратити себи и нашем парку и нашем пољу и змају.
Само, тешко се подноси понекад кад је облачно
и тмурно вече као иза твојих прозора, Катарина,
тешко се подноси сва та срећа која је закопана
неповратно и потпуно на дно горкога мора.
Заталасало се море и узвитлало нас и понело,
и све то, наравно, и није тако лоше, Катарина,
шапући, ипак, у сну, ма где била, моје име,
као што и ја шапућем твоје: наш зелени живот је прошао.
И засмеј се још једном ко дете, кад ја то више не могу,
учини ти то за мене, молим те, Катарина,
и седи на диван пред ноћ, учини да око тебе
ствари постану као некад спокојне и дубоке.

28. септембар 2013.

Максим Риљски: * * *

Снег пада бешумно, полако,
Тонуле ватре у маглини,
Удаљен звон је чудан тако
У неразумљивој тишини.

Две прилике смо занемеле,
Ти си сва засута у бело,
Пахуље се играле и мреле
Над твојим тихим, брижним челом.

Људи у магли лелујали
И нестајали у сна тмини –
А ми смо бесциљно шетали
По снежној вечерњој тишини.



27. септембар 2013.

Иван В. Лалић: ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ

Бесане очи које виде више
Но мрљу јутра, шару на тапету,
Прочитаће у рукопису кише
Читаву повест о будућем лету:
За усуд сваког листа једна црта
Сведочи облик: семантика капи
Садржи облик будућега врта
Ил празног неба што блиста и вапи.

У страшном благослову ноћног бдења
Стрепња изнутра размрежава очи
И корен вида шири се и мења
Да новим путем нова слика крочи —
На некој звезди море се расцвета,
У чаши воде заискри тишина,
Свака је прошлост стално започета,
А море, то је најлепша горчина.

У несаници другог сна је корен:
Способност да си другачије будан —
И нови дан, по слици прошлог створен,
Добије сенку, није узалудан;
Облачиш капут, палиш мотор: тачност
Покрета твојих инородна бива;
На семафору пева вишезначност,
Тробојна шара неког новог ткива...

Онај што ноћу посумња у време
Друкчије дан ће, час по час, да споји —
И поштујући прости закон шеме
Питаће себе: да л шема постоји?
У несаници другог сна је корен:
Сна који пуни, ко пустињу вода,
Јаву у којој изнова си створен:
У несаници светлуца слобода —

Друге су ноћи оних који бдију —
На некој звезди море се расцвета,
Прадавне шуме загрцнуто пију
Ваздух и воду будућега лета;
Последња слика: као ретровизор
Пун друма што се одмата у ништа
Бесане очи рајски назру призор
Потоње несанице, уточишта.


(5—6. VII 1975)


24. септембар 2013.

Миливоје Пејчић: ЛИВАДА

На рубу ливаде девојка, 

полунага сунча се...
Долази домаћин,
гледа траву
коју треба покосити.

Девојка на маргини ливаде
дође му овлашни знак узвика.

С њим иде син
и види само бронзану бисту девојке,
а ливаду чак ни као зелено
постоље.


23. септембар 2013.

Хуан Рамон Хименез: ДВА ОКА ТВОЈЕ, ДВЕ РУКЕ

Ово море је море,
које сам прешао петнаест пута,
али данас,
то је већ твоје море,
твоје, у мени, у мени,
не море мога окршаја,
не море чекања тебе,
не море које рекох
да је покрет и вечна промена,
већ море,
које сам ја створио.
по лику мом,
да би на тебе личило.
Господе жељни и жељени,
море,
море сам надом одојио, море,
у леји вере, у слатку горчину.

И нико ме више неће отргнути,
из те вере,
осим оне друге вере, у небо,
коме таласи овог неба
подривају стену.

На овом мору, као на облацима,
срели смо се,
на овом мору,
мом огњишту,
ти и ја, сигурни да смо браћа
и људи, два брата, два бића,
као што су два ока твоја,
две руке моје.


22. септембар 2013.

Мика Антић‎: ПСОВКЕ НЕЖНОСТИ

Сад схватам:
нисмо дошли задовољни ко траве
што расту да се згазе кроз цвркутаве зоре.

Ми смо звезде
што лудо у мрак се стрмоглаве
и због једног бљеска не жале да изгоре.

Имамо руке
добре
као пијане ласте
да се грлимо плаво и гасимо у лету.

И присутни смо због неба што мора да израсте
у саксијама ока понекоме у свету.

Прејели смо се давно и зубатог и нежног.
Сад свако пружа шапе и нова чуда тражи.
А све је смешно,
и тужно,
и све је неизбежно,
и ове истине добре и ове добре лажи.

Прејели смо се,
кажем, и свако уме да сања,
и свако уме да псује и оре даљине главом.

И једнако је у нама и камења и грања.
И једнако је у нама и прљаво и плаво.

И свесни да смо лепи исто колико и ружни,
стигли смо где се гмиже
и стигли где се лети.
И знамо шта смо дали,
и знамо шта смо дужни,
и шта смо јуче хтели
и сутра шта ћемо хтети.

Горели смо,
ал' нисмо постали пепео сиви
од којег бујају жита и обале у цвету.

Увек смо били живи,
па ипак:
друкчије живи
од свих осталих живих на овом луцкастом свету.

И најзад:
тако је добро што нисмо само траве,
што таласања своја ниједном ветру не дамо,
већ смо звезде што сјајем све небо окрваве
жељне да буду сунце макар тренутак само.

20. септембар 2013.

Душан Радовић: НАЈБОЉЕ ЈЕ КАД ЖЕНА МАМИ СВОГ МУЖА

Само нешто да се разумемо: сваком мушкарцу спремају се разни мамци. С тим да будемо
начисто! И нису само они криви, него су криве жене. Ми смо криве. Ми бацамо разне мамце а мушкарци се онда хватају. Рецимо шлицеви! Ја мислим да су разни шлицеви на сукњама страшни мамци за једног мушкарца. Или рецимо, неки претерани деколте или много тесне сукње. Све то скреће пажњу мужа са своје куће, своје жене. И онда се после чудимо - одакле су карте у џепу? Тако лепо, намаме се...
Ми их намамимо. Ја намамим, рецимо твог човека, ти намамиш мог и готова посла. Најбоље је кад свака жена мами свог мужа.
Али, многе жене то запостављају. Оне мисле: муж ми је, шта има још да се мамимо? И ту се, нормално, највише преваре. Јер ако ти нећеш да га мамиш, има ко хоће.
Је л' тако?
Где год погледаш, на све стране мамци.


http://www.poezijasustine.rs/dusan-radovic/najbole-je-kad-zena-mami-svog-muza


14. септембар 2013.

Народна песма: АЈДЕ СЕЛО ДА СЕЛИМО

Ајде село да селимо!
Гди ћемо га населити?
Међ' обрве девојачке –
Ту не може село бити:
Нема шуме, нема воде,
Нема земље за орање!

Ајде село да селимо!
Гди ћемо га населити?
Међу дојке девојачке –
Ту не може село бити:
Нема шуме, нема воде,
Нема земље за орање!

Ајде село да селимо!
Гди ћемо га населити?
Међу ноге девојачке –
Та ту може село бити:
Има шуме има воде,
Има земље за орање!

  • Забележио Вук Караџић

12. септембар 2013.

Борис Пастернак: АВГУСТ

Како и обећало, не да вара,
Јави се сунце јутром, рано,
Косом пругом шафрановом
од завесе до дивана.

Жарким, оно, покри окером
Оближњи луг, куће сеоске,
Моју постељу, јастук овлажен
И крај зида, полицу за књиге.

Сетих се којим поводом
Оста ми јастук овлажен;
Усних да сте на мом спроводу
Ишли кроз шуму, друг за другом.

Ко у групи, ко сам, ко у пару,
Кад неко спомену да је
Шести август по старом,
Преображење Господње.

Светлост та - без пламена
Стиже тог дана с Тавора,
И јесен, јасна, ко знамење,
К себи привуче погледе.

Прошли сте кроз мален, просјачки,
Наг, трепетљив шумарак
У загасито-црвен луг гробљански,
Што се жари ко тек печен медењак.

Умиреним његовим вршцима
Приближило се небо важно,
А оглашавање петлова,
Даљина понављаше истрајно.

У лугу, у лику земљомера,
Смрт је стала сред гробља.
У мртвачко ми лице загледа,
Раку би да ми по мери копа.

Свако је тад могао чути
Глас један спокојан, близак.
То мој беше, прошли, пророчки,
Нетакнут још распадањем.

“Збогом плавети и злато преображенске
Светлости, другог Спаса.
Ублази последњом женском милошћу
Горчину мог задњег часа.

Збогом године безвремене!
Опрости бездане унижења,
Жено, која бацаш изазове!
Ја сам за тебе бојно поље.

Збогом замаху крила испружених,
Полета слободе упорство,
И образу света, у речи пројављеног,
И стварање, и чудотворство!”

  • С руског превео Предраг Гвозденовић

08. септембар 2013.

Пабло Неруда: СОНЕТ 69

Можда не бити значи бити без тебе,
да не идеш режући подне
као модри цвет, да не корачаш
касније између магле и опека,

да нема оног светла које носиш у руци,
које други, можда, неће видети златно
које можда нико не примети да је расло
као румено порекло неке руже,

и да не постојиш, најзад, да ниси дошла
опора, узбудљива, да упознаш мој живот,
ударац ружина грма, жито ветра,

и отада постојим јер ти постојиш,
и отада јесам, јеси и јесмо,
и за љубав бићу, бићеш, бићемо.

07. септембар 2013.

Слободан Ракитић‎ | ПОХВАЛА ЉУБАВИ

Нечујна ме киша вазда плави,
обрисе света дух ми обавије.
У моме сну биће ти најчистије,
у твом гласу шуми бескрај плави.

Да л те видех у сну ил на јави,
и чега нема зар ни било није?
У мојој смрти биће ти најстварније,
у свему бди поглед ти трептави.

Док певам и тражим да л ишта постоји
изван те речи што ме с тобом споји
када у магли засјаш нехотице?

Постадох стабло на рубу понора,
да слушам вале невидљивог мора
и занет гледам твоје благо лице



03. септембар 2013.

Гордана Тодоровић: ЉУБАВНИ ПОЗИВ НЕПОСТОЈЕЋЕМ

Дођи, да покушамо.
Ја знам да ћу опет стајати негде, далеко изван нас,
наслоњена на зид у најудаљенијем куту собе на
четвртом спрату.
Гледаћу великим очима,
са јако уцртаним понорима на свом лицу,
са доста ироније
можда,
и са нешто мало сажаљења:
шта раде ови људи?
Свеједно.
Ја сам најзад разумела да оно
што је у јорговану није нимало важно.
За сањање нису постеље потребне.
Питање је сасвим друкчије постављено:
да ли ћемо затреперити заједно
као оне две жице на Рилкеовој виолини,
из којих гудало мами исти звук.
Али ни он није знао
на каквом смо лудом инструменту струне ми
и ко је мајстор, који нас држи у руци.
Свеједно.
Није ми потребан човек да бих могла себе да лажем.
И сувише волим самоћу, а да бих могла остати сама.
И сувише ми смета галама, а да бих могла остати
сама.
Лутала сам већ довољно.
Лутаћу још довољно на свом путу између два
дрвета
на свом путу од колевке до мртвачког сандука,
од једног лежишта до другог.
Па зашто онда не би дошао ипак ти,
иако знам да не постојиш?
Био би ми као вода.
Ништа не волим као воду,
хладан млаз кроз гркљан,
никад ми није досадила,
никад је довољно није било.
Онај бокал воде што за сваким обедом попијем
сасвим сама
нека ти буде доказ
да би ми био довољан један човек,
само да те нађем.
Ко зна пре колико времена су
немилосрдни богови завидљиво расекли мене на две
половине
и сад тражим ону другу.
Надам се да си то ти, иако знам да не постојиш.
Свеједно.
Ја немам своје тренутке коме да дам
и зато те зовем.
Дани се лако испуњавају сатима и минутима,
у месецу је број дана тачно одређен
и свака година има дванаест избројаних месеци.
Године, месеци, недеље, дани, сати,
хоризонталне и вертикалне линије на тачној табели,
испуњени квадрати са црвеним, црним и плавим
садржајем.
Дођи.
Да покушамо.
Можда се с тобом нећу осећати као увек у туђем
оку,
као тужна, неспокојна авет међу мирним
мртвацима.
Стајаћу.
Гледаћу на жалост и опет и издалека.
Ко зна,
можда смо једно другом течност, која испуњава
врч до врха.
Да ли да те благословим,
да ли да те проклињем, што не постојиш?

02. септембар 2013.

Еуженио де Андраде: НА РУБУ МОРА

На рубу мора,
у шуму ветра,
тамо где су биле
чисте црте твог лица
или мисао само -
тамо где борави, тајна,
сунчана, силна,
сва моја жудња -
тамо ћу убрати
ружу и палму.
Тамо где је камен цвет,
тамо где је тело душа.

01. септембар 2013.

Хуан Рамон Хименез: ДА БИХ ТЕ ВОЛЕО

Да бих те волео, судбини
предао сам своје срце.
Више се нећеш моћи ослободити
више се нећу моћи ослободити
од кобности те љубави!

Не мислим на то, не осећаш то
ја и ти смо већ ти и ја,
као море и као небо,
а небо и море постоје
без своје воље.

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо


Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце