понедељак, 21. децембар 2015.

Иван В. Лалић | ЈЕЗЕРО У ЈЕСЕН

Све тањи дани у брдима,
Све ближе снегови прилазе;
А шуме силазе, силазе
у риђим и мрким крдима

у језеро, у оклевање
Сопствене слике што боји се
Са непознатом да споји се
Ко дух и дах у певање

О слатком страху виђеног
Што невиђено враћа се,
О страсти која плаћа се
Грозницом непревазиђеног —

Године? Можда часови
Помичу те теразије;
Незнана мера на снази је
И још оклевају тасови:

Јесмо ли сабрали тегове?
Шуме у језеро силазе
И сећања се разилазе
у светлост, у страх, у снегове


(14. XI 1976)

субота, 19. децембар 2015.

Мома Димић: РИМСКА ПРИЧА

И небо овде љупко брбља
и та љутита вучица
док сисају је нејака она двојица
и авион-птица
што не зна уз који облак
да се прилепи
и просјак слепи
с водом у шаци
што прска саму себе
ту су чак и Руси
и њихове мртве душе
корака лаког
не престају с причом
богови замењени
властитим копијама цементним
брбља и тркач
обгрљен лишћем
промичући стазом
у Виле Боргезе
отрула грана прилаже
свој пад
сад шапћу угљенисани возови времена
на станици Термини
брбљају нешто камен
и киша
са степеника
на степеник
иста стара брбљива прича

четвртак, 17. децембар 2015.

Вислава Шимборска | СРЕЋНА ЉУБАВ

Срећна љубав. Је ли то нормално,
је ли то озбиљно, је ли то корисно –
шта свет има од двоје људи,
који не виде свет?

Уздизани једно од стране другог без икакве заслуге,
једни у милион, али уверени
да се тако морало десити – као награда за шта? Ни за шта;
светлост однекуд пада –
зашто баш на њих, а не на друге?

Да ли то праведност вређа? Да.
Да ли, брижљиво нагомилаване принципе нарушава,
руши морал у провалију? Нарушава и руши.
Погледајте те срећнике:
кад би се бар мало маскирали,
правили се потиштени, бодрећи тиме пријатеље!

Чујете ли како се смеју – увредљиво.
Каквим језиком говоре – наизглед разумљивим.
А те њихове церемоније, измотавања,
тобожње обавезе једног према другом –
то личи на заверу иза леђа човечанства!

Тешко је чак и рећи до чега би дошло
кад би се њихов пример могао опонашати.
На шта би могле рачунати религије, поезије,
шта би се памтило, шта би се осуђивало,
ко би хтео остати у кругу.

Срећна љубав. Је ли то нормално?
Такт и разборитост налажу да се о њој ћути
као о скандалу из виших кругова.
Дивна дечица рађају се без њене помоћи.
Никад не би успела да насели земљу,
јер се дешава врло ретко.

Нека људи који не познају срећну љубав
тврде да нигде нема срећне љубави.

С том вером лакше ће им бити и да живе и умиру.

  • Превела Бисерка Рајчић

среда, 16. децембар 2015.

Милош Црњански: НАРОДНИ ВЕЗ

Kрв ми везе вез по души,
страшћу ме животиња гуши,
и тка ми у живот тло:
завичај мој, равницу што зре
где пијан распасан сељак мре,
у крви што је сво добро, не зло.

Зато ми небо сво
мирно у осмеху изумре.
Тих ми је плач а грохотан смех,
кад се у зору пробудим први
ништа ми није забран, ни грех.
Цео је свет за мене вез
пун шара моје крви.

Шара без смисла, броја и реда,
танких ко изоран црв.
Бескрајан као небо надамном
не марим шта ће са мном,
пун смеха, смрти, стоке и греха,
на мени судбином тамном
вез везе моја крв.

понедељак, 14. децембар 2015.

Васко Попа: ОДЈЕКИВАЊЕ

Празна соба стане да режи
Увучем се у своју кожу

Таваница стане да скичи
Хитнем јој једну кост
Углови стану да кевћу
И њима хитнем по једну кост

Под стане да завија
Хитнем и њему једну кост
Један зид стане да лаје
И њему хитнем једну кост

И други и трећи и четврти зид
Стане да лаје
Хитнем сваком по једну кост
Празна соба стане да урла
И сам празан
Без иједне кости
У стоструки се одјек
Урлика претварам

И одјекујем одјекујем
Одјекујем

недеља, 13. децембар 2015.

Десимир Благојевић: ТЕБЕ ИШТУ ЛИЦА ТАВНА


Стреловито се стуште
те птице немилице:
од плаве ни́ти суште
шибаху крила баш у лице;
док кљују обноћ, кљују
хотимице;
док кљују одан, кљују
̶ јатимице:
у понор крвав руше стрелимице,
те птице немилице...

петак, 11. децембар 2015.

Алфред де Мисе: МАРИЈА


Кад прољетни цвјетак стане
Да отвара њежне груди,
Он на први дах зефира
Тајанствени осмјех буди.

А стабљика осјећајућ
Да се шири цвјетак лијепи,
До жилица тананије`
Од радости сва застрепи.

И Марија моја тако,
Кад отвори усне своје,
Па подигне очи плаве
И слађану пјесму поје.

Изгледа ми у том трену
Да се њена душа диже
И у слаткој жудњи стрепи,
И до самог неба стиже.

•Препевао Алекса Шантић



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top