недеља, 21. јун 2015.

Сима Пандуровић | ОСРАМОЋЕНИ САН



Цинички и грубо затворисмо срца
За лепоту земље, и звезда н цвећа,
За интимну радост, за туђ бол што грца,
За љубав и немир будућих пролећа.

Равнодушно, мирно напустисмо оно
Што је нежна душа прошлости нам младе;
Нисмо били тужни, кад погребно звоно
Огласи крај наше младости и наде.

Сурово смо своје сахранили снове
У сандуке тврде, у дубоке раке
Заборава вечног, где се црви тове,
Заборава душе и нежности сваке.

И док наша срца загрљајем мира
Мрачнога и тешког леже на дну гроба,
Страсти су повеле оргије свог пира
И нас, јадну децу свога срамног доба.

И у ноћи, које гаврани се плаше,
Наше бесне страсти, с маскама што крију,
С перверсним весељем крв живота пију —
Расточено вино у бизарне чаше...

Само, црним друштвом, као танак влâт
На ветру, задрхти слутња што се крије,
Монотоно, кобно, к’о домаћи сат
У зиду, док једна опомена бије.

Слућеног гласника савести још нема.
Али он ће доћи, ма у задњи час,
Да нам ипак јави, усплахирен вас,
Да нам се гост један у посету спрема.

И да младост наша долази са дна
Заборава нашег, свога влажног гроба,
И да ће нам доћи, у злокобно доба,
За освету свог осрамоћеног сна.

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ