четвртак, 23. април 2015.

Драгутин Тадијановић: МИРИС ЉИЉАНА

Сумрачје блиједо у безгласној соби.
Застори су спуштени.
Уморне моје трепавице, и оне су склопљене!

Ја видим двије свијеће воштане. Запаљене
Поред њеног одра.

Она тако мирно спава. Непомична.
И смијеши се. Љиљани су око одра
Укочени.

Само њихов мирис лебди око одра.
Она спава. И смијеши се.

Испуни се жеља твоја, Лелијо, срце!
Шума од љиљана бијелих око твог одра
Мирише.

Растушје, 26. и 27.8.1929.

четвртак, 09. април 2015.

Милан Ракић: СЕНТИМЕНТАЛНА ПЕСМА

По месецу ти шаљем уздах један,
По том у чежњи брату. Нек ти рече,
У тужни час кад зимско пада вече,
Да сам, ко Азра,* блед, веран, и предан.

И шта би он, тај месец, коме поју
Од Индије до вечитога Рима
Чежњиву светлост и сањиву боју
Сви песници на језицима свима,

Кад не би тако у глухој самоћи
Тешио срца што се чежњом гуше
И љупким сјајем кроз бескрајне ноћи
Везивао све растављене душе!

И сад, кад сине та старинска Луна
И сетне зраке проспе мојом собом,
Ја чудно пренем и, ко да си туна,
Сва душа моја замирише тобом...

понедељак, 06. април 2015.

Милутин Бојић: ГРИФОС

Ти, црвена жено, с очима од ватре,
Страсна као море, разблудна кô змија,
Тражиш моје хоћу, да твој жар га сатре,
И сиктању твоме мој грч бола прија.

Одлази, о страсна царице сатира,
И сажежи косе и разгубај усне,
И разлупај мрамор нимфијских кумира,
И рашчупај недра крв на њих да пљусне.

Дубоко у мене зарила си нокте.
Ја у дивљем вриску чупам своје прси,
Гризем сама себе и јаучем док те
Осећам где пијеш моје мушке рси.

Измрвљен и крвав, а пијан од злости,
Ја осећам: понор очију ме гута,
А твој луди танац прожима ми кости,
Твој ниобски осмех мозак ми полута.

Целовом би једним спржила ме цела, 
Испила сву младост и дрхтање сока,
Док би твоја дојка ледена и бела
Голицала гробље мог спрженог ока.

Ај, чупао бих ти усне, врат и очи,
Смрвљену до смрти засуо те блатом,
На надгробној твојој урезао плочи
Грифоса праћена керувимским јатом;

петак, 03. април 2015.

Јосиф Бродски | НОЋ ОВА

Ноћ ова, опчињена белином
коже. Од дрхтаве резеде
што гребе жалузином
до резбарне трепетне звезде
ноћ, сваком пором узврвела
као инсект налеће, тавна,
на лампу, чија је избочина врела,
иако је искључена давно.
Спавај. Са свих двадесет пет свећа
плен сање- као њене обрте,
смогла да не разгониш зраке, што већ су
преломљени о твоје црте-
ти пригушено светлиш изнутра,
док ја, усном ти такнув раме,
као да књигу при твом светлу до јутра
читам и шапатом сричем – сезаме


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top