понедељак, 04. новембар 2013.

Шарл Бодлер: МАЧКА



I
По моме мозгу иде лако,
ко по свом стану, једна мила 
мачка, и питома и чила.
Кад маукне, то чини тако

танано да се једва чује;
ал’ вазда, мазно ил’ жестоко,
гласи се пуно и дубоко,
чаролијом ми душу трује.

Тај глас ромиња бићем мојим,
најтамнију дубину пали,
ко благогласан стих ме гали,
ко мелеман напитак поји.

Свим заносима располаже,
најсвирепија зла залечи;
нису потребне њему речи
да и највеће ствари каже.

Не, нема гудала што тиче
најтрептавију струну срца,
од кога оно тако грца,
од кога тако царски кличе,

ко што је твој глас, непојамна
мачко небесна, лепа тајно,
ти што ко анђео си трајно
складна и нежна и омамна!


II 
Из њеног крзна смеђе-белог
диже се мирис сладак тако
да само једном њу дотакох,
једном, а он ме проже целог.

Дух домаћи је, величанство
што суди, влада, и озари
у царству свом све редом ствари;
или је вила, ил’ божанство.

Када ми очи занесене,
везане за лепоту њену,
од тог магнета најзад скрену
и загледају у дно мене,

ја видим сјање необично,
зенице њене пропламсале,
жива светлила и опале
који ме мотре непомично.

  • С француског превео Бранимир Живојиновић

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top