уторак, 17. децембар 2013.

Октавио Паз: ЈЕСЕН



У пламену, запаљена јесен, 
гори каткада моје срце,
чисто и само.

Ветар га буди,
додирне му средиште и онда га обеси
за светлост која се смеје ни за кога:
каква расута лепота!

Тражим неке руке,
неку присутност, неко тело,
оно што зидове разбија
и рађа опијене облике,
додир, глас, окретај, неко крило само,
небеске плодове голе светлости.

Тражим по себи, унутра,
кости, нетакнуте виолине,
усне које сањају усне,
руке које сањају птице...

И нешто незнано што каже - никада,
а пада с неба,
од тебе, мој Боже и мој противниче.


Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top