среда, 27. август 2014.

Милош Црњански: ПЛЕС



O, пустили смо свуда душе
и, ето, враћа се само страст невесела.
Одосмо по ћилимовима драгих тела
у небеса, што нас изменише.
У благе жалости пређе занос луди,
у тишине јутарњих облака,
разочарано тело, витко од жуди.

И ужас лица, страсних, давно
покрила је магла,
као месечев лик,
што се јавља у надземаљској сети,
жут, као образина златна, тавно,
у гробу, над којим се бела сен авети,
бела сен невесте,
у бескрај за навек нагла.

Све поста нестварно,
што у љубави чине и чиним;
и живот, ко пусто поље куд ветар јечи,
покрисмо снегом праштања свему,
пољупцима збуњеним и новим.

Па, ето, ипак, трагом се њиним
купи чемер и у зорама овим,
кад више окован, наг нико не клечи.
И душа загледана, невесела,
покрива дим, пруге радости и плеса,
што у бескрају играју небеса,
опет само тешким, гримизним плаштом
страснога тела.

1922.

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ