уторак, 25. новембар 2014.

Слободан Марковић Либеро: ***



Порекло меланхолије старије је од нас,
јер од како има залазака и ветрова новембарских,
вероватно од тада има и меланхолије.
Свака је свадба недељом туга коју не виде окићени.
Сутра тек девојка од јуче,
са прозора на који није навикла, гледа свет.
Ма како да га воли, његов долазак је корак туђинца!
И тек што га усвоји и удахне,
и у његов дремеж сиђе гола,
рат поломи капију и црепове, и окна бистра.
После: дуго година она покрива капутима децу,
и на оном истом прозору чека тавна и горка.
Ал спази и како туђи војник
показује фотографију неке девојчице.
Додирује она и његову тугу,
ал не пита за суштину рата.
Мрак је све гушћи.
Догорева старинска лампа.
У поноћ из сна тргне је очајна киша
и онда она гледа у мрак ко у даљину.



Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ