субота, 27. децембар 2014.

Лопе де Вега: ‎ЖИВОТ

Човечији живот, како Сократ збори,
кад пословност мучна њиме овлада,
поток је што се разлива и пада
док се с олујом бесном мутан бори.

А живот оног што мир себи створи
сличан је благом извору из хлада
који гргољав, тих и препун склада
кроз шарено цвеће свукуда жубори.

О, какво ли је богатство и срећа
за оног који само добро цени
кад слободу у души осећа.

Јер послови су увек отров љути!
Блажен је живот ко извор малени
што спор и миран никад се не мути!

понедељак, 15. децембар 2014.

Душан Васиљев: ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА

Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена;
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим.
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров.
А данас мирно гледам како ми жељну жену
губеви бакалин грли,
и како ми с главе, разноси кров, ─
и немам воље ─ ил’ немам снаге ─ да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву ─
али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе ─
остало вам на част!

четвртак, 11. децембар 2014.

Славко Вукосављевић | РУБ

Већ нема ништа у мени што може још да гине.
Тражећи некога другог, изгубио сам себе сама,
па су ми руке празне кô зраци месечине,
а нежност ми је море са пустим обалама.

уторак, 09. децембар 2014.

Лаза Костић: ‎ПОД ПРОЗОРОМ

Поглéдô сам у небо,
у месец, звездице,
у прозор и у тебе
однета невице;
млад месец метô венац,
кô млада невеста,
млад месец тебе гледи
па венац намешта.
Месече, што се лудиш?
месече, што си слеп?
Тај венац би тек био
на мојој дики леп. —
На месец сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

На затворен се прозор
кô на крст наслањаш,
кô канда би на крсту
да грехе одсањаш.
да имам света вина,
причестио бих те,
ал' путир ми је срце,
пун крви несите;
по њему ти је, душо,
сва душа разнета,
а у њој света тајна
љубавног завета.
Тај путир сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

И мирни месец ћути
над мирних гробови',
а ја га, душо, питам
о нашој љубави;
о твојој души, душо,
о вери њезиној,
а месец се осмену,
у злоби вечитој; —
на месец сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

понедељак, 08. децембар 2014.

Владислав Петковић Дис: ПЕСМА

l
У нехату и немару дани иду и пролазе,
И лагано све се губи, изумире и пропада,
И никаквих немам жеља, да ми приђу, да долазе;
По сумраку сањарија пустош спава, мир свуд влада.

Покидани, растурени сви листови из живота:
Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука;
Још ја стојим, кржљав израз свих болова и страхота.
Живи сведок силних страсти, неуспеха и јаука.

Луч невоља стално букти и будућност пламен лиже,
Дим загушљив, мутан, труо, небо ми је заклонио,
И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже,
И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.

Подиг'о сам своју руку с обарача вечна мрака,
Нема смисла реметити бесмисленост у свом току;
Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака,
Да однесе све што имам у дубину у дубоку.

2
У тренутку када човек сам са собом разговара,
И занесен смело иде у пределе својих снова,
И разгледа доживљаје и измишља, срећу ствара,
И моја се мис'о буди, ал' кô мис'о песникова.

Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана,
И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена,
Кроз сва места из живота заборавом претрпана;
Ту застајем, одмарам се под покровом од времена.

И погледом већ уморним преживела гледам доба
И све што је некад било, и све што је око мене;
И чудна се слика ствара: неко море од пепела,
Над њим ваздух, паран криком, као да је смех сирене.

То је песма коју рађа мис'о моја и сећање,
То је песма мојих дана и часова и прошлости,
То је песма стара, тешка, једнолика кô кукање,
То је песма са згаришта идеала и младости.



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top