субота, 28. фебруар 2015.

Габријела Мистрал | ВРХУНАЦ



Час је вечерњи, час који оставља
крв своју на планинама. 

Неко пати у овом часу; 
нека жена, ојађена, губи
у овај сутон једине груди
на које је некога привијала. 

Постоји неко срце
које у вече умаче
овај врхунац окрвављени. 

Долина је већ у тами
и тишином се пуни.
Али гледај - одоздо се планина
пали руменилом

Увек у овај час запевам 
своју тужну, непроменљиву песму. 
Можда сам ја она која врхове 
пурпуром купа?

Приносим руку на срце и осећам: 
бок ми крвари.

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ