уторак, 28. јул 2015.

Стеван Раичковић: НОЋ ЈЕ НАША

Дан припада вама.
А ноћ је само наша, наша.
Као сунце, по забаченим кафанама,
Сијају очи, реч и чаша.

Неће нас растурити ниједно доба.
Мрак нас окупља као страх.
Са нама су и песници из гроба:
Као да се смеши, на нас, њихов прах.

Ваше је све. А теби и мени
Припада само мало, мало.
Ми смо у краткој, тамној смени,
Да не би срце света стало.

Кафане: ноћна градилишта.
(С високих скела вреба пад.)
Ми смо и све и свја и ништа.
Бол је наш рад...

Очи нам зуре у небеса плава:
Враћамо се у зору кроз росе.
Уместо застава
Вијоре нам косе..

среда, 22. јул 2015.

Момчило Настасијевић: САН У ПОДНЕ

Топал сам ћув,
пролећем ти подунем.

Ђурђевска ноћ
над пупољима тако,
пупи ми пупила, мала.

Пламено ми се извијаш у цвет.
По коси ројем ти пале звезде,
ил’ зраку сунца у витице оплела.

Врелини овој
бризгај о бризгај, врела.

То иза сна, знам,
златан прах остане по њој.

И у пољупцу
презреле брескве сласт.
Зри љубав. Подне. 

понедељак, 13. јул 2015.

Стеван Раичковић: БОЛЕСТ


Деси ми се да крај кафана
(Док сви на мени виде ловор)
Пролазим мрачан усред дана,
Немо, као да не знам говор.

И не знам ко сам, не знам шта сам,
А хитам као да знам куда.
Последњом снагом скривам да сам
Постао, можда, најзад луда.

Мотре ме здесна, мотре слева,
Оком што чезне или сева
И мисле да сам горд ил моћан.

Застанем за трен међу свима
Згранут и слаб и беспомоћан
Као нападнут бакцилима.


субота, 11. јул 2015.

ПИСМО МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА СРПСКОЈ АКАДЕМИЈИ НАУКА И УМЕТНОСТИ ИЗ НОВЕМБРА 1976.

Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских литература припадају поједини писци српскохрватског језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или чак покрајинском основу. Чинило ми се да су писци и њихова дјела незаштићено изложени ванкњижевним инсистирањима – свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност. У једној прилици био сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској књижевности.
Било је то излишно, јер је 1972. године, у библиотеци “Српска књижевност у сто књига” изашао и мој роман Дервиш и смрт. У уређивачком одбору, који је вршио избор писаца за ту заједничку едицију најстаријих и најугледнијих издавача код нас, Матице српске и Српске књижевне задруге – налазиле су се и најпозваније личности да одређују не само естетску вриједност, већ и књижевну припадност једног писца. Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту.
Како у нашим књижевним приликама нагло долази до нових момената и олаких одлука, а ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам – може се догодити да ја, или моја породица, и даље будемо излагани непријатности нечијих упорности и неразумијевања. Да бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Срској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава.
Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они чланови Уређивачког одбора едиције “Српска књижевност у сто књига”, који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.
Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографском податком.

С поштовањем и захвалношћу,
Меша Селимовић

петак, 10. јул 2015.

Вито Николић: ***

Како да објасним окупљеној маси
 једну стару мисо што ми на ум паде
и да притом спасим овај живот пасји
— пас му гребо матер и ко ми га даде.

Зна се рашта Новак оде у хајдуке
али шта толико осталих уради
— и они су, ваљда, осјећали муке
кад Јерина Смедерево гради.

Зна се рашта Вито Николић урличе:
"Доље апсолутизам земљине теже!"
али зар се никог сем њега не тиче
та несрећа вјечна што нас за тло веже.

Зна се, зна се и све ће се једном
знати много боље, тачније и љепше
и шта се бијели у гори зеленој
и који то оно добар јунак бјеше.

понедељак, 06. јул 2015.

Пол Елијар: ОДСУТНОСТ

Одлазим у наручје сене,
Ево ме у њеном подножју
Сам.
Милосрђе је негде више, може тамо остати,
Крепост ствара милостињу од њених груди,
А љупкост се ухватила у мрежу њених веђа.
Она је лепша од кипова на степеништу,
Она је тврђа,
Она је доле с камењем и са сенама.

И ја сам јој се придружио.
Ту јасноћа губи своју последњу битку.
Ако заспим, то је зато да више не сањам.
Какво ће тада бити оружје моје победе?
У мојим великим отвореним очима
Сунце прави пукотине.
О перивоји мојих очију!
Плодови су овде да би представљали цветове,
Цветове у ноћи.
Прозор од лишћа
Отвара се нагло посред њеног лица.
Где да спустим усне, природо без обала?
Жена је лепша од света у коме живим,
И затварам очи.
Одлазим у наручје сене,
Ево ме у њеном подножју
И сене ме чекају.


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top