понедељак, 30. март 2015.

Пол Верлен: СЕНТИМЕНТАЛНИ РАЗГОВОР

У староме парку, усамљеном, ледном,
Две сенке се среле у тренутку једном.

Очи су им мртве, говоре све тише:
Ни речи њихове не чују се више.

Две сени, по мраку, у парку се среле

Па речима прошлост оживет’ би хтеле:

- Сећаш ли се оних дивних успомена?

- А што да се сећам тих прошлих времена!

- Да ли твоје срце још за мене бије?

И да ли је у твом сну још мој лик?

                                                   - Није!

- Ах, ти дивни дани! Љубавно чезнуће,

Па сусрети чести - пољупци...

                                                   - Могуће.

- Па велике наде! Небо увек зрачно...

- Наде су отишле, сад је небо мрачно!

Тако корачаше сред ноћне тишине.

А ноћ само чула разговоре њине.


уторак, 24. март 2015.

Десанка Максимовић: ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА НАИВНЕ
 
За оне којима се чини
да су једнаки
сиромах и богати,
слаб и јаки,
несуђен и онај који се са робије врати,
безруки и човек с рукама обема,
миропомазани и одлучен од вере,
звани
и онај што пред вратима чека,
за њих, за себе,
за свакога човека
тражим помиловање.

недеља, 22. март 2015.

Добриша Цесарић: САКРИВЕНИ БОЛ

Нетко са својим болом иде
Ко са откритом раном: сви нека виде.
Други га чврсто у себи згњечи
И неда му пријећи у сузе и ријечи.

Рађе га скрива и тврдо згусне
У једну црту на крају усне.
Задршће, задршће у њој кадикад,
Али у ријечи се не јави никад.

Душа га усе повуче и смјести
На своје дно: ко море камен
У њега бачен. Море га прима
Дном, да га никад не избаци плима.

среда, 18. март 2015.

Десанка Максимовић: СРБИЈА ЈЕ ВЕЛИКА ТАЈНА

Србија је велика тајна:
Не зна дан шта ноћ кува,
Нити ноћ шта зора рађа,
Не зна грм шта суседни грм сања
Нити птица шта се догађа
Између грања.

Не зна гуштер шта пузи испод камења,
Нити кукуруз струк слути
Шта се у суседној њиви спрема.
Сваког часа све се мења,
Ниједног кута ни листа нема
Да није тајна.

Ко зна шта крије у себи
И та невина роса сјајна;
Ти сељачки пословни крици
Што се с брда на брдо чују
Заверу можда кују.

Ко ће у тој земљи када
Знати шта и девојка млада
У недрима нетакнутим носи;
Какву тешку тајну
У рукама својим држи дете;
И старица погрбљена свака
До какве се упутила мете.

У тој земљи и ветри
И мириси, потоци и реке,
И црквена звона
Потајно преносе вести,
На првом завијутку
Где шума почиње она
Ко зна шта можеш срести.

У тој земљи ни зечјој стопи
Непријатељ веровати не сме,
Ни трагу воловских копита.
Договори су можда тајни
И жетелачке песме
И удари шумских секира
И успаванка уз колевку скрита.

уторак, 10. март 2015.

Јован Стерија Поповић: МОЈИМ ПЕСМАМА

Одлазите, песне моје,
Мога чувства мила чеда,
Кол'ко ћете л' трпет' вреда
Од несташних зоља многих!

Кад љубовно љубов блага
Свом породу прашта мане.
Строге јесу очи стране,
И спев худи мраком казне.

Но нек само Српство траје,
Макар били ваши дани
Заборавом претрпани,
Ил' песништва смешна брука.

Нек судбине стрела свака
О вас боље врх отупи,
Да кад Српству злим приступи
Не узможе ране дати.

Наглост, раздор и неслога,
Праотачне наше клетве
Нека у вас траже жертве,
Кад се њима род зарази.

Нека Српство буде славно,
Ма се хвала од вас крила,
Та наша је гордост била
Само рода глас узнети.

Нек весело Српство буде,
И тако су болне груди,
Где се чувство к песми буди,
И туга је певцу друга.

Ако л' нежно какво срце
Ваш, песмице, звук усхити,
Нека само лепим кити
Своје прси, своје нрави.

Нек се прође венце слати,
Певца жеља та не дражи,
Колико ли слава важи,
Кад се брза смрт пријави!

Подизати рода цену,
Један спомен нек нас прати,
Пак и тај ће током спрати
Повремена нагла река.

понедељак, 09. март 2015.

Весна Парун: АНЂЕО ЉЕТА

Дуго је, дуго сазријевало у крошњама, у душама
то бијело подне свијета, плод гласова и тмине.
Тај сјај поврх свега, зрцаљен у ружама што
ослушкују сласти пехара из давнине

и дисање, и страст зелених пчела ноћи
забрујалих у тијелу врелог сунцокрета...
Док дан невин тка у путеној самоћи тананих привиђења клас,
анђео љета

заставши на златним љествама од прућа,
у сан и облак заљубљен,
још тражи у тајној кули простора
незасићен вал.

На дну моје јаве кристал надахнућа
бљешти као уштап ознојен, у ражи.
А узлијеће из руку чежња,
црни ждрал.

уторак, 03. март 2015.

Раде Драинац: НИРВАНА

Шумне ноћи ко јавори сињи
Тамом гробном леже ми на длану
Болестан сам много... много!
Једину звезду у овој пустињи
Видим своју рану.

Притисла ме стидна жалост
ко оловна плоча.
Нигде један ведар дан!
Сломила ме тужна малаксалост
на љубав, живот и сан.

Хтео бих само
у родни крај да одем што пре
и да умрем тамо,
заборављајући све.

А кад ме на дасци пут гробља понесу волујска кола,
као некад у младости,
нада мном да заплачу од истинског бола
беле брезе, тужне од старости.

То су задњи снови у ноћима шумним ко јавори сињи,
отворени као ране,
које у овој пустињи
гнојем капљу последње дане.


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top