уторак, 27. октобар 2015.

Светислав Стефановић: УНИШТЕЊЕ

Запљусни ми душу, вале ноћи плаве!
Вреле оне ватре, што ми бићем круже,
Потопи ко страсне, опаљене руже;
И сва жуд живота нека тобом згасне,
                    Вале ноћи плаве!


Сенке моје душе црвене, крваве,
Што расту ко сенке ствари к међама ти,
Упи; ко сву злокоб сина тужна мати
У дубоке боре, страдањима часне,
                    Вале ноћи плаве!

Ко кита од снега про сребрне реке
Плови облак један мистичан и сјајан,
Уздисајни помен свуд присутног мрења.

Носи звуке као летња свила меке.
Док до у дно срца дубоко бескрајан
Бол вечности лије сву сласт уништења,
                    Валом ноћи плаве!

уторак, 13. октобар 2015.

Милош Црњански | ДЕВОЈКА

Рађања су, звезде у језерима,
немоћан сјај у животу.
А сузан поглед младе мајке,
слаб, као ружа у ћупу железном.

Са жена плодних, пијаних винограда,
из којих јастребови излећу у јесен,
наша би тела, голубови бели,
у бескрај, без жалости, ишчезла.

Тек Ти кад идеш, пође бол,
у ходу твоме, пробуђеном камену,
тајанствени шум песка што тоне,
нечујан, на дно вода дрхћућих.

Тек тад сине ваздух у расути прах,
кроз решетке сребрне твојих ребара,
да нам осветли поворку воћака,
што иду и зру, да могу свенути.

1921.

уторак, 06. октобар 2015.

Момчило Настасијевић: ГРОЗД

И златан облак, драгано,
натопи земљу пијанством.

Љушкају воде коритима,
и пуца плод.

И твоје тело, драгано,
љубављу презри, напукне.

Ни смоква слађи не цеди сок,
ни грозд из присоја.

Да л’ напити се вина?
Или од зрачна недира

у златну маглу да пресахнемо
за нове златне облаке?




НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top