понедељак, 14. септембар 2015.

Миодраг Булатовић: ЉУБАВНИЦИ



Одавно те нема, Оља. Понекад ми на сан дођеш. 
Идеш и ћутиш. Крв ти липти преко зуба. Трчим за
тобом и питам те:
Како си, добра Оља?
Ти одмахујеш главом. Питам те:
Волиш ли ме још, Оља? Лудујеш ли још за
мном?
Ти плачеш и питаш ме докле ћу да те мучим.
Кажем ти:
Причекај ме, хоћу у очи да ти завирим. Окрени
се, муж сам ти. Можда бих и ја могао с тобом низ
свет?
Небо је крваво над твојом главом. И чини ми се
да у рукама не држши ситнице за продају и везице
за ципеле, но свежањ мртвих змија.
А ја сам добро. Просим по свету слеп. По
људском смеху распознајем дан од ноћи. Не могу да
патим, али ми се у очним дупљама зајезери
сугнојица кад се сетим како су ти се усне распадале.

(1956)


 

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ