21. децембар 2015.

Иван В. Лалић: ЈЕЗЕРО У ЈЕСЕН

Све тањи дани у брдима,
Све ближе снегови прилазе;
А шуме силазе, силазе
у риђим и мрким крдима

у језеро, у оклевање
Сопствене слике што боји се
Са непознатом да споји се
Ко дух и дах у певање

О слатком страху виђеног
Што невиђено враћа се,
О страсти која плаћа се
Грозницом непревазиђеног —

Године? Можда часови
Помичу те теразије;
Незнана мера на снази је
И још оклевају тасови:

Јесмо ли сабрали тегове?
Шуме у језеро силазе
И сећања се разилазе
у светлост, у страх, у снегове

(14. XI 1976)

19. децембар 2015.

Мома Димић: РИМСКА ПРИЧА

И небо овде љупко брбља
и та љутита вучица
док сисају је нејака она двојица
и авион-птица
што не зна уз који облак
да се прилепи
и просјак слепи
с водом у шаци
што прска саму себе
ту су чак и Руси
и њихове мртве душе
корака лаког
не престају с причом
богови замењени
властитим копијама цементним
брбља и тркач
обгрљен лишћем
промичући стазом
у Виле Боргезе
отрула грана прилаже
свој пад
сад шапћу угљенисани возови времена
на станици Термини
брбљају нешто камен
и киша
са степеника
на степеник
иста стара брбљива прича

17. децембар 2015.

Вислава Шимборска СРЕЋНА ЉУБАВ

Срећна љубав. Је ли то нормално,
је ли то озбиљно, је ли то корисно –
шта свет има од двоје људи,
који не виде свет?

Уздизани једно од стране другог без икакве заслуге,
једни у милион, али уверени
да се тако морало десити – као награда за шта? Ни за шта;
светлост однекуд пада –
зашто баш на њих, а не на друге?

Да ли то праведност вређа? Да.
Да ли, брижљиво нагомилаване принципе нарушава,
руши морал у провалију? Нарушава и руши.
Погледајте те срећнике:
кад би се бар мало маскирали,
правили се потиштени, бодрећи тиме пријатеље!

Чујете ли како се смеју – увредљиво.
Каквим језиком говоре – наизглед разумљивим.
А те њихове церемоније, измотавања,
тобожње обавезе једног према другом –
то личи на заверу иза леђа човечанства!

Тешко је чак и рећи до чега би дошло
кад би се њихов пример могао опонашати.
На шта би могле рачунати религије, поезије,
шта би се памтило, шта би се осуђивало,
ко би хтео остати у кругу.

Срећна љубав. Је ли то нормално?
Такт и разборитост налажу да се о њој ћути
као о скандалу из виших кругова.
Дивна дечица рађају се без њене помоћи.
Никад не би успела да насели земљу,
јер се дешава врло ретко.

Нека људи који не познају срећну љубав
тврде да нигде нема срећне љубави.

С том вером лакше ће им бити и да живе и умиру.

  • Превела Бисерка Рајчић

16. децембар 2015.

Милош Црњански: НАРОДНИ ВЕЗ

Kрв ми везе вез по души,
страшћу ме животиња гуши,
и тка ми у живот тло:
завичај мој, равницу што зре
где пијан распасан сељак мре,
у крви што је сво добро, не зло.

Зато ми небо сво
мирно у осмеху изумре.
Тих ми је плач а грохотан смех,
кад се у зору пробудим први
ништа ми није забран, ни грех.
Цео је свет за мене вез
пун шара моје крви.

Шара без смисла, броја и реда,
танких ко изоран црв.
Бескрајан као небо надамном
не марим шта ће са мном,
пун смеха, смрти, стоке и греха,
на мени судбином тамном
вез везе моја крв.

14. децембар 2015.

Васко Попа: ОДЈЕКИВАЊЕ

Празна соба стане да режи
Увучем се у своју кожу

Таваница стане да скичи
Хитнем јој једну кост
Углови стану да кевћу
И њима хитнем по једну кост

Под стане да завија
Хитнем и њему једну кост
Један зид стане да лаје
И њему хитнем једну кост

И други и трећи и четврти зид
Стане да лаје
Хитнем сваком по једну кост
Празна соба стане да урла
И сам празан
Без иједне кости
У стоструки се одјек
Урлика претварам

И одјекујем одјекујем
Одјекујем

13. децембар 2015.

Десимир Благојевић: ТЕБЕ ИШТУ ЛИЦА ТАВНА


Стреловито се стуште
те птице немилице:
од плаве ни́ти суште
шибаху крила баш у лице;
док кљују обноћ, кљују
хотимице;
док кљују одан, кљују
̶ јатимице:
у понор крвав руше стрелимице,
те птице немилице...

11. децембар 2015.

Алфред де Мисе: МАРИЈА


Кад прољетни цвјетак стане
Да отвара њежне груди,
Он на први дах зефира
Тајанствени осмјех буди.

А стабљика осјећајућ
Да се шири цвјетак лијепи,
До жилица тананије`
Од радости сва застрепи.

И Марија моја тако,
Кад отвори усне своје,
Па подигне очи плаве
И слађану пјесму поје.

Изгледа ми у том трену
Да се њена душа диже
И у слаткој жудњи стрепи,
И до самог неба стиже.

•Препевао Алекса Шантић

10. новембар 2015.

Славко Вукосављевић: ОДИСЕЈА

И одбегли смо, жељни, али у своју близину,
кô просјакове руке од његових рамена.
Ми смо изгледа они што целе смрти гину
од једног истог живота са стотину имена.

И волели смо, много, али рано и касно,
и никад нисмо знали шта нам то тако треба,
и постали смо оно што је најмање јасно
од сиве прашине земље до златне прашине неба.

И варали смо, сваког, али и себе саме,
између себе и других и оног што се хтело,
а можда само смо цвеће коме је после таме
потребан пољубац сунца на усне или чело.


08. новембар 2015.

Милутин Бојић: СОНЕТ XLII (КОМЕДИЈА ЉУБАВИ)

Уморан сам, драга, од љубави наше
И кô тешки терет на очи ми пада
Несвестица пуна и среће и јада,
Кô пијанство после искапљене чаше.

Вај, знај, мене такве нејасности плаше.
Моја јасна душа вечне среће рада
Узбуђена дршће и губи се када
Засити се, кад кô херој сабљу паше

После много борби и пресит победа,
Јер никада краја том нереду реда!
Равнодушно слушам глас ти истоветан,

А до скоро ја сам трептао сав збуњен,
Кад ти такнем усне, свет за мене цветан,
А данас те жалим као цвет окруњен.

27. октобар 2015.

Светислав Стефановић: УНИШТЕЊЕ

Запљусни ми душу, вале ноћи плаве!
Вреле оне ватре, што ми бићем круже,
Потопи ко страсне, опаљене руже;
И сва жуд живота нека тобом згасне,
                    Вале ноћи плаве!


Сенке моје душе црвене, крваве,
Што расту ко сенке ствари к међама ти,
Упи; ко сву злокоб сина тужна мати
У дубоке боре, страдањима часне,
                    Вале ноћи плаве!

Ко кита од снега про сребрне реке
Плови облак један мистичан и сјајан,
Уздисајни помен свуд присутног мрења.

Носи звуке као летња свила меке.
Док до у дно срца дубоко бескрајан
Бол вечности лије сву сласт уништења,
                    Валом ноћи плаве!

13. октобар 2015.

Милош Црњански | ДЕВОЈКА

Рађања су, звезде у језерима,
немоћан сјај у животу.
А сузан поглед младе мајке,
слаб, као ружа у ћупу железном.

Са жена плодних, пијаних винограда,
из којих јастребови излећу у јесен,
наша би тела, голубови бели,
у бескрај, без жалости, ишчезла.

Тек Ти кад идеш, пође бол,
у ходу твоме, пробуђеном камену,
тајанствени шум песка што тоне,
нечујан, на дно вода дрхћућих.

Тек тад сине ваздух у расути прах,
кроз решетке сребрне твојих ребара,
да нам осветли поворку воћака,
што иду и зру, да могу свенути.

1921.

06. октобар 2015.

Момчило Настасијевић: ГРОЗД

И златан облак, драгано,
натопи земљу пијанством.

Љушкају воде коритима,
и пуца плод.

И твоје тело, драгано,
љубављу презри, напукне.

Ни смоква слађи не цеди сок,
ни грозд из присоја.

Да л’ напити се вина?
Или од зрачна недира

у златну маглу да пресахнемо
за нове златне облаке?


19. септембар 2015.

Душан Радовић: ОСВАЈАЊЕ СРЕЋЕ

Неће бити срећан много
ко на срећу гледа строго,
ко је мери са свих страна
и налази срећи мана.
Ову хоће, ону неће
- ту не може бити среће.

Неко тражи много среће,
и најлепше и највеће.
Све што није мера пуна
он у срећу не рачуна.
Много хоће, мало неће
- ту не може бити среће.

Неком завист мира не да
своју срећу и не гледа.
Своју срећу не узима
јер је други више има.
Туђу хоће, своју неће
- ту не може бити среће.

Има једна мудрост стара:
и за срећу треба дара,
срећан човек - срећу ствара!

17. септембар 2015.

Милорад Панић Суреп: ВОДЕНИЦА

Постоји једна река
ни мала ни велика,
река кривудава
са горовитим обалама;
и воденица једна на њој постоји
стара
поклекла од гордости и ишчекивања помељара.

И да ме шибаш
рећи ти не могу где је
та река и
за кога
та воденица стара меље.

Али ако си заиста гладан
и од искрена
помало невешта кова,
стрпљиво прати ми срце
кад пође по своју врећу снова. 

16. септембар 2015.

Бранко Миљковић: ДОК БУДЕШ ПЕВАО

Док будеш певао ко ће
Твоје бреме да носи
Док једини пркосиш
Сиромаштву јасноће

У сусрет јетком воћу
И подсмешљивој роси
Док будеш певао ко ће
Твоје бреме да носи

Путуј певај пркоси
Само те песма хоће
И ноћ се тобом поноси
Али док певаш ко ће
Твоје бреме да носи

14. септембар 2015.

Миодраг Булатовић: ЉУБАВНИЦИ

Одавно те нема, Оља. Понекад ми на сан дођеш. 
Идеш и ћутиш. Крв ти липти преко зуба. Трчим за
тобом и питам те:
Како си, добра Оља?
Ти одмахујеш главом. Питам те:
Волиш ли ме још, Оља? Лудујеш ли још за
мном?
Ти плачеш и питаш ме докле ћу да те мучим.
Кажем ти:
Причекај ме, хоћу у очи да ти завирим. Окрени
се, муж сам ти. Можда бих и ја могао с тобом низ
свет?
Небо је крваво над твојом главом. И чини ми се
да у рукама не држши ситнице за продају и везице
за ципеле, но свежањ мртвих змија.
А ја сам добро. Просим по свету слеп. По
људском смеху распознајем дан од ноћи. Не могу да
патим, али ми се у очним дупљама зајезери
сугнојица кад се сетим како су ти се усне распадале.

(1956)


 

11. септембар 2015.

Емили Дикинсон: НАПРЕГНУТО ОЧЕКИВАЊЕ

Рај може бити сасвим близу,
Ту, у суседној соби,
Ако ли пријатељ у њој чека
Реч среће или коби.

Какве то снаге душа има
Те може да поднесе
Кад врата шкрипну, када ход
Све ближи зачује се!

10. септембар 2015.

Пол Елијар: ЗОРА

За сунце које шета по васиони
Сигуран сам као и за тебе
Сунце нашу земљу рађа

Један осмех изнад ноћи
На лицу откривеном успаване жене
Која сања зору

Велика је то тајна задовољства
Чудне борбе тих измаглина
Које нам скривају небо и земљу

Она нас оставља једне другима
Једне другима за свагда
О ти коју данима отимам од заборава

О ти којој сам желео да буде срећна

06. септембар 2015.

Мома Димић: НА ПУТУ БАР ЈЕДАН ДАН

Тако мало ми треба
Сва Твоја страст
И моја младост
С лица избрисана
И ноћ једна
И море то
Па ћеш опет стићи
У Бари
У Бари Бар један дан
Мора и маслина
и мајских пржина
У коферу Косова много
И пепела Хиландара
А воз ко некад хучи
Низ Босну
И Црну Гору
Загрљајима туђим
Бар један дан Палермо
И кога не заборавити још
Морепловче мој свети
Потавнели
Блаженство је не сањати дуго
За прагом дома
И не жудети
Уздарје
Друго

29. август 2015.

Десанка Максимовић: БАЛКАНАЦ

Не стидим се што сам –
како ви велите –
варварин са Балкана
тла прљавштине и буре.
Чућете сад
и код нас има неке
вама непознате културе.

Ви прво испитујете и сумњате
далеки сте и од рођених синова,
за трпезу своју не посадите
сваког туђина.
Ви можете да пијете
а да сваком не пружите
чаше вина.

А код нас су још обичаји груби
ми пуштамо сваког под своје шлеме,
код нас се још и с намерником љуби,
код нас се подвизи због гостољубља чине,
код нас сваки човек има
читаво племе
пријатеља и родбине.

Ви, доиста, имате
неколико милиона Христових кипова
на сваког човека по једнога
имају га друмови и поља, апсане и школе,
а код нас, кад људи верују у Бога
у себи га носе
и тихо му се
скоро у сну, моле.

Ви, истина, за сваки кут живота
имате справа и машина,
све сте срачунали и све знате
изуми ваши су за дивљење,
а ми још имамо старинске алате,
али све је код нас још здраво
и природно ко глина
и умирање, и рађање, и живљење.

Ви имате читаве збирке
правила и наука о слободи
о свему се код вас пише и приповеда
али ми по неписаним законима
слободно живимо
и неког природног држимо се реда
слично огњу, ветру и води.

Код вас је збиља све тачно прописано
како се једе, говори и облачи,
а ми кад говоримо, вичемо
и машемо рукама
и чорбу гласно срчемо
и у рукавицама смо
обућу носимо од свињске коже,
пуно је код нас сељачких навика и ствари
и краљевски преци наши
доиста су били говедари.

Народ наш, збиља, у гневу може да коље
руши и пали,
али ми нисмо они што смислено тлаче
ми не сматрамо да је свет цели наше поље
ми не бисмо поднели
ни урођеник прашумски да због нас плаче.
Душа је наша пространа
иако смо бројем мали.

28. август 2015.

Јован Илић: ДА СУ МЕНИ ОЧИ ТВОЈЕ

Да су мени очи твоје,
звездама бих пркосио,
нит' би сунце пожелио,
да су мени очи твоје!

Да су мени очи твоје,
ма с' у њима растопио,
ја бих опет срећан био,
да су мени очи твоје!

Да су мени очи твоје,
волео бих нег' све благо,
нег' камење сјајно драго!

Рај би сами прегорео,
у њима бих слатко мрео,
да су мени очи твоје!

16. август 2015.

Хајнрих Хајн: ЛОРЕЛАЈ

Ја не знам шта треба да значи
Та тако тугујем,
О некој старинској причи
Једнако умујем.

Ту мирно протиче Рајна,
Хладно је, хвата се мрак!
На врху брега игра
Последњи сунчев зрак.

А на том брегу се види
Лепоте девојке стас;
Она сва у злату блиста,
И златну чешља влас.

Са златним чешља је чешљем,
И пева још уз то,
А глас од песме звучи
Силно и чудесно.

Лађара у малом чуну
Њен дивљи заносни тон;
На стене не гледа доле,
Већ горе гледа он.

И сад лађару и чамцу
Ја мислим да је крај:
А све то са својом песмом
Учини Лорелај.

15. август 2015.

Добриша Цесарић: БЕЗ ОПРОШТАЈА


Не, ја се нисам опростио с њом
Кад нестаде на своју страну.
Сам слушах својих нада лом
У једном забаченом ресторану.

Како је било? Није тешко рећи!
У жамору огласила се трубља,
И влак је крено обично и лијено,
Са свиме, што још љубљах.

Да л´ мишљаше, да у том граду
Оставља душу њоме бону?
Да л´ искаху ме њене очи
Погледом чежње по перону?

Далеко негдје јури сада влак.
Ал што то моје срце куца јаче?
Није л´ то можда нада, тајни знак,
Да неко у даљини плаче?

Ах, какав плач! Уображење, сан!
Та њене чежње давно све су
Већ угашене. Ти си малко пјан,
А ствари јесу - какве јесу.

Могуће запе који свијетли трен
На своме лету у њезиној души,
Ал и тај спомен паст ће као лист
Минулог љета, што се суши.

11. август 2015.

Бранко Миљковић: ПРЕЛИД


Хладна ватро која изгараш
Свуд око мене а дан не ствараш

Не знају куће где одоше људи
Нит позна јутро оне које буди

Ал зна их поноћ пуна сунцокрета
Биљни петао на крову света

Који их само зато буди
Што мртви знају да буду будни

Да следе реку звезде и птице
и наставе живот криомице

10. август 2015.

Милета Јакшић: СТВАРИ КОЈЕ СУ ПРОШЛЕ

Ствари које су прошле, где су оне?

Скривено од нас у даљини сиве.
Све што је било добро, лепо, мило -
Ствари које су прошле да л још живе?

Да ли нам прошлост даје знаке живота
кад из давнине драга слика њена
Сине кадикад у дубокој ноћи
У сну, - у трагу наших успомена?

Можда у свету негде, непозната,
Изван живота има област нека,
Круг, у коме траје оно што је било
С прошлошћу нашом која нас чека?...

Ствари које су прошле, где су оне?
Ако су живе, ако их још има,
Видећемо их кад прођемо и ми,
Када будемо једном дошли к њима.

06. август 2015.

Велимир Рајић: БАСНА О ЖИВОТУ

У једном куту небеснога шара
Још од постања стоји Разбој вити,
Ту Господ седи вечно. Живот ствара.
И чунак стално пролета кроз нити.


Од Зла и Добра, од меда и жучи...
И анђели Му носе танку пређу
Од славе, јада, памука и тучи,
Јаковну, слабу, јаснију и блеђу,

Са једне хрпе, големе к'о гора.
У основицу, честу или ретку,
По неку жицу сваког свога створа
Уткива Господ ткиву у почетку.

У сваком ткиву има шара битна.
Две нигди нису једнаке нит' исте;
У неком једна, нејасна и ситна,
У неком — пуно, све крупне и чисте...

Кад Господ хтеде живот мој да отка,
Преосташе Му неколика пасма.
И поче ткати. Основа и потка
За ново ткање беху ретке сасма.

И жице ретке, сваког часа беже. —
'Хеј! мало пређе!' — анђелима рече.
Принесоше му паукове мреже
И модри сутон у јесење вече.

Бог, задовољан, стаде живље ткати.
И танко ткиво све то више расте. —
'И овде ваља неку шару дати.' —
Донесоше му тужну писку ласте.

И утка Господ у сутон и мреже
Од ластавице лаке љуте јаде.
И када ткиво, по свршетку, леже,
Он среза живот и мени га даде...

У телу моме живи страшни паук
Што сише мозак, срж и крвцу свежу;
У души — сутон, и у њему јаук:
— То пишти ласта, спутана у мрежу...

05. август 2015.

Слободан Ракитић‎: КУЋА

Саградили смо кућу на најлепшем месту,
од најтврђе грађе, од самих костију,
од руку и ногу, од наше крви, очију.
Насред куће посадили смо липу-невесту.

У овој кући још има живих, ал' не дишу,
ова је кућа за окате, али слепе.
Чујемо само ћука, слепих мишева лепет,
не дечји жагор, већ само ветар и кишу.

Ова је кућа за глуве, иако имају уши.
Населио се божји милет, надире одасвуд.
Ова је кућа разбит котао, пробушен суд.
Све што дању саградимо, ноћу се сруши!

На кући овој и кров већ прокишњава,
продире одасвуд вода, жабе у мрак зуре.
На бачви гуштер, мишеви по брашну јуре.
Струла нам зимница. Из пода расте трава.

Хтели смо кућу са кровом од злата,
с прагом од бреста, с прозорима од бора.
Ал' кућа ова ниједног нема прозора,
кућа ова нема прага, кућа ова нема врата.

У овој кући нема ни огњишта више,
нема стола, ормана. Шкрипе празне столице.
Кућа ова има наличје, али нема лице.
Ова је кућа пуна, ал' нико у њој не дише.

Све лампе запаљене, а мрак никад већи.
Северац љуто реже, ал' паучина свугде.
Усред лета - завлада највећа студен.
Од нас је срећнији и миш у празној врећи.

Наша је ово кућа, ал' нас у њој нема.
Наше двориште, наш сат, огледало и браве.
У тору нема оваца, не чују се козе ни краве.
Само ћорава кокош на плоту, покисла, дрема.

Бунар је још у дворишту, ал' без воде.
Празне нам бачве; амбари без жита.
Ко да су прошли скакавци! Ал' нико не пита
онај што нам све узе, куд он оде ?

Можда из прикрајка, скривен, на нас гледа,
његова сенка и сад нам кућу обухвата.
Мотри на наше прозоре, на разваљена врата.
У кући својој да дишемо он нам ни сада не да.

28. јул 2015.

Стеван Раичковић: НОЋ ЈЕ НАША

Дан припада вама.
А ноћ је само наша, наша.
Као сунце, по забаченим кафанама,
Сијају очи, реч и чаша.

Неће нас растурити ниједно доба.
Мрак нас окупља као страх.
Са нама су и песници из гроба:
Као да се смеши, на нас, њихов прах.

Ваше је све. А теби и мени
Припада само мало, мало.
Ми смо у краткој, тамној смени,
Да не би срце света стало.

Кафане: ноћна градилишта.
(С високих скела вреба пад.)
Ми смо и све и свја и ништа.
Бол је наш рад...

Очи нам зуре у небеса плава:
Враћамо се у зору кроз росе.
Уместо застава
Вијоре нам косе..

22. јул 2015.

Момчило Настасијевић: САН У ПОДНЕ

Топал сам ћув,
пролећем ти подунем.

Ђурђевска ноћ
над пупољима тако,
пупи ми пупила, мала.

Пламено ми се извијаш у цвет.
По коси ројем ти пале звезде,
ил’ зраку сунца у витице оплела.

Врелини овој
бризгај о бризгај, врела.

То иза сна, знам,
златан прах остане по њој.

И у пољупцу
презреле брескве сласт.
Зри љубав. Подне. 

13. јул 2015.

Стеван Раичковић: БОЛЕСТ


Деси ми се да крај кафана
(Док сви на мени виде ловор)
Пролазим мрачан усред дана,
Немо, као да не знам говор.

И не знам ко сам, не знам шта сам,
А хитам као да знам куда.
Последњом снагом скривам да сам
Постао, можда, најзад луда.

Мотре ме здесна, мотре слева,
Оком што чезне или сева
И мисле да сам горд ил моћан.

Застанем за трен међу свима
Згранут и слаб и беспомоћан
Као нападнут бакцилима.


11. јул 2015.

ПИСМО МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА СРПСКОЈ АКАДЕМИЈИ НАУКА И УМЕТНОСТИ ИЗ НОВЕМБРА 1976.

Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских литература припадају поједини писци српскохрватског језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или чак покрајинском основу. Чинило ми се да су писци и њихова дјела незаштићено изложени ванкњижевним инсистирањима – свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност. У једној прилици био сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској књижевности.

Било је то излишно, јер је 1972. године, у библиотеци “Српска књижевност у сто књига” изашао и мој роман Дервиш и смрт. У уређивачком одбору, који је вршио избор писаца за ту заједничку едицију најстаријих и најугледнијих издавача код нас, Матице српске и Српске књижевне задруге – налазиле су се и најпозваније личности да одређују не само естетску вриједност, већ и књижевну припадност једног писца. Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту.

Како у нашим књижевним приликама нагло долази до нових момената и олаких одлука, а ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам – може се догодити да ја, или моја породица, и даље будемо излагани непријатности нечијих упорности и неразумијевања. Да бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Срској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава.

Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они чланови Уређивачког одбора едиције “Српска књижевност у сто књига”, који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.

Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографском податком

С поштовањем и захвалношћу,
Меша Селимовић.

10. јул 2015.

Вито Николић: ***

Како да објасним окупљеној маси
 једну стару мисо што ми на ум паде
и да притом спасим овај живот пасји
— пас му гребо матер и ко ми га даде.

Зна се рашта Новак оде у хајдуке
али шта толико осталих уради
— и они су, ваљда, осјећали муке
кад Јерина Смедерево гради.

Зна се рашта Вито Николић урличе:
"Доље апсолутизам земљине теже!"
али зар се никог сем њега не тиче
та несрећа вјечна што нас за тло веже.

Зна се, зна се и све ће се једном
знати много боље, тачније и љепше
и шта се бијели у гори зеленој
и који то оно добар јунак бјеше.

06. јул 2015.

Пол Елијар: ОДСУТНОСТ

Одлазим у наручје сене,
Ево ме у њеном подножју
Сам.
Милосрђе је негде више, може тамо остати,
Крепост ствара милостињу од њених груди,
А љупкост се ухватила у мрежу њених веђа.
Она је лепша од кипова на степеништу,
Она је тврђа,
Она је доле с камењем и са сенама.

И ја сам јој се придружио.
Ту јасноћа губи своју последњу битку.
Ако заспим, то је зато да више не сањам.
Какво ће тада бити оружје моје победе?
У мојим великим отвореним очима
Сунце прави пукотине.
О перивоји мојих очију!
Плодови су овде да би представљали цветове,
Цветове у ноћи.
Прозор од лишћа
Отвара се нагло посред њеног лица.
Где да спустим усне, природо без обала?
Жена је лепша од света у коме живим,
И затварам очи.
Одлазим у наручје сене,
Ево ме у њеном подножју
И сене ме чекају.

27. јун 2015.

Жак Превер: КРВ И ПЕРЈЕ

Шево успомена
То твоја крв тече
А не моја

Шево успомена
Стегао сам своју песницу

Шево успомена
Лепа мртва птицо
Није требало да слетиш
И зобљеш из моје руке
Зрнца заборава

25. јун 2015.

Јован Дучић: ЧЕКАЊЕ

Доћи ће и тренут последњи и свети,
Када ћемо једном, мирно чекајући,
Рећи једно другом: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.

У хоризонт празан гледајући тада,
На ивици где се мрак и светлост дели,
Замрзнуће мирно суза задњег јада,
Јада што се никад, никад нисмо срели —

У сунчана јутра тражећ једно друго
Крај зелених река; или ноћ кад броди,
И док месечина непомично, дуго,
Лежи хладна, бела, на заспалој води.

Док је прилазио час повратка свети,
Уморни, тај сусрет вечно чекајући,
Када ћемо рећи: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.
 

23. јун 2015.

Божидар Ковачевић: ЈЕДНОЈ ПРОЛАЗНИЦИ

Прошла је крај мене као благ и бон
дах ветра пролећног преко старих рана
да се вечно сећам, и кроз милион
лета у живљењу новом тог дана,

да једнако сањам пламен тих очију
крок малених ногу, таму тихог стана,
да је мисли моје траже целог дана
зурећи у сваки прозор и кочију.

Да л' са цвећем вене крај банкара стара
што јој место жара, често од златара
увече донесе драгоцени дар?

Или се за бледог свирача удала
који има само страсни пој гудала
да угаси ноћас њене душе жар?

21. јун 2015.

Сима Пандуровић: ОСРАМОЋЕНИ САН

Цинички и грубо затворисмо срца
За лепоту земље, и звезда н цвећа,
За интимну радост, за туђ бол што грца,
За љубав и немир будућих пролећа.

Равнодушно, мирно напустисмо оно
Што је нежна душа прошлости нам младе;
Нисмо били тужни, кад погребно звоно
Огласи крај наше младости и наде.

Сурово смо своје сахранили снове
У сандуке тврде, у дубоке раке
Заборава вечног, где се црви тове,
Заборава душе и нежности сваке.

И док наша срца загрљајем мира
Мрачнога и тешког леже на дну гроба,
Страсти су повеле оргије свог пира
И нас, јадну децу свога срамног доба.

И у ноћи, које гаврани се плаше,
Наше бесне страсти, с маскама што крију,
С перверсним весељем крв живота пију —
Расточено вино у бизарне чаше...

Само, црним друштвом, као танак влâт
На ветру, задрхти слутња што се крије,
Монотоно, кобно, к’о домаћи сат
У зиду, док једна опомена бије.

Слућеног гласника савести још нема.
Али он ће доћи, ма у задњи час,
Да нам ипак јави, усплахирен вас,
Да нам се гост један у посету спрема.

И да младост наша долази са дна
Заборава нашег, свога влажног гроба,
И да ће нам доћи, у злокобно доба,
За освету свог осрамоћеног сна.

10. јун 2015.

Владислав Петковић Дис: СТАРА ПЕСМА

За мном стоје многи дани и године,
Многе ноћи и часови очајања,
И тренуци бола, туге, греха, срама
И љубави, мржње, наде и кајања.

Све то стоји на гомили тренутака
У нереду, по прошлости разбацано,
Док њу време вуче некуд, некуд носи
И односи без отпора и лагано.

Немам снаге да се борим са временом
Да одбраним, да сачувам, не дам своје,
Него гледам чега имам, шта је било:
И све више, ништа више није моје.

Као мирис, као зраци, као тама,
Као ветар, као облак, као пена,
Одвојени дани, ноћи, лебде, круже
И прилазе у облику успомена.

Ал' кад мис'о и сећање буду стали,
Онда куд ће и коме они поћи?
Онда куд ће да ишчезну и да оду
Успомене, моји дани, бивше ноћи?

Па куд идем, да ли идем, је л' опсена?
Ко ме гони, кога носим, пре и сада?
За мном стоји чега немам, а преда мном:

Мртва прошлост са животом покривена.
Док будућност полагано покров скида,
Ње нестаје и у прошлу прошлост пада.

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо


Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце